Dr. Kolin Kembel i Tomas Kembel II

 

Kako sprečiti dijabetes da se ne pojavi i umanjiti posledice

Šta je dijabetes i koje vrste dijabetesa postoje – Dijabetes tip 1 i 2. Prirodno lečenje dijabetesa

 

Dijabetes tipa II, najčešći oblik, često prati gojaznost. Kako mi, kao nacija, nastavljamo da povećavamo svoju težinu, naša stopa dijabetesa raste nekontrolisano. Za osam godina od 1990. do 1998, pojava dijabetesa se povećala za 33%.1 Više od 8% odraslih Amerikanaca ima dijabetes, i više od 150.000 mladih ima ovu bolest. To predstavlja 16 miliona Amerikanaca.

Najstrašnija cifra? Trećina ovih ljudi sa dijabetesom još uvek ne zna da ga ima.

Znate da je situacija ozbiljna kada naša deca, u pubertetu, oboljevaju od oblika dijabetesa koji je obično rezervisan za odrasle starije od 40 godina. Jedne novine su nedavno ilustrovale epidemiju pričom o devojčici koja je sa 15 godina bila teška 150 kilograma, imala oblik dijabetesa koji pogadja odrasle i primala inekcije insulina tri puta na dan.

Šta je dijabetes, zašto bi trebalo da razmišljamo o njemu i kako da sprečimo njegovu pojavu?

.

Dijabetes tip 1 i 2 – dva lica istog demona

Skoro svi slučajevi dijabetesa su ili tip I ili tip II. Tip I se razvija kod dece i adolescenata, pa se zbog toga ponekad označava kao juvenilni dijabetes. Ovaj oblik je odgovoran za 5% do 10% od svih slučajeva dijabetesa. Tip II, koji je odgovoran za 90% do 95% svih slučajeva, ranije se javljao prvenstveno kod odraslih osoba starijih od 40 godina, pa se zbog toga nazivao adultni dijabetes. Ali pošto i do 45% novih slučajeva dijabetesa kod dece predstavlja dijabetes tipa II, imena koja naznačavaju starost su odbačena, i dva oblika dijabetesa se jednostavno označavaju kao tip I i tip II.

Kod oba tipa, bolest počinje poremećajem metabolizma glukoze.

Normalni metabolizam se odigrava na sledeći način:

– Jedemo hranu.

– Hrana se vari i ugljeno-hidratni deo se razlaže na proste šećere, od kojih najveći deo predstavlja glukozu.

– Glukoza (šećer u krvi) ulazi u krv, a pankreas proizvodi insulin kako bi se omogućio njen transport i raspodelu u telu.

– Insulin, koji deluje kao vratar, otvara vrata za glukozu u različitim ćelijama zbog niza razloga. Deo glukoze se pretvara u kratkoročni izvor energije za neposrednu upotrebu u ćeliji, a deo se skladišti u vidu dugoročnog izvora energije (mast) za kasniju upotrebu.

Pri razvoju dijabetesa kod osobe, ovaj metabolički proces se narušava. Dijabetičari tipa I ne mogu da proizvedu odgovarajuću količinu insulina jer su ćelije pankreasa koje proizvode insulin uništene. Ovo nastaje jer telo napada samo sebe, zbog čega tip I dijabetesa predstavlja autoimuno oboljenje. (O dijabetesu tipa I i drugim autoimunim oboljenjima govori se u devetom poglavlju.) Dijabetičari tipa II mogu da proizvode insulin, ali insulin ne vrši svoj posao. Ovo se naziva otpornost na insulin, što znači da kada insulin počne da “daje naredbe” za regulisanje šećera u krvi, telo ne obraća pažnju. Insulin je neefektivan, i šećer u krvi se ne metaboliše pravilno.

Zamislite svoje telo kao aerodrom, sa velikim prostorom za parkiranje.

