Dr. Justin Popović

 

DOSTOJEVSKI O EVROPI I SLOVENSTVU

 

Predgovor

 

Od moje petnaeste godine Dostojevski je moj učitelj.

Priznajem: i mučitelj. Još onda me je zaneo i poneo svojom problematikom. Pokazalo se, da su njegovi problemi — večiti problemi ljudskog duha. Ako je čovek iole čovek, mora se baviti njima. A Dostojevski je sav u njima, zato je na svima putevima svojim istinski čovek. Prednost je njegova u tome, što je u večne probleme ljudskoga duha uneo nadahnuće proroka, žar apostola, iskrenost mučenika, setu filozofa, vidovitost pesnika.

U novije vreme ni kod koga nisu večni problemi čovečijeg duha došli do tako širokog, dubokog i svestranog izraza kao kod Dostojevskog. Kroz njega su progovorile muke bića ljudskog, i svi bolovi, i sve čežnje. Kao retko ko, on je odbolovao problem čovečijeg bića u svima njegovim strahovitostima. A čovek je beskrajnom složenošću svoga bića najstrahovitije biće u svima svetovima u kojima se kreće ljudska misao i kruži ljudsko osećanje.

U Evropi nije bilo ni mislioca, ni filozofa, ni pesnika, koji je kao Dostojevski snažno i svestrano osetio veličanstvenu dramatičnost i jezivu tragičnost evropskog čoveka i svih njegovih tekovina. njemu je do tančina poznato ne samo evanđelje nego i apokalipsis evropskog čoveka. Apokalipsis sa svima svojim ponorima, čudesima, strahotama, užasima. Ako na našoj planeti postoji nešto strašnije i od najstrašnijeg, onda je to, nema sumnje, apokalipsis evropskog čoveka. Dostojevski ga je pesnički predosetio i proročki pretskazao, a mi smo već ušli u njega. Jedno je očigledno: nastao je apokalipsis evropskog čoveka; sve njegove tekovine polako zahvataju apokaliptičke strahote i neviđeni užasi.

Potresna je agonija evropske kulture, zidane na „nepogrešivosti“ i autarkičnosti evropskog čoveka. Nad apokaliptičkim ponorima njenog samouništenja sve se jasnije i jasnije ocrtava titanski lik setnog proroka Evrope: Dostojevskog. Njegova se proroštva o Evropi ispunjuju na naše oči. I srce se neosetno pretvara u suzarnik..

Ne tvrdimo, poput Lajbnica, da je ovaj naš zemaljski svet — najbolji od svih mogućih svetova. Ali smo sigurni u jednome: naš zemaljski svet je nesumnjivo najzagonetniji od svih mogućih svetova. I u tom tako izuzetno zagonetnom svetu – najzagonetnije biće jeste čovek: njegovi padovi i uzleti, njegovo zlo i dobro, njegov đavo i Bog. A svrh svega – njegov svečovek i Bogočovek. Kroz sve to mi pratimo Dostojevskog u ovoj studiji. To nije lako, ali je svakako dostojno čoveka mučiti se tom uzvišenom mukom.

Na Vidovdan 1940. godine.

. . .

 

Dostojevski pred večnim problemima

Dostojevski nije uvek savremen, ali je uvek savečan. Savečan je kad misli o čoveku, kad se muči problemom čoveka, jer strasno ponire u bezdane čovekove i žudno traži sve što je besmrtno i večno u njemu. Savečan je kad mudruje o tvari, ma kojoj tvari, jer se spušta u tanano prakorenje kojim se svaka tvar koreni u tajanstvenim dubinama večnosti. Savečan je kad se grozničavo muči problemom stradanja, jer se ne zadovoljava njegovim površnim, relativnim, ljudskim rešenjem, već čezne za apsolutnim, večnim, božanskim. Savečan je kad burnom dušom svojom prohodi istoriju roda ljudskog, kad se probija kroz njen haos, kad preživljuje njenu jezivu tragiku, jer odbacuje prolazni, vremenski, antropocentrički smisao istorije, a usvaja besmrtni, večni, bogočovečni.

