Srećni i nesrećni ljudi sreću i nesreću nose sa sobom - izbegavaj infekciju sa nesrećnim ljudima

Robert Grin

Infekcija: izbegavaj nesrećne

10-o pravilo moći:

Čovek može zbog tuđih patnji da umre – duševna stanja su zarazna kao infektivne bolesti.

Možda verujete da treba davljenika da spasite, ali u stvarnosti pripremate sopstveni potop.

Nesrećnici privlače nesreću i oni će je i vama doneti. Tražite umesto toga društvo srećnih..

Rođena u Limeriku, Irska, 1818, Mari Gilbert došla je u Pariz 1840-e da pronađe svoju sreću kao plesačica i glumica. Uzevši ime Lola Montez (njena mama je bila dalekog španskog porekla) tvrdila je da je flamenko igračica iz Španije. 1845 njena karijera je venula, i da bi preživela postala je kurtizana, ubrzo jedna od uspešnijih u Parizu.

Jedino je jedan čovek mogao da spasi Lolinu plesačku karijeru: Alexandre Dujarier, vlasnik novina sa najvećim tiražom u Francuskoj, i takođe novinarski kritičar drame. Odlučila je da mu se udvara i da ga osvoji. Istražujući njegove navike, otkrila je da ide na jahanje svakog jutra. Pošto je bila odličan jahač, jedno jutro je odjahala i “slučajno” naletela na njega. Uskoro su jahali zajedno svaki dan. Nekoliko nedelja kasnije, Lola se preselila u njegov stan.

Neko vreme njih dvoje su bili srećni zajedno. Uz Dujarierovu pomoć, Lola je počela da oživljava svoju plesačku karijeru. Uprkos riziku ugrožavanja ugleda, Dujarier je rekao prijateljima da će je oženiti u proleće. (Lola mu nikada nije rekla da kada je imala 19 god. pobegla sa jednim Englezom, i da je još uvek regularno u braku). Kako je Dujarier bio duboko zaljubljen u nju, njegov život je počeo da klizi nizbrdo.

Njegova sreća u poslu se promenila i uticajni prijatelji su ga napustili. Jedno veče Dujarier je bio pozvan na zabavu, organizovanoj od strane jednog od značajnih mladih ljudi u Parizu. Lola je želela da ide takođe, ali on to ne bi dozvolio. To je bila njihova prva svađa, i Dujarier je prisustvovao zabavi sam. Tamo, beznadežno pijan, uvredio je jednog uticajnog dramskog kritičara, Jean-Baptiste Rosemond de Beauvallon, verovatno zbog nečeg što je rekao o Loli. Sledećeg jutra Beauvallon ga je izazvao na dvoboj. Beauvallon je bio jedan od najboljih strelaca u Parizu. Dujarier je pokušao da se izvini, ali dvoboj je otpočeo, i on je bio pogođen i ubijen. Ovo je okončalo život jednog od mladih ljudi, koji je najviše obećavao u pariskom društvu. Lola je napustila Pariz.

1846. godine Lola Montez se našla u Minhenu, gde je odlučila da zavede i osvoji ni manje ni više kralja Ludwiga od Bavarske. Najbolji put do Ludwiga, ona je otkrila, je bio njegov prijatelj, grof Otto von Rechberg, čovek koji je bio naklonjen lepim devojkama. Jednog dana kada je grof doručkovao u jednom otvorenom kafeu, Lola je projahala na konju, i “nesrećno” ispala iz sedla, i prizemljila se kod Rechbergovih stopala. Grof je požurio da joj pomogne i bio je očaran. Obećao je da će je predstaviti Ludwigu.

Rechberg je uredio sastanak sa kraljem za Lolu, ali kada je ušla u sobu za primanje, mogla je da čuje kralja kako govori da je suviše zauzet da upozna tamo neku strankinju. Lola je odgurnula u stranu stražu i svejedno ušla u sobu. U hrvanju sa stražom prednja strana njene haljine se pocepala (možda je i sama tome doprinela), i na iznenađenje svih, posebno kralja, njene razgolićene grudi bile su predmet sveopšteg divljenja. Pedeset pet sati kasnije je imala svoj debi na Bavarskoj pozornici. Komentari su bili užasni, ali to nije zaustavilo Ludwiga od daljeg zakazivanja predstava.