Svaka jedinica šećera u krvi predstavlja pojedinačnog putnika. Nakon što ste jeli, nivo šećera u krvi raste. U našem poredjenju, to bi značilo da puno putnika počinje da pristiže na aerodrom. Ljudi bi pristizali kolima, parkirali ih i pešačili do aerodromskog autobusa koji treba da ih pokupi. Pri daljem porastu šećera u krvi, sva mesta za parkiranje postaju zauzeta, i svi ljudi se okupljaju kod autobuskih stanica. Aerodromski autobusi, naravno, predstavljaju insulin. Na dijabetičnom aerodromu, nažalost, postoji niz problema sa autobusima.

Kod aerodroma sa dijabetesom tipa I, autobusi jednostavno ne postoje.

Jedini proizvodjač autobusa u poznatom svemiru, kompanija Pankreas, zatvorena je. Kod aerodroma sa dijabetesom tipa II, postoji odredjen broj autobusa, ali oni nisu baš ispravni.

U oba slučajeva, putnici nikada ne stignu tamo gde žele. Aerodromski sistem se raspada, i nastaje haos. U stvarnom životu, ovo odgovara porastu šećera u krvi do opasnog nivoa. U stvari, dijagnoza dijabetesa se postavlja utvrdjivanjem povišenog nivoa šećera u krvi, ili njegovog izbacivanja mokraćom.

Koji su dugoročni rizici po zdravlje poremećaja metabolizma glukoze? Dat je sažetak (na sledećoj strani), preuzet iz izveštaja Centara za kontrolu bolesti:

 

Savremeni lekovi i operacije ne nude izlečenje dijabetičarima. U najboljem slučaju, sadašnji lekovi omogućavaju održavanje relativno funkcionalnog načina života, ali ovi lekovi nikada neće lečiti uzrok bolesti.

Kao posledica toga, dijabetičari su suočeni sa doživotnom upotrebom lekova, čineći dijabetes izuzetno skupom bolešću.

Ekonomska cena dijabetesa u SAD: više od 130 milijardi dolara godišnje.

Medjutim, postoji nada. U stvari, postoji mnogo više od nade.

Hrana koju jedemo ima ogroman uticaj nad ovom bolešću. Prava ishrana ne samo da sprečava već i leči dijabetes.

Koja ishrana je, prema tome, “prava”?

Verovatno pogadjate šta ću reći, ali neka istraživanja govore sama za sebe.

.

Dijabetes – Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš

Kao i većina hroničnih bolesti, dijabetes se pojavljuje češće u nekim delovima sveta nego u ostalim. Ovo je poznato već sto godina. Takodje je bilo dobro dokumentovano da populacije sa nižim stopama dijabetesa imaju drugačiju ishranu u odnosu na one populacije sa visokim stopama dijabetesa. Medjutim, da li je to samo slučajnost, ili se radi o nečemu drugom?

Pre skoro 70 godina, Himsvort (H. P. Himsworth) je sakupio sva postojeća istraživanja u izveštaju koji je poredio ishrane i stope dijabetesa u šest zemalja. Ustanovio je da su neke kulture bile na ishrani sa puno masti, dok su ishrane drugih bile bogate ugljenim hidratima.

Ovi obrasci unosa masti, nasuprot obrascima unosa ugljenih hidrata bili su rezultat ishrane životinjskim, nasuprot biljnim namirnicama.

Grafikon 7.1 dokumentuje ishranu i stanje bolesti za ove zemlje tokom ranog dvadesetog veka.

Kako unos ugljenih hidrata raste, a unos masti se smanjuje, broj smrtnih slučajeva od dijabetesa pada sa 20,4 na 2,9 na 100.000 ljudi. Presuda? Ishrana sa puno ugljenih hidrata i malo masti – biljna ishrana – može da pomogne u sprečavanju pojave dijabetesa.

