Velibor Mihić Srpski
Da pomognem koliko mogu, a vi da poslušate koliko hoćete!
Moj savet je da me poslušate – da se ne brukate među pismenima!
Pravopis i muke s govorom i pisanjem
Ne znam da li ih imaju svi, malo je verovatno, ali meni smetaju “biseri” u govoru i pisanju. U redu, možda sam i “opterećen” (svojim, mada ne i sadašnjim zanimanjem jer sam omatoreo) – da, zanimanjem, ali… tako je (kako je)…
“Vidimo se, sutra!” – kaže, neko, umesto “videćemo” se (uz “sutra” ili bez njega, zavisi šta, tačno, mislimo). Pa, makar da je sintagma (grupa reči, u ovom slučaju tri reči) “vidimo se, sutra” – besprekorno buduće vreme zbog priloga “sutra” pa sadašnje vreme “vidimo se” jasno određuje kao buduću radnju, meni smeta. Što, prirodno, ako se naveden izraz odomaći, obuhvati većinu, ne znači da neće jednog dana (a ja bih voleo nikad!) postati pravilan, to jest, gramatika ga priznati.
Bezbroj je ovakvih primera. Sve gorih od gorih ili boljih od boljih, kako god da shvatim (a vi kako ćete, ne znam).
“Zatvoreno zbog renoviranja” – piše na vratima radnje (moderni – oni što im vire pera crno/belog luka iz zadnjice ili oni – nema razlike – što piju kafu s mlekom i s malo uzdignutim malim prstom – bi rekli “lokala”) – a treba “radi”; treba “Zatvoreno radi renoviranja”. Jer, radnja je i zatvorena da bi se renovirala, cilj je popravka, “renoviranje”, a nije uzrok!…
“On se je okrenuo da…” – treba “on se okrenuo”, bez “je”!…
“Bila je na žurci i sprovela se k’o bosa po trnju!” – ovde ima, ravno, tri greške: treba “žurki”, ne “sprovela” već “provela”, a nije potreban apostrof u reči “k’o”, tj., ovde nije opravdan (nije lični govor kojim se “boji” lik, a nije ni navedeno mesto, itd.)… Da ne ostane bez preporuke, treba “kao”… O, o, o… kako je jezik/govor složen: da ste navedenu rečenicu, samo, čuli – ne videći je napisanu – mogli biste pomisliti da se radi o nekoj Bosi, a ne o nekom ko je neobuven, tj., bos… Mada nije Bosa luda da ide, gazi, vuče se, skače, hoda, prelazi, nabada… po trnju! “Hoće” da boli!…
“Reći ću kolezi” – glumac Lane Gutović je ovo često upotrebljavao pa smo se smejali; hvala mu na lekciji(ci)…
Ipak, ne mislite da je sve kao u apoteci. Daleko od tog! U jezičkim priručnicima ćete često naići na: treba, može i, običnije, zastarelo, u zapadnim/istočnim krajevima, može i, samo u govornom jeziku, netačno preneto iz… i sl. Pa i sami lingvisti – meni je to neverovatno! – greše i u govoru i u pisanju. Iznosim dva svoja “slučaja” (verovatno grešim i ja, ali to treba da kaže drugi!): prvi je iz sale “KNU” (“Kolarčevog narodnog univerziteta”) u Beogradu. Sedeo sam do lingviste uvažene starine D. Ć., kad, za vreme predavanja – takođe o jeziku – on reče, meni, na uvo: “sekunda”! Odmah sam ga ispravio: treba “sekund”; kao “kilo” a ne “kila” (“kila” je hernija, može biti preponska). Pocrveneo je zbog “sekunda” (ž. rod) jer mu se omaklo…
Šaptali smo, nas dvojica, tiho, a, ipak, nekulturno jer je predavanje bilo u toku. Rekao sam mu da će i predavač – takođe linvista – i to, čak, magistar, reći, na kraju “Zahvaljujem vam se na pažnji!” Bio je to lingvista A. Đ. “Nemoguće!” – šapnuo mi je D. Ć. (ne treba dodati “na uvo” jer mi nije mogao šaptati – ne šaputati – s metar/metra rastojanja!) – “gospodin A. Đ. nije nepismen!” “Nije, slažem se s Vama, ali će, ipak, reći! On tako kaže i na kraju radio-emisije koju uređuje i “vodi” na Prvom programu “Radio-Beograda 2″… Naravno, rekao je: “Zahvaljujem vam SE na pažnji!”… D. Ć. je, samo, pognuo glavu… D. Ć. je doktor a A. Đ. je magistar !…