Ludwig je bio, po sopstvenom mišljenju, “začaran” Lolom. Počeo je da se pojavljuje u javnosti sa njom u naručju, i onda je za nju kupio i uredio stan na jednom od najmodernijih Minhenskih bulevara. Iako je bio poznat kao škrtica, i nije pridavao značaj lepom, počeo je da zasipa Lolu poklonima i da piše poeziju za nju. Lola, njegova omiljena gospodarica, bila je uzdignuta do slave i sreće preko noći.

Lola je počela da gubi osećaj za realnost. Jedan dan dok je jahala napolju, jedan stariji čovek je jahao ispred nje, malo presporo za njen ukus. U nemogućnosti da ga obiđe počela je da ga šiba bičem za jahanje. Drugom prilikom, povela je psa, odvezanog, u šetnju. Pas je napao prolaznika, ali umesto da pomogne čoveku, da skloni psa, udarila ga je povocem. Incidenti kao što su ovi razbesneli su i neosetljive građane Bavarske, ali Ludwig je stao uz Lolu, i čak ju je proglasio za građanina Bavarske. Kraljevi savetnici su pokušali da ga upozore na opasnosti te afere, ali oni koji su kritikovali Lolu bili su uskoro otpušteni.

Dok su Bavarci koji su dotada voleli njihovog kralja prestali da ga poštuju, Lola je postala kontesa. Imala je novu palatu sagrađenu za nju, i počela je da ima udela u politici, dajući političke savete Ludwigu. Ona je bila najmoćnija sila u kraljevini. Njen uticaj u kraljevom kabinetu nastavio je da raste, i počela je da tretira druge ministre s prezirom. Kao rezultat, jedna dotada miroljubljiva zemlja bila je na granici građanskog rata, i studenti su svuda uzvikivali “raus mit Lola!” (izbacite Lolu).

Februara 1848 Ludwig je konačno bio u nemogućnosti da izađe na kraj sa pritiskom. Sa velikom tugom naredio je Loli da napusti Bavarsku odmah. Ona je otišla, ali ne sve dok nije bila isplaćena. Za sledećih pet nedelja bavarski gnev se okrenuo protiv njihovog nekad voljenog kralja. U martu te godine bio je prisiljen da abdicira.

Lola Montez se preselila u Englesku. Više od svega njoj je bilo potrebno poštovanje i uprkos tome što je bila venčana (ona se još uvek nije razvela od Engleza za koga je bila udata godinama pre), usresredila se na George Trafford Heald-a, mladog oficira koji je bio sin uticajnog advokata. On je bio deset godina mlađi od Lole i mogao je da izabere ženu među najlepšim i najčuvenijim mladim damama u Engleskom društvu, Heald je pao pod njene čini. Venčali su se 1849. godine. Lola je uskoro uhapšena pod optužbom za bigamiju. Platila je kauciju, i ona i Heald su bili na putu za Španiju. Užasno su se posvađali i jednom prilikom Lola ga je posekla nožem. Konačno, ona ga je odbacila. Vraćajući se u Englesku, saznao je da je izgubio poziciju u vojsci. Odbačen od engleskog društva, preselio se u Portugaliju, gde je živeo u siromaštvu. Posle nekoliko meseci njegov kratak život se okončao u brodskoj nesreći.

Nekoliko godina kasnije čovek koji je objavio autobiografiju Lole Montez je bankrotirao.

1853. godine Lola se preselila u Kaliforniju, gde je srela i udala se za čoveka po imenu Pat Hull. Njihova veza je bila olujna kao i sve druge, i ona je napustila Hulla zbog drugog čoveka. On se propio i upao u duboku depresiju. To je trajalo dok nije umro, četiri godine kasnije, kao relativno mlad čovek.

U 41. godini, Lola je poklonila svoju odeću i ukrase i okrenula se Bogu. Obišla je Ameriku predavajući o religioznim temama, obučena u belo i noseći beli šesir. Umrla je dve godine kasnije 1861. godine.

Tumačenje

Lola Montez je privlačila ljude svojim lukavstvom, ali njena moć nad njima je dolazila preko njene seksualnosti. To se ispoljavalo kroz snagu njenog karaktera tako da je ona držala njene ljubavnike očaranim. Ljudi su bili uvučeni u oluju koju je širila oko sebe. Osećali su se zbunjeno, uzbuđeno, ali je snaga emocija u kojima se ona komešala takođe je činila da se oni osećaju življim.

