Da­ni­je­la Bo­žič­ko­vić Ra­du­lo­vić

.

KA­KO ZA­BA­VI­TI DRU­ŠTVO

.

Ka­ko do­bro za­ba­vi­ti dru­štvo, a ne bi­ti do­sa­dan, za­mo­ran, ten­den­ci­o­zan ili uvre­dljiv. Pu­no je ide­ja, ma­lo onih pra­vih. Mo­žda je naj­si­gur­ni­ji i naj­be­zbol­ni­ji na­čin, ša­li­ti se na svoj ra­čun, ali, ni u to­me ne va­lja pre­te­ri­va­ti, a i te­ma se br­zo is­cr­pi.

Vi­ce­vi. Do­bro re­še­nje za one ta­len­to­va­ne ko­ji zna­ju da ih pri­ča­ju. Dru­ga ka­te­go­ri­ja bo­lje ne­ka osta­ne u ulo­zi slu­ša­la­ca, jer je za ta­kvu vr­stu ani­ma­ci­je po­tre­ban ta­le­nat.

Sa­mo, ni­su ni svi vi­ce­vi bez­o­pa­sni. U ši­rem dru­štvu, dr­ža­ti se što da­lje od po­li­tič­kih, da se ume­sto oče­ki­va­nog sme­ha, ne bi de­si­la sa­svim dru­ga­či­ja emo­ci­ja.

O ne­do­sta­ci­ma i kva­li­te­ti­ma po­je­di­nih na­ro­da, bo­lje je ne pri­ča­ti, ako nam struk­tu­ra pri­sut­nih ni­je sa­vr­še­no po­zna­ta.

Šta nam, da­kle, osta­je?

Na­rav­no, ne­za­o­bi­la­zni, i uvek do­bro do­šao… SEX!

Seks, ta ve­či­ta, ne­is­crp­na te­ma, ta uz­vi­še­na po­žu­da. Neo­do­lji­va po­tre­ba. Oku­pa­ci­ja mi­sli i … Ši­re. Čin istin­ske lju­ba­vi, ili krat­ko or­ga­zmič­no za­do­volj­stvo. Spa­ja­nje dva te­la u uz­vi­še­no za­do­volj­stvo. Omi­lje­na te­ma u dru­štvu. Stra­sna, ali bez ostra­šće­no­sti. Ne za­vi­si od po­li­tič­ke pri­pad­no­sti i par­tij­skog opre­de­lje­nja. Ona po­sto­ji za se­be, de­lu­je po se­bi, ide u pri­log svi­ma, osim fri­gid­ni­ma i im­po­tent­ni­ma, ali, ovaj deo pre­ska­čem, da ne na­pra­vim dru­gi put istu gre­šku (ta­kvih te­ma se ta­ko­đe klo­ni­ti, bez­bed­ni­je je). Te ka­te­go­ri­je me ne za­ni­ma­ju, jer ni­sam od „tih“, a ni­ste ni vi, čim či­ta­te mo­je tek­sto­ve.

Što me baš ra­du­je.

. . .

Priča iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.