Nema muke duha ljudskog kojom se on nije mučio. On je doživeo i proživeo čoveka u svima njegovim dimenzijama i zato se s ridanjem bacio pred noge tajanstvenog Bogočoveka. Za njega je Bogočovek smisao i cilj čoveka, smisao i cilj istorije. Njegov Svečovek nije drugo do istorijski Bogočovek: Isus Nazarećanin.

Čovek je pravi čovek kada iskreno i opasno postavi sebi probleme. Nijedan problem nije istinski postavljen ako nije postavljen neustrašivo i opasno, toliko opasno da od njega u groznicu pada i razum čovečiji, i duša, i srce. Tako postavljaju probleme samo čelnici ljudske misli: Jov, Solomon, apostol Pavle, Šekspir, Dostojevski. No, za takve ljude konačno rešenje ma kog problema zavisi jedino od apsolutnog smisla i božanskog cilja ljudske istorije.

Zdrave oči duše jasno vide: svaki, i najmanji problem, svojim glavnim nervom zalazi u večne probleme, utkiva se u njih, jer se svaka tvar, tajnom suštine svoje, otiskuje u beskrajnosti i večnosti.

Kroz vaseljenu neprekidno struje i bruje bezbrojne tajne večnosti. A kad se susretnu, susretnu se u srcu čovečijem. Tu tajna tajnu grli i zagonetka zagonetku ljubi, dok kosmička jeza prožima čoveka. To mučenički oseća Dostojevski i svojom vidovitom dušom netremice bdi nad tajnom svetova, bdi i tvrdi: sve je tajna, sve je zagonetka, a srce svake tajne i svake zagonetke jeste Bog.

Po Dostojevskom, svi se problemi svode na dva „večna problema“, na problem postojanja Boga i problem besmrtnosti duše. Ova dva problema nose u sebi neodoljivu magnetsku silu, kojom privlače i podređuju sebi sve ostale probleme. Od rešenja „večnih problema“ zavisi rešenje svih ostalih problema, uči Dostojevski. Rešenje jednog večnog problema sadrži u sebi rešenje drugog. Oni se uvek kreću u pravoj srazmeri. Ako ima Boga – duša je besmrtna; ako nema Boga – duša je smrtna.

Rešenje „večnih problema“ je glavna muka, kojom se voljno i nevoljno muče svi negativni i pozitivne heroji Dostojevskog.

Kroz ove probleme oni pristupaju ostalim problemima. Bez njih, oni se ne mogu zamisliti, kao ni sam Dostojevski. „Postojanje Boga je glavno pitanje, piše Dostojevski Majkovu, kojim sam se ja celog svog života mučio, svesno i nesvesno“.

Heroji Dostojevskoga su oličenje te glavne muke, ovaploćenje tog glavnog pitanja. Njihova je danonoćna briga, njihovo je neizbežno zanimanje — rešavati to glavno, to večno pitanje: ima li Boga, ima li besmrtnosti? Bez tih pitanja, oni su nemogućni; van njih, oni su nesvoji. „Ja ne mogu o drugom, — ispoveda se Kirilov —, ja sam celoga života mislio o jednome. Mene je Bog mučio celog života“. Dobri, burni Mića plače, rida i strašno se ispoveda Aljoši:
„Mene Bog muči. Jedino to i muči“.

Poput ovih, i ostali heroji Dostojevskoga muče se Bogom; sve njih razjeda ta strašna i večna muka. Posredno ili neposredno, sav njihov život prolazi i sagoreva u mučeničkom rešavanju večnih problema, problema Boga i problema duše.

„Traženje Boga“ — iskanje Boga — je, po mišljenju Dostojevskog, cilj svih, ne samo ličnih već i narodnih pokreta, cilj istorije čovečanstva.

Osnovno je ubeđenje Dostojevskoga: pozitivno ili negativno rešenje večnih problema determiniše sav život čovekov, svu njegovu filosofiju, religiju, moral, kulturu. Negativno rešenje večnih problema, izraženo rečima: nema Boga, nema besmrtnosti — sačinjava suštinu negativnih heroja Dostojevskovih. A pozitivno rešenje, izraženo rečima: ima Boga, ima besmrtnosti, — sačinjava suštinu njegovih pozitivnih heroja.