Jednom sam, pre godinu-dve-tri, prolazio preko Trga Republike, u Beogradu i pročitam na “Narodnom pozorištu”, iznad balkona, reklamno obaveštenje – 10 x 4 metra – bogami, vidi se, i od “NAME” – koje, više, nema… i od bioskopa “Jadran” koji, više, ne postoji! – o predstavi: “Vilijam Šekspir: Učene žene vindzorske”… Napose, to, što je ispravno – u duhu našeg jezika – “Vindzorske učene žene”… nego – ime pisca!… Umesto “Vilijam” treba “Vilijem” – mi nismo Englezi nego Srbi. I, umesto da istog časa uđem u “Narodno pozorište” – služben ulaz je iz Dobračine ulice (ili iz Ulice Dobračine) i “autora” koji je napisao “Vilijam” protresem i “zgrabim za gušu” – odlazim kući i telefoniram. Naravno, pronađem “autora”, to je koreograf Iks Ipsilon, i ponudim mu – jer on neće – da ispravim jedno slovo – tj., napišem kako treba: “Vilijem”!… Kad sam mu objasnio, samo je treptao (pretpostavljam jer smo telefonirali preko klasičnog telefona a ne videofona): na engleskom piše William, a mi treba da pišemo na srpskom onako kako izgovaramo jer je naš pravopis glasovni, tj., fonetski – “Vilijem”! Uzgred, nemačko Vilhelm i holandsko Villem kao Vilhelm i Vilem… Uskoro je predstava “skinuta” s pijedestala – pristigle su druge premijere – pa je nestala i reklama s netačno – čitaj: nepismeno! – napisanim imenom Velikog, ma Najvećeg među Najvećima, Šekspira!…
Da privodimo kraju?… E, pa… ima, još…
“Jeli došao Mika?” – Treba odvojeno, “je li” (a “jeli” je od “jesti”)…
“Na sebi je imala haljinu na tufne…” – Ne treba “na sebi”…
“Zec u pacu” – treba “zečetina”… Ne biste, valjda, rekli “Vo u kupusu”!… Nego “govedina”. I zašto “u kupusu”, treba s kupusom. Bilo bi smešno “Govedina i kupus”!…
“Pomislio je u glavi…” – Ma nemoj mi reći, a ja, već, pomislio “u ramenu”!…
“Uzela je rukom” – ne treba “rukom”, ne može nogom, mada… ali neću o tom… tugaljivo je… Isto važi i za “držala je rukom”…
Kaže se “šaptati” a ne “šaputati”!… Otud: šapći, šapćeš… Bio je, u Sokobanji, u mom detinjstvu, izvesni “Šapućko” – tiho je govorio – ne znam kako bi se njegov nadimak pravilnije odredio, nisam tako velik stručnjak… Ne bi moglo “Šapćko” – jezik – ovaj u našim ustima – bunio bi se… stalno bi ubacivao u… u… u!…
“Andrej i Sara su bili ogorčeni jedan na drugog…” – Treba “jedno na drugo”… Različiti polovi, tad se koristi gramatički srednji rod… da “pomiri” prirodne rodove…
“Boba i Vlada su seli u voz i uputili se za Knjaževac.” – Jedna i po greška – ne treba “seli” nego “ušli”, “vozili se”, možda “stajali” ako nije bilo mesta za sedenje; pola greške zbog tog što se ne zna odakle su se uputili: ako su iz Sokobanje, to ne može jer u Sokobanji nema voza. Ako su se uputili iz, na primer, Beograda, a u Knjaževcu nema voza, to bi, onda, značilo da moraju da presedaju. A ako ima pruge u Knjaževcu, trebalo je reći “u Knjaževac” a ne “za” (“za” je pravac putovanja a ne cilj)… Nek mi neko javi da li u Knjaževcu ima pruge… Sramota me je, ali, priznajem, ne znam… A tolike godine sam – ravno 17 – živeo u Sokobanji, na domaku ili nadomak Knjaževca… (Malo udaljavanje, što bi rekli “učeni” – digresija… Nisam bio ni u Zaječaru, ni u Pirotu, ni