Teofan Zatvornik

 

PET POUKA O PUTU SPASENjA

 

Srećna vam danas Nova crkvena Pravoslavna godina!

.

Evo šta nam sve hrišćanstvo predlaže na putu spasenja:

.

1. Znati i držati se učenja hrišćanskog, koje daje zdrave pojmove o svemu što postoji i zapovestima ukazuje na put u Carstvo Božje.

2. Primati tajne crkvene, kroz koje se daju sile za život i pobožnost.

3. Učestvovati u svim sveštenoradnjama, molitvama i sinovima Crkve, kako je propisano ustavom, da se na taj način raspaljuje iskra blagodati Božje i dobija opsena sveta. (razbijaju zablude o svetu – primedba Redakcije)

4. Poveriti se rukovodstvu zakonitih pastira – duhovnih otaca (sveštenika i monaha) i povinovati se njihovim rukovodnim savetima.

A to će reći i:

5. Upoznajte se i srcem prihvatite sve čemu uči Crkva i primajući blagodatne sile kroz svete tajne i podgrevajući ih drugim sveštenoradnjama Crkve, idite nepokolebljivo putem zapovesti, koje je propisao Gospod naš Isus Hristos, a pod rukovodstvom zakonitih pastira, i sigurno ćete dostići Carstvo Nebesko.

Ovo je bio direktan i jedini odgovor svakome ko pita: šta da činim da bih nasledio život večni? Svi spaseni spasli su se ovim, a ne drugim načinom, i svi koji se sada spasavaju postižu to na ovaj, a ne na drugi način. Zato nema potrebe da se više govori o ovome.

Ali ja se bojim da medju vama nema nekoga ko o ovome sudi nepravedno? Možda neko misli da iz rečenoga nije sve podjednako neophodno, ili da sve za svakoga nije neophodno, da se nekad bez nečega može biti, da se možda nekada može biti ne škodeći svome spasenju, da nešto može biti ostavljeno slobodnoj volji, kao neobavezno za svakoga. Zato sam prinudjen da vam objasnim ovo što sam rekao, to jest zdravo učenje vere, držanje zapovesti, primanje svetih tajni, učešće u svim molitvama Crkve i rukovodstvo zakonitih pastira – sve je to bitno neophodno u delu spasenja, tako da se spasenje samo tamo i postiže gde je ovo skupa udruženo, a gde nešto od ovoga nedostaje, tamo se spasenje izlaže velikoj opasnosti i kvari se.

Jer kakvom se spasenju nada onaj koji se ne drži pravog učenja vere i Crkve i nepravilno misli o Bogu, svetu i čoveku, ili o sadašnjem našem pokvarenom stanju, ili o načinu našeg obnavljanja, koji je jedan, ili o smrti i budućoj sudbini našoj, ili o kakvom bilo dogmatu, kad sam Gospod govori: ko se odrekne reči mojih u ovom rodu preljubotvornom i grešnom, i sin čovečiji odreći će se njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. (Marko 8,38)

A koga se Gospod odrekne gde je mesto takvom? Sigurno nije u Carstvu Nebeskom. A, gle, ima ljudi koji govore veruj kako hoćes, samo živi dobro, i ništa se ne boj. Kao da se može dobro živeti bez osnovnih pojmova o predmetima koje pruža prava vera. Ne varajte se braćo! U sastav pravilnog života ne ulazi samo ponašanje nego i zdrav način misli; ako nekome ovo poslednje nedostaje, o njemu se ne može govoriti da je njegov život ispravan i dobar. S druge strane, živeti dobro znači živeti bogougodno, a bogougodni život sav se provodi po volji Božijoj. A jedna od prvih odredaba volje Božije u odnosu prema nama jeste – Verovati u Onoga koga je On poslao, to jest u Gospoda Isusa Hrista i Njegovo božansko učenje. Znači da onaj koji govori: veruj kako hoćeš, samo živi dobro – kad je Božija zapovest da se pravilno veruje – liči na čoveka koji sam ruši temelj na kome zida dom, ili na čoveka koji hoće da prepliva reku na ladji koju sam svesno razbija pod sobom.

Kakvom spasenju može da se nada onaj koji narusšava koju bilo zapovest Božiju, na primer: zapovest pravde ili milosrdja, uzdržavanja ili trudoljublja, čistote ili samoodricanja, supružanske vernosti ili druge neke, smanjujući težinu svojih grehova kakvim bilo krivim tumačenjima, na primer: priroda vuče, srce zahteva, ili starajući se da se rugoba greha prikrije kakvim bilo vidljivim znacima pobožnosti, na primer: posećivanjem crkava, prilaganjem skupocenih ikona i paljenjem kandila? Kakvom spasenju može da se nada taj kad je direktno rečeno: ako hoćeš da udjes u život, drži zapovesti (Mat. 19,17; Jov. 3,23)? I još: da nepravednici, ma kakve vrste oni bili, ne mogu naslediti Carstvo Božje (I Korin. 6,9). U delu spasenja nužna su i neophodna dela spoljašnje pobožnosti, ali ne samo ona: neophodno je pri tom ispunjavanje svih drugih zapovesti Božijih. Gospod je rekao: „ovo treba učiniti, a i ono neizostavljati“ (Mat. 23,23). Kako se bez nogu ne može ići ni bez krila leteti, tako bez ispunjavanja zapovesti nije moguće Carstvo Nebesko dosegnuti.