Trideset godina kasnije, ovo pitanje je ponovo ispitano. Nakon proučavanja četiri zemlje iz jugoistočne Azije i Južne Amerike, istra živači su ponovo ustanovili da su ishrane bogate ugljenim hidratima bile povezane sa niskim stopama dijabetesa.

Istraživači su uočili da je zemlja sa najvišom stopom dijabetesa, Urugvaj, imala ishranu koja je “po karakteru bila tipično ‘zapadnjačka’, bogata kalorijama, živo tinjskim proteinima, (ukupnom količinom) masti i životinjskih masti. Visoki procenat kalorija potiče od ugljenih hidrata, naročito od pirinča”.

Ovi isti istraživači su proširili svoje istraživanje na jedanaest zemalja širom Centralne i Južne Amerike i Azije. Najjača veza sa dijabetesom koju su ustanovili je bila prekomerna težina. Populacije čija je ishrana bila najpribližnija “zapadnjačkoj” takodje su imale najviši nivo holesterola koji je zauzvrat bio snažno povezan sa stopom dijabetesa.

Da li ovo počinje da zvuči poznato?

.

Dijabetes unutar jedne populacije

Ova stara istraživanja na više kultura mogu da budu gruba, izvodeći zaključke koji nisu u potpunosti pouzdani. Možda se razlika u stopama dijabetesa u ovim istraživanjima javljala zbog genetike, a ne ishrane. Možda su drugi kulturološki faktori, koji nisu mereni, kao što je fizička aktivnost, bili od većeg značaja. Bolji test bi bilo proučavanje stopa dijabetesa u samo jednoj populaciji.

Populacija jedne grupe religioznih ljudi predstavlja dobar primer.

Oni predstavljaju zanimljivu grupu za proučavanje zbog svojih navika ishrane: njihova religija ih ohrabruje da se klone mesa, ribe, jaja, kafe, alkohola i duvana. Zbog toga, polovinu populacije predstavljaju vegetarijanci. Ali 90% ovih vegetarijanaca i dalje koristi mlečne proizvode i/ili jaja, unoseći značajnu količinu od ukupnog broja kalorija iz životinjskih izvora. Takodje treba napomenuti da ovi religiozni ljudi koji jedu meso ne spadaju u grupu onih koji unose najveće količine mesa. Oni imaju oko tri porcije govedine sedmično, i manje od jedne porcije ribe i živine sedmicno. Znam dosta ljudi koji unose ovu količinu mesa (uklučujući ribu i živinu) na svaka dva dana.

U istraživanjima ishrane koja su uključivala ove religiozne ljude, naučnici porede “umerene” vegetarijance sa “umerenim” mesojedima.

Ovo ne predstavlja veliku razliku. Čak i pored toga, vegetarijanci iz ove grupe religioznih ljudi su mnogo zdraviji od onih koji jedu meso. Oni ljudi iz ove grupe koji su “uskratili” sebi meso takodje su sebi “uskratili” pošasti dijabetesa. U poredjenju sa mesojedima, stopa dijabetesa je kod vegetarijanaca bila upola manja. Kod njih je takodje i stopa gojaznosti bila skoro upola manja.

U drugom istraživanju, naučnici su merili odnos ishrane i dijabetesa u populaciji američkih Japanaca u državi Vašington. Ovi muškarci su bili sinovi japanskih imigranata u SAD. Pojava dijabetesa je kod njih bila više od četiri puta veća u odnosu na prosečnu stopu koja se javljala kod muškaraca slične starosti koji su ostali u Japanu. Šta se to desilo?

U slučaju američkih Japanaca, oni kod kojih se javio dijabetes su takodje jeli najviše životinjskih proteina, životinjskih masti i holesterola, koji se nalaze samo u životinjskim namirnicama. Ukupan unos masti je takodje bio veći medju dijabetičarima. Ove iste odlike ishrane su takodje dovele do viška kilograma. Ova druga generacija američkih Japanaca je bila na mesnatijoj ishrani sa manje biljnih namirnica u odnosu na muškarce rodjene u Japanu. Istraživači su zapisali: “Izgleda da navike ishrane japanskih muškaraca koji žive u Sjedinjenim Državama više liče na američki način ishrane nego na japanski”.

