Ivan Ković
Dž.R.R. Tolkin – Gospodar Prstenova / Družina Prstena
Film po ovoj knjizi: The Lord of the Rings: The Fellowship of the Ring (2001)
Do sada sam pročitao blizu 400 knjiga i mogu slobodno da kažem da se ova trilogija nalazi u samom vrhu. Sada ću pričati samo o njenom prvom delu, o Družini Prstena. Naravno, pošto je ovo blog o filmovima, za razliku od prošlog posta koji se bavio samo filmom, ovde ću napraviti odnose između likova i radnje. Potom ću preći na samu knjigu. Ako nećete da znate razlike, skočite na sledeći pasus.
Početak filma i početak knjige se sjajno poklapaju, ali sve to prestaje po kretanju Hobita u avanturu. Scena u kojoj mračni jahač njuši, koja je sasvim solidna u filmu, u knjizi mi je jedna od najjezivijih scena. Jednom me je drug upitao „Kako pisana reč može da te zaplaši?“. Kada velemajstor piše, on može sve. U filmu oni odmah posle izlaska iz Okruga stižu u krčmu. U knjizi postoji toliko događanja da filmotvorce treba da bude sramota što je nešto propušteno. Hajde jedno noćenje u kolibici, ali šetnja kroz mračnu šumu u kojoj drvo grabi jednog od Hobita? Ta scena postoji u mislim trećem delu filma, ali to tu u knjizi nije postojalo. Čemu to?
Potom lik Toma Bombadila. On je recimo video Froda koji je stavio prsten? Potom snovi u njegovoj kući. Avantura na visoravnima mogila, gde se opet pojavljuje Tom. Mislim da takvog lika nisu smeli propustiti. Još koja razlika u dešavanjima, kada u filmu Frodo pada na snegu, Boromir diže taj prsten sa zemlje. Za čitaoca knjige ovo je smrtni greh, jer bi to učinilo Boromira jednim od nosioca, od ljudi koji su imali prsten u svom posedu, što bi dramatično izmenilo mnoge stvari. Vrata Morije nije otvorio Frodo već čovek koji je to i trebao da uradi – Gandalf. Najveći debilizam – mač koji Daju Aragornu. Nije isto kada mu daju na početku pohoda ili kada mu donesu na samom kraju serijala. Sad malo o likovima. Aragorn je tih, visok, brutalan.
Vigo Mortensen koji tumači Aragorna jeste simpatičan, ali mu fali malo fizičkih predispozicija i da ga neko opali po ustima da ne priča toliko. Očigledno i Džekson pati od američkih marinaca. Galadrijela treba da bude zapanjujuće lepa, Kejt Blanšet to jednostavno nije. Sve ostalo je savršeno. Male improvizacije tipa Gandalfov vatromet su sasvim ok. Likovi, na čelu sa MekKelanom koji glumi Gandalfa su sjajni.
Ova knjiga je nešto poput biblije za žanr epske fantastike. Bez nje, epska fantastika bi teško postojala a i kada bi postoja bila bi negde u zapećku. Za rođendan sam je dobio na poklon, i to specijalnu ediciju sva tri dela u jednom. Obično ne čitam predgovore u knjigama, osim ako ih nije pisao sam pisac. Ovde je to slučaj pa sam pročitao. U tom predgovoru, negde stoji da su se Tolkinu žalili jedino da je knjiga prekratka. Nije mi baš to izgledalo verovatno dok je nisam pročitao, i sada mogu slobodno reći da jeste.
Sad mnoge knjige ubrajaju u epsku fantastiku. Npr. Martinova Pesma Leda i Vatre, Igra Prestola je prva knjiga tu po kojoj je snimljena serija. I sada kao svi čitaju to i lože se. Pročitajte prvu knjigu, ostale koje sam pročitao nisu vredne pažnje. I pazite, to nikako nije epska fantastika, to je sapunica sa povremenim elementima epske fantastike i sramota za žanr.
Gospodar je jedan i to niko neće moći nadmašiti. Na žalost mnogi ga kopiraju, npr Teri Bruks sa Mačem Šanare. Toliko stvari je isto kao i ovde da to jednostavno nervira. Ovoj knjizi prethodi Hobit koji je napisan za decu, ali je obavezno ga pročitati pre ovoga kao sjajan uvod. Nikako nije samo za decu. Ako su vam se filmovi dopali a niste čitali ovo, onda još ništa niste videli. Knjige u ruke i uvidite zašto je jedan fenomenalan film mogao biti bolji. Neko je rekao, „Svet se deli na one koji su pročitali i na one koji će pročitati Gospodara Prstenova.“
U kojoj ste vi grupi?
. . .
U kojoj sam grupi? U onoj koja neće pokušati da poredi knjigu i film, pogotovo takvu knjigu, jer film ni za trostruko vreme trajanja ne bi mogao da pokrije sve detalje. A detalje vrlo dobro poznajem, jer sma u poslednjih trideset godina celog „Gospodara prstenova“ pročitao šest puta. Samo šest puta, nažalost: voleo bih da je bilo više.
Imam neke primedbe i opozitna mišljenja na neke izrečene opaske o razlikama između knjige i filma, ali da ne davim previše — zadržaću se samo na jednoj: Tom Bombadil. I ja sam najpre bio ljut što ga nema u filmu. A onda sam malo proučio scene u knjizi i shvatio da je tako moralo biti. Ako bi se Bombadil pojavio, bilo bi neophodno objasniti kako to da ga nadolazeći rat nimalo ne tangira. Obaška – Tom Bombadil je stavio Jedini Prsten na prst – i nije nestao. Da se to objasni, bilo bi nemoguće bez teškog narušavanja fabule.
Biće satisfakcije: moja strepnja da se Beorn možda neće pojaviti u „Hobitu“ je razvejana. I Radagast, Istar(*) koji se najzad pojavljuje, onaj koji ne razgovara sa stanovnicima Srednjeg sveta, nego sa životinjama.
(*) Gandalf nije čovek. Gandalf je Istar. Poslat je u Srednji svet sa drugim Istarima (mi znamo još samo za Sarumana i Radagasta) tri hiljade godina pre priče o padu Saurona, kada je nestao Jedini Prsten, da pazi na Saurona i njegovog gospodara Melkora, koji se u Gospodaru prstenova ne pojavljuje. Objašnjenja postoje u „Silmarilionu“.
Kratka i efikasna recenzija knjige sa osvrtom na film.
Mislim da bi valjalo dodati kao relativno iritirajuću razliku u odnosu na knjigu, i Sarumanov kraj. Taj detalj sa čarobnjakovim krajem u knjizi mi je bio baš kao začin.
Od svih delova Gospodara, meni je najviše prijao Silmarion koji je nastao kasnije, od ostataka Tolkinovog rada, ali je zapravo uvod u celu radnju.
Svi koji nisu procitali knjigu se oduseve filmom. Medjutim mnogi bitni detalji su izostavljeni iz filma
“Galadrijela treba da bude zapanjujuce lepa, Kejt Blanshet to jednostavno nije…. “
Ona je bas takva kakva treba da bude!