u Leskovcu… o, povelik je spisak gde nikad nisam bio niti ću otići… Nema se para, ni sad kao ni pre… Bio sam siromašan, u Sokobanji, takva je sudbina izbeglice – ja iz Mostara davne-predavne 1944 – imali smo, tek, za krompir, kupus, pasulj, retko musaku ili punjene paprike… Eh, bez para, nema putovanja… Ali neko se, pametan, setio, kao, na primer pokojni srpski slikar Malešević “Tapi” – u vreme kad su svi išli u Italiju po “šimike” i “šuškavac” (špicaste cipele i najlon-mantil) – on – genijalan kakvog ga je Bog dao – lepo sam sebi “nacrta” (dobro ste pročitali, mada je još bolje – “naslika”) voznu kartu!… Da, sam je pričao, a ja čuo i zapamtio – pomoću lupe i najtanjih četkica i pera za pisanje, na odgovarajućem kartonu, pomoću boja i tuševa – napravio bi voznu kartu i – pravac Trst!… Bio je dete, nije znao da je to falsifikat!)…
Nastavljam…
“Nebo je bilo bez ijednog oblačka.” – “Fraza”!… To je moglo da “prođe” prvi put, ali ne i 1.001! “Izlizalo” se… kvari stil… A može i da vas “razotkrije” da niste “u životu” pročitali više od 2,5 knjige!… Dakle, pazite na svoje dostojanstvo, “učeni” ne bi propustili da kažu “renome”!…
Umesto “praher”, “plahat”, “helihopter” treba “praker”, “plakat”, “helikopter”…
Umesto “buranija”, “kronpir” i “šangarepa” treba “boranija”, “krompir” i “šargarepa”…
Umesto “obzirom” treba “s obzirom”…
Umesto “ljucki” treba “ljudski”; umesto “srbski” treba srpski; umesto “zmiski” treba “zmijski”; umesto “dvanajst” treba dvanaest; umesto “iljada” treba “hiljada”…
“Čak šta više” – treba: ili “čak” ili “šta više”, a ne zajedno…
“Ja sam intelegentan” – malo sutra, da jesi, rekao bi “inteligentan”…
“Razboljevali su se” – treba “razbolevali” su se”; ne “odelenje” već “odeljenje”…
“Kajš”, “kajiš” – treba “kaiš”; isto i “tain”, “laik”… (prvo je vojnički hleb a drugo nestručnjak, neko ko nije upućen u nešto, “verziran” što bi rekli “lingvisti” odnosno nazovi-stručnjaci za jezik)…
“Nakon” – treba “posle”, “pošto”… “Nakon” je “hrvatizam”… J. Ć. je izdao “Srpsko-hrvatski rečnik” – možete li, vi, to da zamislite – a radi se o jednom istom jeziku! Jezik Srba i Hrvata se razlikuje u manje od 1%… A o “bosanskom” ili “crnogorskom” neću da trošim reči… (U “crnogorski” jezik – obratite dužnu pažnju: pišem između navodnika jer takav jezik ne postoji! – današnji crnogorski “lingvisti” su u azbuku uveli novo slovo – meko š – ovde ću ga pisati pomoću * (to jest, zvezdice jer nemam to slovo – i Bogu hvala što nemam! – na “tastaturi” – tj., među slovima i znacima na kompjuterskoj mašini ili “mašini” – i, šta hoću da kažem za to – crnogorsko slovo * – meko “š”… S tim slovom nema ni jedne reči u “crngorskom” jeziku (čitaj: srpskom!!!) pa su se “znalci” našli na muci kako da ga opravdaju u azbuci… Bogami, nađoše! To je neki taksist(a) koji ima nadimak *elo – pa, zar, zbog nadimka jednog tasista(e) da uvedu – na silu Boga – novo slovo u azbuku – e, da, samo da se razlikuje od srpske azbuke!!!…
Molim?… To je, posle sveg ovog, vaš komentar?!… I moj je, isti takav!…
Ne “sumlja” i “sumljati” – nego “sumnja” i “sumnjati”…
Ne “biblioteka ima bogat književni fond” – nego “knjižni”…
“Suze joj potekoše iz očiju” – ne “iz očiju”, ne mogu “iz ušiju”… dovoljno je, samo, “suze joj potekoše” ili, još bolje, “zaplakala je”…
