Nikodim Agiorit

 

U čemu se sastoji hrišćansko savršenstvo?

Do savršenstva se dolazi borbom. Četiri neophodna sredstva za borbu

.

Čovek od prirode želi da bude savršen, a to mu je i stavljeno u zadatak. Budite savršeni, rekao je Spasitelj, kao što je savršen otac vaš nebesni (Mt. 5,48). U čemu se sastoji to savršenstvo? Ima ljudi koji misle da se ono sastoji u postu, bdenju, poklonima, spavanju na goloj zemlji, u svršavanju mnogih molitava u domu i u dugom stajanju na bogosluženjima u crkvi. Drugi opet drže da se ono sastoji u takozvanoj umnoj molitvi, usamljeništvu, pustinjaštvu i monaštvu.

U stvari, sve te vrline i svi ti podvizi sami po sebi ne predstavljaju savršenstvo nego su samo sredstva za njegovo dostizanje.

Savršenstvo se sastoji u približavanju Bogu i životu u jedinstvu s njim.

A da su podvizi i vrline samo sredstva, i to stvarna sredstva, to je nesumnjivo. Sveti ljudi se njima koriste da bi pomoću njih savladali svoju grešnu prirodu i odoleli svojim glavnim neprijateljima: telu, svetu i zlom duhu. Poste da bi ukrotili telo, bde da bi izoštrili duhovni vid, spavaju na goloj zemlji da se ne bi raznežili snom, provode vreme u ćutanju i odaju se usamljeničkom životu da bi izbegli i najmanji povod da učine nešto čime bi uvredili Boga, mole se, stoje dugo na bogosluženju i čine druga pobožna dela da im se pažnja nikako ne bi odvajala od misli na nebo.

Ne sme se nikako zaboraviti da te vrline mogu onima koji u njih polažu svu nadu naneti veliku štetu. Ne same po sebi, jer su one svete, nego krivicom baš onih ljudi koji se njima nepravilno koriste. Obraćajući pažnju samo na spoljna dela oni ostavljaju srce da hodi po svojim željama i po željama zlog duha, koji im, videći da su skrenuli s pravog puta, ne brani da se ne samo rado podvizavaju, nego da telesne podvige, po svojoj sujeti, još većma umnožavaju. Osećajući pri tome izvesne duhovne utehe, ti ljudi počinju misliti da su se uzdigli do anđela, ponekad pak, udubivši se u razmišljanje o izvesnim visokim, nezemaljskim istinama, zamišljaju da su sasvim izašli iz oblasti ovoga sveta i uzdigli se do trećeg neba.

Ali koliko oni greše i kako daleko stoji od njih pravo savršenstvo, može svako videti ako posmatra njihov život i njihovo vladanje. Oni obično žele da ih ljudi u svim prilikama smatraju višim od ostalog sveta, vole da žive po svojoj volji i uvek su uporni u svojim odlukama, slepi su da vide svoje pogreške, ali su vrlo oštrovidi i revnosni u pretresanju reči i dela drugih. Ne mogu da podnose da ljudi ukazuju nekom poštovanje, jer misle da ono pripada jedino njima. Ako im ko smeta u pobožnim zanimanjima i podvizima, odmah se uzrujavaju, uskipe gnevom i izmene se tako da više i ne liče na sebe. Ako im Bog, želeći da im pomogne da upoznaju sebe i da ih uputi na pravi put, pošalje stradanja i bolesti, ili dopusti da budu izloženi gonjenjima preko kojih On obično ispituje ko su Njegove prave sluge, tada se pokaže šta se skrivalo u njihovom srcu i kako su ti ljudi duboko razriveni gordošću. Jer ma kakva nevolja da im se dogodi, oni neće da priklone glavu pred voljom Božjom i da se uzdaju u pravedne sudove Njegove, niti žele da po primeru Onoga Koji se ponizio i Koji je postradao radi nas, ponize sebe i smatraju svoje gonitelje za dobrotvore, za oruđe božanske naklonosti i pomagače na putu spasenja.

Ti se ljudi nalaze u velikoj opasnosti. Pošto im je pomračen um, pogrešno sude o sebi. Posmatrajući svoje spoljašnja pobožna dela, nalaze da su dobra te misle da su već dostigli savršenstvo, gorde se i počinju da osuđuju druge. Tu već nema mogućnosti da bi ih neko mogao uputiti na pravi put, osim naročite pomoći Božje. Lakše će se obratiti dobru javni grešnici, nego onaj koji se zaklanja spoljašnjim dobrim delima.