Negativno rešenje večnih problema neminovno povlači za sobom negativna rešenja i svih ostalih problema. Ubeđenje, da ne postoji ni Bog ni besmrtnost duše, uvek se projavljuje kao nihilizam. Nihilizam i nije drugo do primenjeni ateizam. Iz filosofije ateizma neminovno ističe moral nihilizma. To  Dostojevski dokazuje neodoljivom ubedljivošću. genijalnim psihološkim analizama i neoborivim dokazima on virtuozno pokazuje da je nihilizam neminovna posledica ateizma. Ako nema Boga, ako nema besmrtnosti, onda nema ni vrline, nema ni poroka. U tom slučaju — sve je dozvoljeno.

Pozitivno rešenje večnih problema omogućuje i uslovljuje pozitivno rešenje i svih ostalih problema. Ubeđenje, da postoji Bog i besmrtnost duše, projavljuje se u transsubjektivnom svetu kao ljubav. Ne treba se varati: ljubav je primenjeno osećanje Boga i osećanje lične besmrtnosti. Ja mogu ljubiti večnom ljubavlju samo ako sam besmrtan, i ako moja besmrtnost crpe svoju silu iz Boga. Živog i večnog. Dva kompleksa vladaju dušama pozitivnih heroja Dostojevskovih: kompleks osećanja Boga i kompleks osećanja lične besmrtnosti. Srca su njihova ispunjena Bogom i besmrtnošću, i sve što izlazi iz njih božansko je i besmrtno. Ako ima Boga, ako ima besmrtnosti, onda je prava, večna ljubav i mogućna i ostvarljiva u sferi ljudskog života. Bez toga, prava je ljubav psihološki i ontološki nemogućna i neostvarljiva.

Dostojevski ne voli kratke misli i kratka osećanja. Svaku misao, svako osećanje, svaki duševni pokret, on produžuje do krajnjih granica, da ih zatim stopi sa večnim problemima. U čudesnoj i čudotvornoj laboratoriji svoga duha Dostojevski preradi svaki problem u večni problem, i muči se njime dok mu sa gledišta večnosti ne pronađe rešenje. Večnost daje smisao vremenu. Završno i celishodno rešenje ma kog problema, i iznalaženje prave vrednosti ma koga ili ma čega u ovome svetu, mogućno je samo sub specie aeternitatis, no nikako i nikad sub specie temporis.

Večni problemi nisu nametnuti čoveku već su imanentni duhu ljudskom. Po svojoj prirodi, čovek je koliko i fizičan toliko i metafizičan. U samoj stvari, ništa nije metafizičnije od fizičkog. Prevedeno na jezik Dostojevskoga, to glasi: ništa nije fantastičnije od stvarnosti, od realnosti. Korenje ma kakvog fizičkog procesa uvek ostaje sakriveno u metafizičkoj suštini kosmosa. I sama fizika je u osnovi metafizična, jer se osniva na hipotezi o etru koji je „neopipljiv i nepokretan, po sebi i za sebe uopšte neopažljiv“ (ungreifbar und undbenjeglich, an und fur sich uberchaupt nicht njahrnehmbar).

Ljudska svest je svest nečim božanskim. Ona je toliko tajanstvena i zagonetna u svojoj neposrednoj datosti, da je niko manji od Boga nije mogao dati čoveku. Nepodraživom analizom ljudske duše Dostojevski dolazi do zaključka da je ideja Boga imanentna ljudskoj svesti. U najunutrašnjijem jezgru svom čovekova samosvest je bogosvest. Jer je svest, u suštini, dar Božji čoveku. Čovek ne bi mogao ni biti svestan sebe, da mu to nije dato od Boga.

