Nikola Giljen i Jelena Mandić
Indijana Džons ili Hajram Bingam III (1875‐1956)
Priča o pravom Indijana Džons-u
Za mnoge popularne likove iz književnosti i kinematografije, kao uzori su poslužile ličnosti iz stvarnog života. O tim ličnostima često se zna veoma malo ili gotovo ništa.
Ser Arturu Konanu Dojlu je kao uzor za lik najčuvenijeg detektiva svih vremena, Šerloka Holmsa, poslužio lik njegovog omiljenog profesora medicinskog fakulteta Džozefa Bela. Omraženi profesor fizike Feliks Eber, poslužio je Alfredu Žariju za karikaturalni lik Kralja Ibija. Jedan Srbin, Dušan Popov Tricikl (1912‐1981), čuveni plejboj i dvostruki agent britanskog MI6 i nemačkog Abvera 1941‐1945, inspirisao je Jana Fleminga za lik najpoznatijeg špijuna ‐ zavodnika, tajnog agenta 007 Džejmsa Bonda.
Dr Henri Volton Džons Džunior, profesor arheologije i avanturista, poznatiji kao Indijana Džons iz istoimenog filmskog serijala, takođe nije u potpunosti izmišljeni lik. Inspiraciju za Indijanu Džonsa – Džordž Lukas, Lorens Kasdan i Stiven Spilberg pronašli su u liku američkog profesora istorije i arheologa ‐ amatera Hajrama Bingama III. Do pre nekoliko godina o Bingamu se nije mnogo pisalo i znalo u široj javnosti, a reč je o čoveku sa veoma zanimljivom životnom pričom.
.
Misionarski sin
Hajram Bingam III (engl. Hiram Bingham III) rodio se 19. novembra 1875. u Honoluluu na Havajima. Njegov otac Hajram II (1831‐1908) i deda Hajram I (1789‐1869) bili su protestantski misionari na Havajskim ostrvima. Hajram I je bio rodom iz Engleske, odakle je emigrirao u Konektikat u SAD, a potom službom otišao na Havaje. Mladi Bingam III školovao se prvo na Havajima i završio tadašnji Oahu koledž (danas Tunahou škola) 1892. godine. Potom su ga roditelji poslali u SAD da tamo nastavi školovanje. Završio je Filips akademiju u Andoveru u Masačusetsu 1894. Studirao je teologiju i istoriju i diplomirao na Jejlu 1898. i Berkliju 1900. godine.
Poput svog dede i oca, i Hajram III se neko vreme bavio svešteničkim pozivom. Potom je radio kao hemičar u jednoj šećerani. Posle doktorata, neko vreme je predavao istoriju i političke nauke na Harvardu i Prinstonu. Od 1907. godine Hajram Bingam III predavao je Južnoameričku istoriju na univerzitetu Jejl.
Kroz prašume Južne Amerike
Hajram nije bio profesionalni arheolog niti antropolog, ali se živo interesovao za običaje drevnih južnoameričkih naroda, Inka, Maja i Asteka. Naročito su ga interesovale priče o blagu i neprocenjivo vrednim artefaktima sakrivenim u tzv. „izgubljenim gradvima“ latinske Amerike. Još 1906. godine proputovao je Venecuelu i Kolumbiju i putovao Andskim putem koji je 1819. ustanovio Simon Bolivar.
Bingam je 1908. godine bio delegat univerziteta Jejl na Prvom sveameričkom naučnom kongresu u Santijago de Čileu. Boravak u Južnoj Americi iskoristio je da od 1908. do 1911. godine, prateći stare španske i portugalske trgovačke puteve, proputuje Brazil, Argentinu, Boliviju, Čile i Peru, od Santijaga do Buenos Ajresa, Lime i Potosija u Boliviji. Usput je posećivao brojne ostatke drevnih gradova, sakrivenih u srcu džungle ili na visokim nepristupačnim planinskim mestima. Stizao je na mesta gde ljudska noga retko kroči, često rizikujući život u nastojanju da do njih dopre. Guverner južne oblasti Apuriman H. H. Nunjes preporučio mu je da obiđe drevni grad Čokekiraoa („Zlatna kolevka“), nedaleko od Kuska, stare prestonice Inka, visoko u Andima. O ovom svom putovanju Bingam je ostavio i brojne zabeleške.