Duhovni se život i savršenstvo, dakle, ne sastoji samo u spoljašnjim dobrim delima, nego, kao što je već rečeno, u približavanju Bogu i jedinstvu s Njim. S tim je nerazdvojno vezano saznanje svog ništavila i svoje sklonosti svakome zlu, ljubav prema Bogu i odsustvo ljubavi prema sebi smiravanje ne samo pred Bogom nego i pred svim tvarima, potpuno odrečenje od svoje volje i savršena pokornost volji Božjoj.

Možda se želiš truditi da postigneš savršenstvo? Neka je blagoslovena tvoja namera. Ali se već na prvim koracima pripremi na trud, znoj i borbu. Moraš sve prineti na žrtvu Bogu i činiti jedino Njegovu volju. U samom sebi naići ćeš na mnoge želje koje traže da budu zadovoljene, bez obzira da li je to saglasno s Božjom voljom ili nije. Da bi postigao cilj koji si sebi postavio, potrebno je da već u početku podviga ugušuješ svoje želje, a na kraju da ih sasvim pogasiš. Da bi u tome uspeo, moraš sebi zabranjivati zlo i prinuđavati sebe na dobro. Moraš se neprestano boriti sa sobom i sa svim što ide na ruku tvojim željama, što ih raspiruje i podržava. Pripremi se za takvu borbu i znaj da se venac daje jedino hrabrim borcima.

Ukoliko je ta borba teža od svake druge – jer kad ustajemo protiv sebe nalazimo protivnika u samome sebi – utoliko je pobeda slavnija od svih ostalih pobeda, i što je najvažnije, ona je najugodnija Bogu.

Ako želiš da iz te borbe izađeš kao pobedilac, neophodno je da se strogo pridržavaš ovih pravila:

1) Nikada se i ni u čemu ne uzdaj u sebe.

2) Imaj u srcu uvek čvrstu nadu na Boga.

3) Neprestano se podvizavaj.

4) Neprekidno se moli.

. . .

Tekst je prvo poglavlje knjige „Nevidljiva borba“ (Knjiga za monahe i monahinje), autor Nikodim Agiorit.

Ceo tekst i knjigu „Nevidljiva borba“ možete download sa linka ovde … Nevidljiva borba – Nikodim Agiorit

.

Nikodim Agiorit (1748—1809) bio je monah manastira Dionisijata u Svetoj Gori Atonskoj. Kao pisac zauzima vidno mesto u istoriji asketske književnosti. U saradnji sa korintskim episkopom Makarijem objavio je 1782. godine u Veneciji izbor tekstova iz svetootačkih i asketskih spisa pod nazivom Filokalija (Dobrotoljublje). To je i danas knjiga preko koje se monasi upoznaju sa najlepšim odeljcima asketske književnosti.

Proučivši praktiku duhovnog usavršavanja kako kod istočnih tako i kod zapadnih monaha, Nikodim Agiorit je objavio u Veneciji 1796. god. i svoju drugu knjigu ”Aoratos polemos” (Nevidljiva borba). Ta knjiga predstavlja univerzalno hrišćansko iskustvo o načinu duhovnog usavršavanja.

Pre nekoliko godina (31. maja 1955) Vaseljenska patrijaršija donela je odluku da se Nikodim Agiorit, zbog svoga svetog života i velike pomoći koju je svojim spisima ukazao hiljadama duša koje se spasavaju, uvrsti u red svetitelja Pravoslavne crkve.

Delo Nikodima Agiorita popularisao je u našem slovenskom svetu prvo njegov savremenik Pajsije Veličkovski (1722—1794). Otac Pajsije je bio Ukrajinac, podvizavao se najpre u ruskom skitu Sv. Ilije na Atonu, a zatim je prešao u manastir Njamcu (Moldavija), odakle je živo radio kako u Rusiji tako i u Rumuniji na oživljenju atonskih monaških tradicija. On je već 1793. godine priredio slovensko—rusko izdanje Dobrotoljublja koje je te godine štampao u Petrogradu. Kasnije je prošireno izdanje Dobrotoljublja izdao na ruskom jeziku u 5 velikih tomova episkop Teofan Zatvornik. Episkop Teofan je preveo na ruski i Nevidljivu borbu.

Daroviti mladi srpski monah Jovan Rapajić (1910— 1945) dao je inicijativu da se Nevidljiva borba prevede s ruskog i na naš jezik, što je još pre dvadesetak godina i učinjeno. Umnožena na pisaćoj mašini u desetinu primeraka, Nevidljiva borba se čitala po našim većim manastirima kao poučno štivo za monahe i monahinje. Zahvaljujući razumevanju i pomoći Svetog arhijerejskog sinoda pojavljuje se, evo, sada i kao štampana knjiga sa željom da posluži našim monasima, monahinjama i svima pobožnim vernima kao rukovodstvo na putu duhovnog usavršavanja.

Predgovor prvom izdanju, 1962.

. . .