Posledica: četiri puta veća pojava dijabetesa.

Neka druga istraživanja:

– Istraživači su utvrdili da je povećan unos masti bio povezan sa povećanom stopom dijabetesa tipa II medju 1.300 ljudi u Sen Luisu u Koloradu. Oni su rekli: “Nalazi podupiru hipotezu da je ishrana sa puno masti i malo ugljenih hidrata povezana sa pojavom insulin nezavisnog (tip II) dijabetes melitusa kod ljudi”.

– U proteklih dvadeset i pet godina, stopa kojom deca u Japanu oboljevaju od dijabetesa tipa II se više nego utrostručila. Istraživači napominju da se unos životinjskih proteina i životinjskih masti drastično povećao u proteklih pedeset godina. Istraživači kažu da bi ova promena ishrane, zajedno sa malim nivoom vežbanja, mogla da bude odgovorna za ovu eksploziju dijabetesa.

– Stopa dijabetesa je u Engleskoj i Velsu drastično opala od 1940. do 1950. godine, u velikoj meri tokom Drugog svetskog rata kada su obrasci ishrane bili drastično promenjeni. Tokom rata i trajanja njegovih posledica, unos vlakana i žitarica se povećao, a unos masti se smanjio. Ljudi su se hranili “niže” na lancu ishrane zbog date situacije.

Medjutim, oko 1950. godine ljudi su odustali od ishrane zasnovane na žitaricama i vratili se ishrani sa više masti, više šećera i manje vlakana. Naravno, stope dijabetesa su počele da rastu.

– Istraživači su proučavali 36.000 žena u Ajovi tokom šest godina.

Na početku istraživanja nijedna nije imala dijabetes, ali se nakon šest godina razvilo više od 1.100 slučajeva dijabetesa. Žene za koje je bilo najmanje verovatno da će dobiti dijabetes su bile one koje su jele najviše integralnih žitarica i vlakana – one čija je ishrana sadržala najviše ugljenih hidrata (složenih ugljenih hidrata koji se nalaze u nepreradjenim namirnicama).

Svi ovi nalazi podupiru ideju da i izmedju i unutar populacija, nepreradjene biljne namirnice bogate vlaknima štite od dijabetesa, a životinjske namirnice bogate mastima i proteinima podstiču pojavu dijabetesa.

 

Lečenje neizlečivog

Sva gore navedena istraživanja bila su opažajna, a opažena veza, čak i ako se često uočava, može da predstavlja samo slučajnu vezu koja maskira pravi odnos uzroka-i-efekta sredine (uključujući ishranu) i bolesti. Medjutim, postoje i istraživanja “kontrolisanog” tipa. Ona uključuju promene ishrane kod ljudi koji već imaju ili potpuno razvijeni dijabetes tipa I ili tipa II ili blage simptome dijabetesa (poremećena tolerancija na glukozu).

Dr Džejms Anderson (James Anderson) je trenutno jedan od najistaknutijih naučnika koji proučavaju odnos ishrane i dijabetesa ostvarujući dramatične rezultate koristeći samo ishranu. Jedno od njegovih istraživanja je ispitivalo efekte ishrane sa puno vlakana i ugljenih hidrata i malo masti na 25 dijabetičara tipa I i 25 dijabetičara tipa II u bolničkom okruženju. Nijedan od njegovih pedeset pacijenata nije bio gojazan i svi su primali injekcije insulina kako bi kontrolisali nivo šećera u krvi.