Kada se 1911. godine vratio u Peru, Bingam se nadao da će otkriti lokaciju Vilkabambe (Vilkapampe), poslednje prestonice Inka iz 1532. godine ‐ planinsko utvrđenje u kome su Inke pružale poslednji otpor španskim konkvistadorima, sve do 1572. godine. U julu 1911. Bingam je, u pratnji peruanskog narednika Karaska, kog mu je prefekt Nunjes dodelio kao zaštitu, krenuo planinskim putem iz Poroja, u blizini Kuska, u pravcu Mandre. Kada su 24. jula 1911. godine stigli na padine Anda, u blizini svog odredišta, priključilo im se i nekoliko peruanskih zemljoradnika koji su na obližnjim padinama gajili lokalne kulture (Melčor Arteaga, Melkiades Ričarte i Anakleto Alvarez), kao i dvojica tamošnjih misionara ‐ Tomas Pejn i Stjuart Meknern. Jedan od zemljoradnika, Melčor Arteaga bio im je vodič. Poznavao je nepristupačni teren kao svoj džep i govorio lokalni kečua jezik, jezik Kečua indijanaca, pretkolumbovskih starosedelaca Anda.
.
Izgubljeni grad Inka
Mala grupa istraživača predvođena Melčorom penjala se teško pristupačnim terenom ka vrhu zvanom Maču Pikču (Stari Vrh). Kao i prethodnih dana članovima ekspedicije snagu i volju za uspehom ulivali su pre svega Bingamova hrabrost i istrajnost. Planinarske i alpinističke veštine koje je još u detinjstvu naučio od svoga oca sada su mu bile od velike pomoći. Vrhu su se približavali preko velikih terasa koje su kao i u vreme Inka služile za zemljoradnju. Pred kraj uspona koristili su skoro 3.000 stepenika sačinjenih od kamenih blokova. Oko njih nalazile su se neke od najlepših slika netaknute prirode na svetu: kanjon reke Urabamba, vrh Hajna Pikču (Vajna Pikču, Novi Vrh) nasuprot Maču Pikčua, čuveni Most Inka – viseći most od konopca preko Urabambe. To je predeo koji se i danas u žargonu zove „fotografskim rajem“.
Na kraju ovog strmovitog uspona, na vrhu Maču Pikčua, na 2.350 m iznad Urabambe i 2,5 km nadmorske visine, ugledali su odlično očuvani grad Inka. Kroz gustu prašumu, do samog grada Bingama je proveo dečak Pablo, sin likalnog zemljoradnika. Bingam je ovako zabelažio taj trenutak: „sve samo iznenađenje za iznenađenjem, dok na kraju nismo otkrili da se nalazimo u sred najlepših ruševina koje su ikada pronađene u Peruu“.
Grad, kasnije nazvan po vrhu na kome se nalazi, plenio je i opštim izgledom i stepenom očuvanosti. Čini ga 216 objekata i terasa: Glavni trg, Hram sa tri prozora, Princezina palata, Palata Inka, Intihuatana palata („Palata u kojoj se primaju poruke Sunca“), Sveti kamen (Sveta stena) – koju je Bingam zvao Hramom (mauzolejem) Sunca, nekropole, bunari, kanalizacija, nekoliko desetina terasa sa baštama koje su nekad navodnjavane akvaduktima i putevi od kamenih blokova koji povezuju čitav kompleks…
Bingam je tada, a i decenijama kasnije, bio ubeđen da je Maču Pikču zapravo „Izgubljeni grad Inka“ Vilkabamba, i da je reč o ogromnom svetilištu posvećenom Suncu, iz kojeg su poslednji kraljevi Inka komandovali pobunom protiv Španaca. Nekoliko desetina kostura iskopanih na nekropolama primarno su identifikovani kao ženski, pa je Bingam zato smatrao da je Maču Pikču bio svetilište Sunčevih devica, žrtvovanih Izabranih žena Inka. On je često izvodio nestručne i pogrešne zaključke iz nađenog arheološkog materijala, delom iz neznanja, delom zbog svojih senzacionalističkih težnji. Jednu kost, pronađenu u džungli u blizini Maču Pikčua, proglasio je za 30.000 godina staru kost muškarca iz ledenog doba, a kasnije se ispostavilo da je reč o nekiliko godina staroj goveđoj kosti. Tvrdio je i da je u Maču Pikčuu svetlost dana ugledao i prvi pripadnik naroda Inka, a kasnije je utvrđeno da je grad tri veka mlađi od tog datuma. sveto kamenje, poput onog u Mačuu, nalazilo se i u drugim gradovima Inka.