Kao što je često slučaj sa infekcijom, problemi bi se jedino ublažili vremenom. Nestabilnost koja je pratila Lolu se uvlačila pod kožu njenih ljubavnika. Oni bi tonuli u njene probleme, ali njihova emocionalna vezanost za nju činila bi da oni žele da joj po svaku cenu pomognu. Ovo je bila suština zaraze – za Lolu Montez nije bilo pomoći. Njeni problemi su bili preduboki. Kada bi se ljubavnik identifikovao sa njima, bio bi izgubljen. On bi se našao upetljan u svađu. Infekcija bi se proširila do njegove porodice i prijatelja, ili u slušaju Ludwiga, na jednu celu naciju. Jedino rešenje bi bilo da je odbace, ili da pate do neminovnog kolapsa.

Inficirani tip karaktera ne odnosi se samo na žene; to nema nikakve veze sa polom. On potiče iz unutrašnje nestabilnosti koja izbija na površinu, i manifestuje se katastrofa sa kojom tonemo. Možeš provesti ceo život proučavajući patologiju zaraznog karaktera, ali time traćiš svoje vreme, samo nauči lekciju. Kada posumnjaš da si u prisustvu onoga ko prenosi zarazu, ne raspravljaj se, nemoj da pokušavaš da pomogneš, nemoj da je upoznaješ sa svojim prijateljima, ili ćeš postati umešan. Beži od prisustva inficirane osobe, ili pati od posledica.

Ključevi moći

Ovi nesrećnici oko nas koji su bili slomljeni okolnostima iznad njihove kontrole zaslužuju svu pomoć i simpatije koju im možemo dati. Ali postoje drugi koji nisu rođeni nesrećni i siromašni, ali koji su se udavili u svojim nesrećnim postupcima i uznemirujućim efektima koje su prenosili na ostale. To bi bila velika stvar kada bi mogli da ih ponovo uzdignemo, da izmenimo njihovu konstrukciju, ali mnogo češće tada to nije njihov izgled koji nas menja iznutra. Razlog je jednostavan – ljudi su veoma sumnjičavi u pogledu raspoloženja, emocija čak i načina razmišljanja onih sa kojima provode svoje vreme.

Obeshrabreni, nesrećni i nestabilni su pojedinačno veoma zaraženi moćnom zarazom zato što su njihovi karakteri i emocije veoma intenzivni. Predstavljaju se kao žrtve, čineći to težim, kao prvo da bi videli njihovu mizeriju kao da smo i sami zaraženi pre nego što uočiš pravu prirodu problema bićeš zaražen njima.

Zapamtite: U igri moći, ljudi sa kojima se poistovećuješ su kritični. Rizik od poistovećivanja sa zaraženima je to da ćeš potrošiti dragoceno vreme i energiju pokušavajući da se oslobodiš. Kroz jednu vrstu krivice od saosećajnosti, ti ćeš takođe patiti u očima drugih. Nikad ne podcenjuj opasnost od infekcije.

Postoje mnogi tipovi inficiranih kojih treba da budeš svestan, ali jedna od najopasnijih je patnja od hronične nezadovoljnosti. Kasije, rimski urotnik protiv Julija Cezara, imao je nezadovoljstvo koje dolazi duboko iz zavisti. On jednostavno nije mogao da podnese prisustvo bilo koga ko je bio izuzetno talentovan. Kasije je premišljao i premišljao, njegova mržnja prema Cezaru je postala patološka. Brut, posvećeni republikanac, nije voleo Cezarovu diktaturu; da je imao strpljenja da čeka postao bi prvi čovek u Rimu posle Cezarove smrti, i mogao bi da ne završi zlo koje je vođa napisao. Ali ga je Kasije zarazio svojom sopstvenom zlobom, puneći njegove uši svakodnevno bajkama o Cezarovoj zlobi. Konačno je pridobio Bruta za zaveru. To je bio početak velike tragedije. Koliko nesrećnih je moglo biti pošteđeno da je Brut naučio da se plaši moći infekcije.

Postoji samo jedno rešenje za infekciju: karantin. Ali u vreme kad prepoznaš infekciju često bude prekasno. Lola Montez savladala vas je njenom moćnom ličnosti. Kasius vas je zaintrigirao svojom bezazlenom prirodom i dubinom svojih osećanja. Kako možeš da se zaštitiš od ovako podmuklih virusa? Odgovor leži u proceni ljudi u odnosu na uticaj koji imaju na svet, a ne u razlozima koje oni navode za svoje probleme.