Njegova eksperimentalna ishrana se uglavnom sastojala od celovitih nepreradjenih biljnih namirnica i male količine mesa svakog dana. Svojim pacijentima je odredio konzervativnu dijetu u američkom stilu kakvu je preporučilo Američko udruženje za lečenje dijabetesa u roku od sedmicu dana, a zatim im je odredio eksperimentalnu vegetarijansku ishranu tokom tri sedmice. Merio im je nivo šećera u krvi, holesterola, težinu i potrebe za lekovima. Rezultati su bili impresivni.

Dijabetičari tipa I ne mogu da proizvode insulin. Teško je zamisliti bilo kakvu promenu ishrane koja bi mogla da im poboljša stanje.

Medjutim nakon samo tri sedmice, dijabetičari tipa I su bili u stanju sa smanje korišćenje insulina u proseku za 40%! Njihov profil šećera u krvi se dramatično poboljšao. Od podjednakog značaja je i da je i njihov nivo holesterola opao za 30%!15 Setite se da medju opasnosti dijabetesa spadaju sekundarni ishodi, srčano oboljenje i šlog. Sniženje faktora rizika odgovornih za ove sekundarne ishode poboljšanjem profila holesterola je skoro podjednako značajno kao i lečenje povišenog nivoa šećera u krvi.

Kod Dijabetičara tipa II, za razliku od tipa I, se mogu ostvariti bolji efekti jer oni nisu pretrpeli tako obimno oštećenje pankreasa. Kada su Andersonovi pacijenti tipa II bili na ishrani sa puno vlakana i malo masti, rezultati su bili još impresivniji. Od 25 pacijenata tipa II, 24 je uspelo da prestane sa korišćenjem insulina! Dopustite mi da to ponovim. Svi osim jedne osobe su mogli da prestanu sa korišćenjem insulina u roku od nekoliko sedmica!

Jedan čovek je imao 21 godinu dugu istoriju dijabetesa i primao je 35 jedinica insulina svakog dana. Nakon tri sedmice intenzivnog tretmana ishranom, doza insulina koju je primao je opala na 8 jedinica na dan. Nakon osam sedmica kod kuće, njegova potreba za insulinom je nestala.

Grafikon 7.2 prikazuje uzorak pacijenata i kako je biljna ishrana smanjila njihovo korišćenje insulina. Ovo je veliki efekat.

U drugom istraživanju na 14 vitkih pacijenata obolelih od dijabetesa, Anderson je ustanovio da ishrana sama može da smanji nivo ukupnog holesterola za 32% za samo malo više od dve sedmice.

Neki od rezultata su prikazani na grafikonu 7.3.

Ovi korisni efekti, koji predstavljaju smanjenje nivoa holesterola sa 206 mg/dl na 141 mg/dl, su zapanjujući – naročito imajući u vidu brzi nu kojom se ostvaruju. Takodje, dr Anderson nije našao nikakve dokaze da je ovo smanjenje holesterola bilo privremeno, sve dok su ljudi na posebnoj ishrani; nivo je ostao nizak tokom četiri godine.

Druga grupa naučnika sa Pritkin centra ostvarila je podjednako spektakularne rezultate prepisujući grupi dijabetičara biljnu ishranu sa malo masti i vežbanje. Od četrdeset pacijenata na lekovima na početku programa, trideset i četiri je uspelo da prekine sa korišćenjem lekova nakon samo dvadeset i šest dana. Ova istraživačka grupa je takodje pokazala da će koristi ostvarene biljnom ishranom trajati godinama ako se nastavi sa istom ishranom.

Ovo su primeri nekih veoma dramatičnih istraživanja, ali ona predstavljaju samo delić svih istraživanja koja su izvršena po ovom pitanju. Jedan naučni rad je dao pregled devet objavljenih radova koji navode upotrebu ishrane sa puno ugljenih hidrata i vlakana i dve ishrane sa umereno ugljenih hidrata i puno vlakana za lečenje dijabetesa.