Nemilosrdniji od Kanta analitičar uma ljudskog, smeliji od Ničea analitičar volje ljudske, Dostojevski nalazi da je čovek svojim psihičkim ustrojstvom predodređen da se stalno i intimno, svesno i nesvesno, muči problemom Boga. U svakom slučaju, za Dostojevskog i njegove heroje Bog je muka, i to — strasna muka i strasno mučenje. „Strašno je pasti u ruke Boga živoga“. A čovek, samim tim što je čovek, pada i mora pasti. Nema sumnje, u čoveku ima nečeg što se stalno otima ka Bogu. To se ne može ni okovati ni potpuno uništiti. Kada čežnja za Bogom ne bi bila sastavni deo ljudskog bića, bogoborci bi je lako mogli uništiti u sebi i u celom rodu ljudskom. No čežnja za Bogom, ideja o Bogu je srce srca ljudskog. U tome je muka čovekova i njegova veličina. Dok definitivno ne reši problem Boga i dok tačno ne odredi svoj odnos prema Bogu, čovek je ontološki nesposoban da reši ma koji drugi problem.

Na bezbroj načina Dostojevski proba da reši večna, „prokleta pitanja“. Prometejskim plamenom ovih pitanja on do požara raspaljuje duše svojih heroja, i one sagorevaju u njima mučeći se jovovski. Bog je za njih ne samo ideja već strast, i to strast gorka ili slatka. Za sušičave umove Bog može biti anemična ideja, ali za Dostojevskove heroje On je psihofizička strast, jer se oni do krvi ili bore s Bogom ili posvećuju Bogu. Za njih Bog nije biblioteka koja se da pročitati ili problem koji se da knjiški rešiti, već je to živi Život koji se mora doživeti, stradanje koje se mora otstradati, bol koji se mora preboleti.

Psihološka analiza Dostojevskovih heroja potstiče nas da ih svrstamo u dve grupe. Prvu grupu sačinjavaju negativni heroji — „antiheroji“. Oni rešavaju večni problem negativno, ili su skloni negativnom rešenju. Drugu grupu sačinjavaju pozitivni heroji. Oni isti problem rešavaju pozitivno. Prvi su bezbožnici i smrtnici, jer za njih ne postoji ni Bog ni besmrtnost. Dakle, smrtan je sav čovek bez ostatka. Drugi su pobožnici i besmrtnici, jer za njih postoji i Bog i besmrtnost duše. Besmrtnom stranom svoga bića čovek je otvoren prema večnosti i mistički sjedinjen s njom.

Negativni heroji su bogoborci, pozitivni su bogoljupci. I jedni i drugi stvaraju svoju filosofiju i religiju, pravdajući ih i braneći ih iskreno, mučenički, strasno. Filosofija prvih je filosofija ateizma i religioznog bunta; filosofija drugih je filisofija teizma i religiozne smirenosti. Prvi stvaraju neviđene i nečuvene buntove, za kakve ne zna istorija religioznih buntova.

I u starom svetu se buntovalo. Buntovali su Jov i Solomon, buntovao je Prometej. njihov su bunt nastavili Faust i Volter, Manfred i Šeli, Niče i Meterlink. Ali svi njihovi buntovi, uzeti skupa, samo su gluvoneme preteče buntovnika Dostojevskovih. Šibani knutom životnih užasa, poraženi jezovitom tragikom svetova, Dostojevskovi antiheroji stvaraju buntove koje bi s ponosom potpisao i sam vrhovni duh zla i uništenja. Kada bi on sam predavao filosofiju ateizma i moralizma, ne bi bio strašniji i buntovniji od Dostojevskovih antiheroja.

Osnovac je u ateizmu Faustov Mefistofel kad učeniku Faustovom drži lekcije iz ateizma. Ali bez imalo uvređenog ponosa mogao bi sam Mefistofel da sluša lekcije iz ateizma kod „žutokljunog“ ruskog studenta Ivana Karamazova. U njima bi našao svoje najbolje opravdanje, svoju najsavršeniju — đavodiceju. Uopšte, sve stare i nove filosofije ateizma, upoređene sa filosofijom ateizma kod Dostojevskog, nisu drugo do pleasant Sunday-afternoon literature. U odricanju Boga — svi su osnovci prema Dostojevskom. U filosofiji Dostojevskovih antiheroja mistički užas života našao je svoj najsavršeniji stil, svoj najadekvatniji izraz. U Ničea ima retorike, u njih je nema. Mučeni užasnim problemom stradanja, mrvljeni jezivom tajanstvenošću života, tlačeni besmislenom neophodnošću prirodnih zakona, oni zaboravljaju sva znanja, preziru sve obzire, gaze sve zakone, i strasno se bacaju pred noge napaćenog čovečanstva, klanjajući se stradanju njegovom. Od užasa, oni perturbiraju sve zakone i sve vrednosti, prekoračuju sve granice postavljene od ljudi, prirode i Boga. U njima se zaista vrši Umnjertung aller njerte.