Kako to neki samovoljno zamišljaju da postignu svoje spasenje sami sobom, na primajući božanske sile za život i pobožnost, kroz svete tajne, i ne podgrevajući ih sveštenoradnjama i molitvama Crkve? Ja sam već objasnio da smo mi pali i nemoćni i ni koraka ne možemo učiniti na dobrom putu, bez osobite blagodatne pomoći, i da se ova blagodat prima u svetim tajnama, i da primljena blagodat biva u početku slična maloj iskri, koja se potom razgoreva do plamena aktivnim učešćem u svetim činovima svete Božije Crkve. Sve ovo je jasno samo po sebi i potvrdjuje se ličnim opitom, i svedočanstvima drugih.

A ima osoba koje govore: sva ta crkvenost potrebna je prostima; onima koji razumeju stvar dovoljno je da samo mislima, duhovno ili srcem služe Bogu. Blaženi ste vi proste duše koje sve bez pogovora primate i svakom se glasu Crkve povinujete! Vi ste slične drveću posadjenom pored izvora vodenih, koja donose ploda u svoje vreme (Psal. 1,3). A oni koji na svoj način shvataju spasenje, slični su, u duhovnom pogledu, slabim biljkama, koje rastu na suvom, kamenitom ili peskovitom terenu, i jedva slabe znake života pokazuju; ili još gore: oni su slićni semenkama zatrpanim u njedrima zemlje, još neproklijalim. Zamislite da je napolju kiša, sneg, oluja i postavite na takvu nepogodu čoveka slabo obučena – može li on dugo da izdrži? Tačno u ovakvim okolnostima se nalazi onaj koji se tudji od svetih tajni i naše crkvenosti. Žalosni su takvi ljudi! Sebičnost i tvrdoglavost razjedaju kosti njihove.

Najzad, Gospod je izabrao Apostole, a ovi su delo svoje predali episkopima i za satrudnike im odredili sveštenike. Svi oni skupa sačinjuju Bogom uredjeno pastirstvo u Crkvi, čiji je zadatak da sve učlanjene u Crkvu duhovno podižu u čoveka savršena u meru uzrasta punoće Hristove (Efes. 4,13), osvećujući tajnama, zagrevajući sveštenoradnjama, a osobito rukovodeći savetima na mnogoraskrsnom putu ka duhovnom savršenstvu. I hvala Gospodu što je tako! Mi smo slepi; pa kao što je slepom potreban vodja, tako je i nama nužan ukazatelj puta u Carstvo Božije, u veoma mnogo slučajeva potrebno je vodjstvo  koje bi nas uzelo za ruke i izvelo iz zbrke misli i osećanja, u koje nas ponekad baca djavo, a ponekad sopstvena ludost. Nemojte reći da je „svima rukovoditelj volja Božija, mi ćemo i sami pročitati i uvideti šta je potrebno„. Reč Božija sadrži opšta ukazanja za sve, a šta je naime potrebno meni, u mojim okolnostima, to treba da mi objasni drugi, živi, iskusni glas. Ako njega ne bi bilo, ja treba da lutam po raskršćima izložen postojanoj opasnosti. Eto zbog čega nam je potrebna pomoć mudroga saveta pastirskoga. Nekima, čak i mnogima se čini da im je pastir potreban samo u slučaju nužnog svršavanja kakve tajne ili sveštenoradnje. Takvi zaboravljaju da gde nema saveta, pada se kao lišće, a spasenje je u mnogim savetima (Priče 11,14 – u slovenskoj Bibliji).

Iz svega rečenog izlazi isti predjašnji zaključak: hoćeš li spasenje – saznaj i srcem drži sve što te uči sveta Crkva, primaj Božanske sile kroz svete tajne, podgrevaj ih sveštenoradnjama i molitvama Crkve, idi nepokolebljivo putem zapovesti koje je propisao Gospod Isus Hristos, pod rukovodstvom zakonskih pastira – i nesumnjivo ćeš dosegnuti carstvo Božije i bićeš spasen. Sve je to bitno neophodno u delu spasenja, neophodno sve u celini za sve. Ko nešto od ovoga ne usvaja ili ne dopušta, tome nema spasenja, taj neće izlečiti svoje nemoći niti izbeći bolesti. Crkva Bozija je lečilište koje u svakom uredjenju ima lek za izlečenje svake naše duhovne bolesti. Sastavni delovi lekova su: pravoslavno učenje, žvot po zapovestima Božijim, svete tajne sa sveštenoradnjama Crkve i rukovodstvo pastira. Kao što kod telesnih bolesti lek biva lekovit samo onda kada je on sastavljen iz svih u receptu označenih i potrebnih sastojaka, tako i u slučajevima naše duhovne bolesti do iscelenja može doći samo onda kada mi primamo sve elemente koji ulaze u sastav jedinstvenog duhovnog leka našeg – hrišćanstva ili Crkve. Oduzmite bilo koji sastavni deo telesnog leka – tj. ono što neizbežno ulazi u sastav hrišćanstva ili Crkve – vi ste sebe lišili ozdravljenja vama tako neophodnog, i vi ćete sledstveno ostati u neizlečenom pogubnom stanju, a to znači nećete se spasti niti videti Carstva Nebeskog.

. . .

Odlomak iz knjige „Pet pouka o putu spasenja“ autor Sveti Teofan Zatvornik