“Pogledao ga je pogledom prepunim tuge…” – ne treba “pogledom”, kako bi drukčije, nego, samo, “pogledao” ga je, a, još, bolje “tužno ga je pogledao”…
“U mesecu aprilu” – ne treba “u mesecu”, zna se da je to mesec, a ne sat ili godina… ili, na primer, vek, sve besmisleno…
“Rođen je 1936. godine” – ne treba “godine”…
Pogledajte šta je ovde lektor propustio: “Ušli su u kuću u trenutku kad su njegovi roditelji ušli u kuću” – dva puta “ušli” i isto toliko puta “kuću”!… Lektor je zadremao, očigledno. Ili skrenuo pogled s teksta da srkne kafu! Trebalo je “Zajedno s njegovim roditeljima su ušli u kuću”… E, i “guska na ledu ponekad posrne”, “i u velikog Homera talenat ponekad zataji”, a, tek, kod našeg najboljeg srpskog pisca Crnjanskog – pokojni Nikola Milošević je te “omaške” Miloša Crnjanskog nazivao “mucanje genija”… Slažem se!… Iskoristite ovo mesto da se u društvu napravite važni, ja iskoristih!… Na jednoj takvoj jezičkoj bravuri (dopadljivom mestu), “ulovio” sam svoju prvu suprugu, molim lepo… Posle je ispalo da sam “ulovljen”!… “Ulovljen lovac!”… Ha-ha!…
Dalje…
“Ležali su u krevetu…” – prirodno, ako je spavaća soba, a jest, nisu, sigurno, na stolici/-cama… Dakle, brisati “u krevetu”… Otkud ono “u” umesto “na”, ne znam… Ne leži se “u” stolu, “u” stolici, pa ni “u” krevetu (“u krevetu” nema dovoljno vazduha za disanje!) već “na”, itd.
“Orkestar je izvodio Bahovu…” – ne “izvodio” već svirao…
“Obraćam vam se ispred Skupštinskog odbora…” – treba “u ime”…
“Ta potajna sumnja koja ga je izjedala, odvijala mu se u glavi…” – ne “u glavi”!… pobogu!… prvo, to – pa neće, valjda, u kolenu!… Zatim, ne “odvijala” (zavrtanj se zavija i odvija; stomak može da zavija; u hartiju se, “za poneti”, zavija burek; zmija se zavija ili uvija oko štapa; sarma se, takođe, zavija… ali sumnja… e, sumnja ne može, nego, npr., progoni, budi, preti, nervira, prati, ne da mu mira, izaziva mu savest, tišti ga, sveti mu se… ili ga je, kako je navedeno, “izjedala”…
“Ekstra Nena i Neda Ukraden interpretiraju…” – ne nego pevaju…
“Dani u Njujorku su bili izuzetno vreli, već posle nekoliko koraka po ulici, odeća se neprijatno lepila uz telo” – ne treba “uz telo”, pa nije, valjda, uza zidove, bandere, automobile… gde će nego uz telo!… Ono što je suvišno, očigledno, što je jasno i malom detetu, ne treba pisati a ni govoriti…
“Paprike punjene sa sirom” – ne treba “sa”… samo, sirom…
A, gle, ovo: “Imala je potrebu da govori…” – ne valja, ne treba “potrebu” nego, samo, htela je da govori, govorilo joj se…
Blizu je kraj ovog mog “nagvaždanja”, hvala na strpljenju… “Ocenite” stil ovog “zatezala”: “A šta bi, na primer, pretpostavimo, to, s velikom dozom sigurnosti (mada ni suprotno od tog nije nemoguće, to jest nesigurnost), bilo, kad bi stigao sat kasnije, ili tri sata, ili sedam sati, ili jedan dan, ili sedam dana, ili nikad?!” – ja bih ovakav stil nazvao prenemaganjem!…
“Srećan put!” – treba “putovanje”!… Sećate li se onog filma “Otac na službenom putu” – jasno vam je da Kusturica nije imao lektora, zar ne?!
Na kraju – pozdravljam vas – onako kako treba a ne kao A. Đ. – zahvaljujem vam SE! Nema “se”! Dakle, zahvaljujem vam. Da, na pažnji… Ili, još bolje: hvala vam…
oOo
Текст је скроз безвезе. Тек неколико наведених случајева је стварно неправилно, остало је савршено правилно. Овакви текстови само одвраћају пажњу са озбиљних грешака које стварају проблеме разумевању.