Oni se ne mire sa stradanjem. Ono je za njih najveća negacija Boga. Stradanje je atmosfera naše tužne planete. Zar je mogućno opravdanje Boga kada postoje besmislena stradanja? Zar iza ovako užasnog sveta ima Boga? I ako ga ima, zar se može opravdati?

Antiheroji ostaju pri faktu: stradanja je mnogo u svetu, ono je besmisleno i besciljno, ali mu to ne smeta da bude svuda prisutno. Između čovečanstva i Boga stoji odvratno čudovište kome je ime stradanje. Antiheroji ne mogu da ga uklone, ne mogu da ga ćutke obiđu i zato ne primaju svet koji „na apsurdima počiva“. Za njih je ovaj svet najgori od mogućih svetova (razume se, veliko je pitanje, da li su bolji svetovi uopšte mogućni). Ako ga prime, oni ga jedino mogu primiti kao kosmološki dokaz egzistencije ne Boga, već — đavola. A istoriju roda ljudskog mogu primiti ne kao teodiceju, već kao đavodiceju. Besmislena tragika sveta demantuje Boga, afirmiše đavola; osuđuje prvog, apologira drugog.

Zar je mogućan odgovor koji bi stvarno osmislio tragiku ovoga sveta, opravdao stradanje u svetu, uspokojio bogoboračke buntovnike i pobio razloge njihovog nemilosrdnog bunta protiv Boga?

Da, mogućan je, — izjavljuje Dostojevski — mogućan je samo jedan jedini odgovor. I taj odgovor je „presvetli lik Bogočoveka Hrista“. Bogoborni buntovnici mogu odbaciti sve sisteme, pogaziti sve principe, uništiti sve zakone; mogu učenje Hristovo nazvati lažnim, osuđenim od savremene nauke i ekonomskih teorija. Ali jedno ostaje što oni nikad ne mogu ni razoriti ni uništiti. To je „presvetli lik Bogočoveka, njegova moralna nedosežnost, njegova čudesna i čudotvorna krasota“.

Najteže je boriti se ne sa učenjem, već sa svetlom i blagom ličnošću Hristovom. Pobediti nju — apsolutno je ne mogućno. „Galilejče, ti si pobedio!“ Dostojevski to zna iz svog sopstvenog iskustva, jer se retko ko borio sa Hristom kao on. Zato kao odgovor svojim pobunjenim antiherojima on pruža čudesni i čudotvorni lik Gospoda Hrista, koji posredno i neposredno dela kroz hristolike ličnosti Zosime i Aljoše, Miškina i Makara. Svojom čarobnom hristolikom pojavom oni smiravaju pobunjene duhove, stišavaju burne duše, ukroćuju metežne prohteve. Celokupnim svojim životom, svim svojim bićem, oni svedoče jedno: ima Boga, ima besmrtnosti.

Neka tajanstvena, mila i krotka sila neprekidno zrači iz hristolikih heroja Dostojevskovih. Oni ne dokazuju Boga logički, već pokazuju psihofizički. Diskurzivno i dijalektički ne može se dokazati ni postojanje Boga, ni besmrtnost duše. Ubeđenje da postoji Bog i besmrtnost duše jeste plod ličnog, neposrednog iskustva. Ono se stiče samo opitom aktivne ljubavi. Od jačine i veličine tog opita zavisi i jačina i veličina čovekove ubeđenosti u postojanje Boga i besmrtnosti duše. Što je čovek bogatiji ovim iskustvom, bogatiji je i verom u Boga. Do istinskog i realnog bogopoznanja i samopoznanja čovek dolazi jedino putem aktivne ljubavi. ljubeći Boga i ljude, čovek realno i eksperimentalno saznaje da je njegova duša hristolika i besmrtna.