Svih jedanaest ishrana je dovelo do poboljšanih nivoa šećera u krvi i holesterola. (Uzgred, dodaci vlakana u ishrani, iako korisni, nisu ispoljavali iste dosledne efekte kao prelazak na biljnu ishranu nepreradjenim namirnicama.)

.

Istrajnost navike i šta leči dijabetes

Kao što možete da vidite po ovim nalazima, možemo da pobedimo dijabetes. Dva novija istraživanja su razmatrala efekte kombinacije ishrane i vežbanja na ovu bolest. Jedno istraživanje je rasporedilo 3.234 ljudi koji nemaju dijabetes, a izloženi su riziku od dijabetesa (povišen nivo šećera u krvi), u tri različite grupe. Jedna grupa, kontrolna, je primila standardne informacije o ishrani i umesto leka primila je placebo (bez efekta), jedna je primila standardne informacije o ishrani i lek metformin, a kod treće grupe je izvršena “intenzivna” promena načina života, koja je uključivala ishranu sa umereno malo masti i plan vežbanja za smanjenje težine za najmanje 7%.

Nakon skoro tri godine, grupa sa promenjenim načinom života je imala 58% manje slučajeva dijabetesa u odnosu na kontrolnu grupu.

Grupa na lekovima je smanjila broj slučajeva za samo 31%. U poredjenju sa kontrolnom, oba tretmana su delovala, ali je očigledno da je promena načina života daleko moćnija i bezbednija od jednostavnog uzimanja lekova. Štaviše, promena načina života bi bila efektivna i u rešavanju drugih zdravstvenih problema, dok lekovi ne bi.

Drugo istraživanje je takodje utvrdilo da se stopa dijabetesa mogla smanjiti za 58% jednostavnom umerenom promenom načina života, uključujući vežbanje, smanjenje težine i ishranu sa umereno malo masti. Zamislite šta bi se desilo kada bi ljudi u potpunosti usvojili najzdraviju ishranu: biljnu ishranu celovitim nepreradjenim namirnicama.

Smatram da bi se pojava praktično svih slučajeva dijabetesa tipa II mogla sprečiti.

Nažalost, dezinformacije i ukorenjene navike pustoše naše zdravlje. Naše navike ishrane viršlama, hamburgerima i pomfritom nas ubijaju.

Čak i dr Džejms Anderson, koji je ostvario izuzetne rezultate sa mnogim pacijentima prepisujući skoro vegetarijansku ishranu, nije imun na ustaljene savete o zdravlju. On piše: “U idealnom slučaju, ishrana koja obezbedjuje 70% od kalorija u vidu ugljenih hidrata i do 70 g vlakana dnevno pruža najveće koristi po zdravlje za obolele od dijabetesa. Medjutim, ovakve ishrane dopuštaju samo 25 do 50 g mesa dnevno i nisu praktične za kućnu primenu za mnoge osobe”.

Zašto profesor Anderson, veoma dobar istraživač, kaže da je takva ishrana “nepraktična” i time stvara predrasude kod onih koji ga slušaju i pre nego što razmotre dokaze?

Da, promena načina života može da izgleda nepraktična. Možda izgleda nepraktično odreći se mesa i masnih namirnica, ali pitam se koliko je praktično imati 150 kilograma i dijabetes tipa II sa petnaest godina, kao devojčica spomenuta na početku poglavlja. Pitam se koliko je praktično imati doživotno stanje koje se ne može izlečiti lekovima ili operacijama; stanje koje često dovodi do srčanog oboljenja, šloga, slepila ili amputacije; stanje koje bi moglo da zahteva od vas da ubrizgavate insulin u svoje telo svakog dana do kraja svog života.

Radikalna promena naše ishrane može da bude “nepraktična”, ali bi rezultat mogao da bude vredan promene.

. . .

Odlomak iz knjige „Kineska studija – Moć ishrane“ autori Dr. Kolin Kembel i Tomas Kembel II

www.prirodanadar.rs               www.prirodanadar.com          www.natureasthegift.com