Насупрот Николи, мислим да је текст изузетно поучан и треба га прочитати, стрпљиво. Мени је сваки сваки правописни савет злата вредан, због посла, али и због културе изражавања, зато за аутора – ХВАЛА!
I ja mislim da je tekst odlican, zanimljiv ,duhovit i veoma poucan. Da je bar vise ovakvih, ne samo ovde, mozda bi onda obracili svi vise paznje sta i kako pisu ili govore
hvali – fali
negacija uz glagol neznam – ne znam
Ceste greske.
“Vidimo se, sutra!” – kaže, neko, umesto “videćemo” se .
Ja sam iz Hrvatske i na našem jeziku tako se kaže, kao i “Rođen je 1936. godine” – ne treba “godine”… u nas može i jedno i drugo. “Ležali su na krevetu…”- mogli su ležati na tepihu spavaće sobe, ne vidim problem „krevetu“.
“Srećan put!” – treba “putovanje”!… Mi kažemo: „sretan put“, ne putovanje, no budući da su to ipak dva različita jezika, samo bih rekla, da me „srećno putovanje“ podsjeća na put koji nikad ne završava, ako kažete „srećan put “ nekako imam osjećaj da je to ipak put jednom smjeru.
Ne zamjerite što sam se malo umiješala.
Poštovanje.
Ovako,sve to stoji da je nepravilno,ali moram reci jednu vrlo vaznu stvar,a to je da se jezik uvek menja godinama i vekovima,nijedan jezik na svetu nije konstantan. Jezik mora da sluzi ljudima,a ne ljudi jeziku :).
Sve je to bez veze, ali ako čovek ima previše vremena neka nešto piše. Pročitaćemo da skratimo dosadu.
Inače, razne sitne greške nisu važne ako se ljudi razumeju, odnosno ako shvataju šta je sagovornik želio da kaže.
Inače u našem jeziku su najveće zlo pomodne tuđice, kao na primer : edukovanje, on lajn, elokventan, vehementan, kul i slična sranja koje najviše koriste intelektualci prve generacije.
Najmovije što možemo čuti na RTV Beograd je: „rehabilitacija“ puteva, „rehabilitacija“ mostova i slična sranja.Kako bi bilo da i ja moje stare cipele odnesen obućaru da ih „rehabilituje“. Ma, ajde….da pukneššššš
Postoji jedna vrsta nevidljivog jezika koji se upotrebljava na prostorima balkana a ne samo na tlu bivse YU,taj jezik je nevidljiv ali ipak je u nama ili sa nama ,jezik koji se ostao od turaka i koji nitko ne moze da ga gradi niti jedna gramatika svijeta ma koliko god se mi ili vi trudili (ne mislim da ostanete trudni nedo boze)ipak to je sto je .To nije uopste nista novo od kad postojimo mi tako govorimo,a sto su politicke strane podjelile jezike ,na strane jezike ,pa to vam samo podize standard i intelegenciju kad zivite u jednoj bivsoj YU i sad odjednom pricate 7 stranih jezika sa istog podrucja ,pa mismo onda nesvakidasnji.Isto je tako i u svijetu ,isto se sluze svi na nasem stilu ili mi na njihovom ,gramatika se upotrebljava samo u skoli dok sjedis u klupi ,ali cim si izasao iz ucionice vise ne, pretvara se u uobicajeni standarni jezik bez ili sa epitetima ili boje govora , ili naravno sa greskama mozemo reci bez one strucne kvalitete koju cak ni na sudskim raspravama nitko pravilno ne upotrebljava.Najgore je to sto onaj koji misli da on zna pravilno izrazazavanje ON ISTO IMA JAKO PUNO GRESAKA PREMA ONIMA KOJI NISU ILI NE POTJECU ODAKLE DOTICNI POKUSAVA DA SE ISPRUZI SA SVOJIM ZNANJEM.Mnoge knjige su napisane cak poucne knjige koje su vrijednije od onih obicnih ,napisane su sa stilom koji sadrzi dosta nejasnoca i gramaticki gresaka po nekom tko ni sam toga nije svijestan i sa nekim vrstama namjerno ubacenih zargona poput pisca Mome Kapora Branka copica i njemu slicnih ,i veoma mali broj ljudi obraca paznju na to jer kao sto sam rekao to je u svim jezicima svijeta,zato se