Opit aktivne ljubavi, kao metod bogopoznanja i samopoznanja, jeste čudesna blagovest kojom je Bogočovek obdario rod ljudski. Služeći se ovim metodom, čovek najbrže pronađe i Boga i sebe. A na putevima mržnje lako izgubi i Boga i sebe. Pronađen i primenjen Bogočovekom, ovaj metod bogopoznanja i samopoznanja postao je i zauvek ostao metodom pravoslavne gnoseologije. Po svemu, on je nepomirljivo suprotan sholastičkom metodu mehanizacije životvornih istina Hristovih i protestantskom metodu racionalizacije nadracionalnih istina evanđelskih.

Hristoliki heroji Dostojevskoga čuvaju najveću dragocenost naše planete: lik Hristov. I u potrebnim momentima pokazuju ga pokolebanim dušama u ovom gorkom svetu. On je jedini njihov posrednik između njih i ostalih ljudi. Svojom hristolikom dušom oni privlače sve što je božansko u dušama ljudskim i pronalaze besmrtno dobro i najvećem grešniku. Oni primaju svet, ali ne primaju grehe sveta. Oni ljube grešnike, ali ne ljube grehe njihove. Očišćen i osvećen Hristom, ovaj svet je najbolji od svih mogućih svetova, ali su ljudi učinili sebe gorima od svih mogućih ljudi.

Hristoliki heroji Dostojevskoga primaju svet iz ruke Bogočoveka Hrista, koji milostivo i krotko pokriva grehe sveta. Prekrasna ličnost Hristova je jedino što Dostojevski obožava bez rezerve. Za njega ona je oličenje svega najuzvišenijeg, svega najsavršenijeg, svega najčovečnijeg. Mimo nje nema istinske blagovesti u ovom tužnom svetu. Pomenete li ime Hristovo u prisustvu Dostojevskoga, on sav uzdrhti od uzbuđenja i ushićenja. Bjelinski piše: „Kad god samo pomenem ime Hristovo, u Dostojevskog se lice potpuno izmeni kao da hoće da zaplače“.

U ovom svetu, koji na paradoksima počiva, Dostojevski ne može bez Hrista. On svaku svoju misao završava njime i svako svoje osećanje proverava njime. Gorka tajna sveta jedino u Hristu postaje slatka. Svirepa tajna stradanja postepeno prelaze u tihu, umilnu radost, jedino ako se pronese kroz Hrista i osvetli njime. To Dostojevski oseća apostolski snažno, zato je ispovednički odan i mučenički veran Hristu.

U Bogočoveku Hristu ima nečeg nesravnjeno višeg od Istine, Dobrote i Lepote. On je sve to u apsolutnom smislu, pa čak i nešto više od svega toga. U tome je njegova izuzetna čar. Sve što je najbolje u duši ljudskoj Hristos privlači sebi nekim neodoljivim magnetizmom ljubavi. On daje duši čovečijoj što joj ne mogu dati ni apsolutna Istina, ni apsolutna Dobrota, ni apsolutna Lepota, uzete posebno u njihovoj metafizičkoj supstancionalnosti ili logičkoj opravdanosti.

Pretpostavite paradoksalnu dilemu: treba izabrati između Hrista i Istine. Ja i vi bismo, možda, izabrali Istinu a ne Hrista. A Dostojevski? On bi nesumnjivo izabrao Hrista, pa makar sva Istina bila protiv njega. Evo njegove ispovesti o tome: „Pokatkad mi Bog daje trenutke savršenog mira. U tim trenucima ja ljubim i verujem da i mene ljube. U tim trenucima ja sam formulisao svoje Vjeruju, u kome je sve jasno i sveto za mene. Ovo je Vjeruju sasvim prosto. Evo njega: ja verujem da nema ništa ljupkije, dublje, simpatičnije i savršenije od Hrista. Sa surevnjivom ljubavlju govorim sebi: ne samo nema njemu slična, nego i ne može biti. Ja štaviše izjavljujem: Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi zbilja istina isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom“.