Druga strana infekcije je jednaka ispravnosti, i verovatno spremnošću da razumemo. Postoje ljudi koji privlače sreću njihovim dobrim raspoloženjem, prirodnom sposobnošću i inteligencijom. Oni su izvor zadovoljstva, i ti se moraš udružiti sa njima da bi učestvovao u prosperitetu koji šire oko sebe.

Ovo se odnosi i više nego na dobro raspoloženje i uspeh: Svi pozitivni kvaliteti mogu nas zaraziti. Taljeran je imao mnogo zastrašujućih mana, ali većina se slaže da nadmašuje sve Francuze u gracioznosti, aristokratskom šarmu i duhovitosti. Odista on potiče iz jedne stare plemićke porodice u državi, i uprkos njegovim uverenjima u demokratiju i francusku republiku, on je zadržao uglađene manire. Njegov savremenik Napoleon bio je u mnogo čemu drugačiji – seljak sa Korzike, ćutljiv i negraciozan, čak i divalj.

Nije postojao niko ko se više divio Taljeranu od Napoleona. Napoleon se divio njegovom ministarskom ophođenju sa ljudima, njegovoj duhovitosti i sposobnosti da šarmira žene, I najbolje što je mogao, držao je Taljerana u svojoj blizini, nadajući se da će upiti kulturu koja mu je nedostajala. Nema sumnje da se Napoleon promenio kako se njegova vladavina nastavila. Većina njegovih sirovih manira bila je uglađena njegovim konstantnim druženjem sa Taljeranom.

Upotrebi pozitivnu stranu ove priče i složi se sa tim. Ako si, na primer prirodno mizeran, nikad se nećeš uzdići iznad odrađene granice. Jedino velikodušne duše dostižu veličinu. Druži se sa velikodušnima, tad će te oni zaraziti. Otvori sve u sebi što te vezuje i ograničava. Ako si mrzovoljan, teži radosti. Ako naginješ ka izolaciji, nateraj sebe da budeš prijateljski nastrojen i društven. Nikad se nemoj družiti sa onima koji dele tvoje nedostatke, oni će učiniti još jačim ono što te sputava. Sklapaj prijateljstva sa pozitivnim afinitetima. Napravi od ovoga životno pravilo i ono će ti koristiti više od bilo koje terapije u svetu.

Simbol:

Virus

Nevidljiv,

on bez upozorenja ulazi

u vaše pore i širi se sporo i tiho.

I pre nego što ste svesni infekcije

Ona je duboko u vama

Reč mudraca:

Srećnike upoznaj i njih se drži, nesrećnike izbegavaj.

Nesreća je obično kazna zbog gluposti, od nje zaraznije boljke nema. Nikad vrata ne otvaraj ni najmanjoj nevolji, jer za njom odmah druge i veće nastupaju, nestrpljive da na red dođu. U igri je najveće dovijanje osloboditi se rđave karte: bolje je imati najslabiju, koja u ovoj partiji pobeđuje, no najjaču u prethodnoj. Kad se dvoumiš, pametnije je stati uz mudre i obazrive, njima se sreća kad-tad osmehne.

(Baltasar Gracian 1601-1658)

Izuzeci od pravila:

Ovo pravilo nema izuzetaka. Njegova primena je univerzalna. Ne postoji ono što bismo mogli dobiti družeći se sa onima koji na vas prenose svoju mizeriju; postoje moć i dobra sreća koji se mogu postići družeći se sa srećnima. Ignoriši ovo pravilo samo u slučaju opasnosti.

Simon Thomas je u svoje vreme bio veliki doktor. Sećam se da me je jednoga dana u Tuluzu odveo kod jednog plućnog bolesnika. Poče njemu da priča o svojim metodama lečenja, i da je jedna od njih da bolesnik mora očima da upija svežinu moga lica, a misli da koncentriše na moju mladalačku životnu snagu. Takvo moje zdravlje će onda da doprinese da se i on (bolesnik) oseća bolje. Pri tom je zaboravio, da će se moje zdravlje u prisustvu plućnog bolesnika možda pogoršati.

Montaigne, 1533-1592