zove i postoji gramatika jer ne postoji niti jedan profesor u svijetu koji moze nesto tacno da napise a da nekoj drugoj strani to nece odgovarati to jest uvijek ce netko imati svoje misljenje i biti protiv toga ,,postoje advokatski jezici koji se vise koriste u inostranim zemljama ne toliko na balkanu ali advokatski ligali jezik je nesto sto je 95%poslovni jezik koji mora zakonski biti veoma strucan i tacan i on je jednak za sve advokatske ustanove i relativno se fer prati ali opet onaj koji dobije rjesenje u ruke od advokata ili suda on pola od tog ne razumije to su advokatske fraze samo za njih ili da vi platite tumaca prevodioca da vam prevodi nesto sa vaseg materinjeg jezika,pa se onda pitate pa odakle sam ja gde sam roden da ne razumijem svoj jezik materinji,verujem da i na tlu bivse YU isto ima mnogo cega sta ljudi ne shvacaju niti razumiju,ponekad ni sami sebe ,no ipak smo svi zivi i zdravi i veseli a gramatika ce zauvjek ostati takva kakva jeste a i mi se necemo nikad promjeniti jer to je nemoguce ,mogu pojedinci da se mjenjaju da ali ne svi,pojedinci to je samo 5 % i to je nevidljiva brojka i siguran sam da vecina o tom ni ne razmislja nego zivi onako kako mu je dato.Mozda to nije sve tacno sto sam rekao i napisao?Jednom prilikom ovdje na Havajima sam igrom slucaja pozvan kao prevodilac jednom nasem covjeku koji je uhvacen na jednom brodu bez odgovarajucih dokumenata, i tako pozvali su me i doticni Officir mi je rekao da covjek govori samo Bosnian,pogledao sam i otisao u prostoriju gde se ovaj nalazio i kad sam ja progovorio njemu je svanulo ,pitao sam ga koji on to jezik govori on je rekao bosanski ,i kad je poceo da govori tad smo se poceli obojica smijati dok su nas ovi gledali u cudu cemu se to nas dvojica smijemo odjednom,Bio je to covjek srpskog porijekla obicno muslimani se prestavljaju da oni govor e Bosnian .Verujem da cemo kako je krenulo sa kinezima i afrikancima na nasim bivsim teritorijama imati jos vise i jos bogatiju gramatiku.,ljudi se mixuju i novi narastaji slede,pogotovo skoro sve udovice sa podrucja bosne koje su stigle u USA kao emigracija posleratna sve su se pohvatale sa zivljem africkog podneblja i puno ce biti pocrnjelih na suncu bosanaca koji ce jednog dana mozda doci da zive ili da posjete kraj odakle im majke potjecu.sve je to za ljude tako da ce i sa te strane biti pojacana gramatika zasigurno,i nece nikog smetati jeli bilo ,bjelo ili bijelo.
Gotovo nečitljivo. Previše nepotrebnih zareza, o tačkicama i da ne govorim. Imam utisak da autor nema želju da prosvetli već da bude najpametniji. A to ovde ne prolazi. Ipak, vodeća besmislena formulacija bi bila „Srećno putovanje!“. Nažalost, deluje mi da će autor živeti u svom paklu, a mi pričati i pisati kao do sada. Sve najbolje i videćemo se! Jednom… Valjda… Nakon putovanja…
Tekst je nestručno napisan – svedoči o autorovom katastrofalnom nepoznavanju srpskog jezika! Žao mi je što to moram da kažem, ali je istina. Prvo, još u osnovnoj školi se uči da postoji takozvani relativni prezent, odnosno prezent kojim se može saopštiti neka prošla ili neka buduća radnja. Na primer: Sutra putujem na more. Ili: Idem juče ulicom i setim se… Ovako bih mogla redom da ispravljam, ali nije u tome poenta! Strašno je što ovakvi ljudi rade u školama, a obrazovani i stručni overavaju karton svaka tri meseca na birou Nacionalne službe za (ne)zapošljavanje! Izvinjavam se autoru i redakciji, ali morala sam to da kažem, jer sam zaista profesionalno isprovocirana!