Ovo je pavlovsko ispovedanje vere u Bogočoveka Hrista. Od dana apostola Pavla pa sve do danas nije se čula smelija reč o nezamenljivosti Gospoda Hrista. Jedini koji bi se u ovom pogledu mogao donekle takmičiti sa Dostojevskim bio bi plameni Tertulijan, sa svojim znamenitim: „Credo ljuia absurdum“.

Ovako neustrašivo ispovedanje vere u Hrista sablazan je za čulnike, a bezumlje za racionaliste. Ali, Dostojevski je baš time postao u novije doba najveći ispovednik evanđelske vere i najdarovitiji pretstavnik pravoslavlja i pravoslavne filosofije. Da, pravoslavne filosofije, jer se ona bitno razlikuje od nepravoslavnih filosofija time, što je za nju prvi i poslednji kriterijum svih istina i svih vrednosti — presvetla ličnost Bogočoveka Hrista.

Gle, hrišćanstva je u izvesnoj meri bilo i pre Hrista. Neke ćete hrišćanske moralne principe i dogmatske istine naći u judaizmu, neke u budizmu, neke u konfučijanizmu. Ali u njima ne možete naći ono što je najglavnije, ono što je „jedino na potrebu“. A to je – ličnost Bogočoveka Hrista. Jer ona svojom večnom životvornom silom spasava čoveka od greha i smrti, preporođujući ga, osvećujući ga, obožujući ga, ispunjavajući ga svakim božanskim savršenstvom.

Bez ličnosti Hristove učenje Hristovo nema ni spasonosne sile, ni neprolazne vrednosti. Ono je samo utoliko silno i spasonosno, ukoliko je živa emanacija njegove božanske ličnosti. Evanđelja, poslanice, sav Novi Zavet, sve dogmatike, sve etike, bez čudotvorne ličnosti Hristove pretstavljaju sobom ili zanesenjačku filosofiju, ili romantičnu poeziju, ili utopistička sanjarenja, ili zlonamerne izmišljotine. Jedino ličnost Hristova, čudesna u svojim bezbrojnim
savršenstvima, daje večnu vrednost i životvornu silu celokupnom učenju novozavetnom. Iz nje se stalno emanira neka stvaralačka sila, koja ljudima daje moći da božansko učenje novozavetno pretvore u čovečansku stvarnost.

Sve što treba čoveku u ovom, i u svima mogućnim svetovima, Dostojevski je našao u ličnosti Bogočoveka Hrista. U njoj on vidi rešenje svih ličnih i svih socijalnih problema ne samo našega doba, već i svih vremena do na kraj istorije. Gde je lik Hristov, tamo je za Dostojevskog istinski progres, istinska prosveta, istinska radost, istinski život, istinska mudrost i svako istinsko savršenstvo. No ako uspitate Dostojevskog: gde se nalazi, gde se čuva lik Hristov? On vam ne dvoumeći odgovara: u pravoslavlju, samo u pravoslavlju. — A šta je s rimokatolicizmom, šta s protestantizmom? Ah, uzdiše Dostojevski: rimokatolicizam je unakazio lik Hristov i unakaženog Hrista propoveda, a protestantizam ga je davno izgubio.

Hristolikost pozitivnih heroja Dostojevskovih dolazi otuda što oni u dušama svojim čuvaju čarobni lik Hristov. Ovaj lik je suština njihovih ličnosti. Oni žive njime, misle njime, osećaju njime, delaju njime, sve svoje formiraju i normiraju njime, i tako kroz hristodiceju stvaraju pravoslavnu teodiceju. Stoga su oni prvorazredni filosofi pravoslavni. njihova je filosofija sve eksperimentalna i empirična, jer bogočovečansku istinu Hristovu neprekidno pretvaraju u svoju svakodnevnu stvarnost, u svoj svakodnevni život. U njima Dostojevski doživljuje najvišu sintezu života, u kojoj se večne istine i večne radosti grle zagrljajem kome nema kraja.

. . .

Uvod u knjigu „Dostojevski o Evropi i Slovenstvu“ autor Dr Justin Popović