Tek 60‐tih godina 20. veka Bingamove tvrdnje da je Maču Pikču Vilkabamba padaju u vodu. Jedan drugi grad Inka koji je takođe otkrio Bingam, Espiritu Pampa, posle iskopavanja američkog arheologa Daglasa Judžina Džina Savoja (1927‐2007) pokazao je mnogo više sličnosti sa izgubljnim gradom Vilkabamba. Takođe, tehnologija 21. veka utvrdila je da su kosti iz nekropole u Maču Pikčuu različitih polova i starosnog doba.
Maču Pikču je definitivno bio jedna od kraljevskih rezidencija, a ne Svetilište Sunca ili vojno utvrđenje. Sagrađen je sredinom 15. veka, u vreme vladavine devetog, najpoznatijeg kralja Inka Pačakuati Inka Japankuia (1438‐1471), kralja koji je komandovao najjačom vojskom u istoriji imperije Inka i koji je osvajanjima proširio carstvo Inka do njegovih najvećih granica. Maču je bio mali grad, nastanjen svojevremeno sa 200 ‐ 1.000 stanovnika. Plemstvo kuska koristilo ga je u toku leta, dok su samo posluga io zemljoradnici u njemu živeli preko čitave godine.
Bingam je vršio iskopavanja u Maču Pikčuu i 1912. i 1915. godine pod pokroviteljstvom Jejla i National Geographic Society iz Vašingtona. Oko 40.000 pronađenih artefakata (keramika, nakit, oružje, upotrebni predmeti…) i zemne ostatke iz 130 grobova Bingam je izneo iz Perua i preneo u Jejl, pod izgovorom detaljne naučne analize i uz obavezu da ih godinu dana kasnije vrati. Od ovih artefakata formirano je u svetu čuveno Antropološko odeljenje Pibodi muzeja na Jejlu.
Hajram Bingam III nije bio prvi čovek koji je otkrio Maču Pikču. Sam bingam je to veče, 24. juna 1911. zapisao u svom dnevniku: „Pronalazač Maču Pikčua je Augustin Lizaraga“. Sajmon Vajsbard, dugogodišnji istraživač Kuskoa, tvdi da je nekada u Mačuu postojala ploča na kojoj je pisalo da su grad otkrili 14. jula 1901. Enrike Palma, Gabino Sančez i Augustin Lizaraga. Maču Pikču je još 60‐tih godina 19. veka video i otome ostavio beleške nemački inženjer fon Hasel. Pre Bingama Maču Pikču je video još jedan Nemac, avanturista Augusto Berns, 1867. godine. I sam vodič ekspedicije Melčor Arteaga bio je u Mačuu pre Bingama (kako bi inače znao gde da ga odvede?!), kao i ko zna koliko još seljaka koji su obrađivali zemlju na okolnim terasama i tu godinama živeli sa svojim porodicama. Potomci dvojice misionara iz ekspedicije Pejna i Meknerna tvrde da su njihovi preci videli Maču Pikču još 1906. godine. Ipak, nema sumnje da je Bingamova delatnost vezana za ovaj lokalitet bila ta koja je upoznala svetsku javnost sa ovim „arheološkim čudom“, i sa bogatom istorijom civilizacije Inka. Po mnogima, otkriće Maču Pikčua se smatra najvećim arheološkim otkrićem 20. veka. I sam Bingam je, posle objavljivanja priče o Maču Pikčuu u Nešnal džiografiku (National Geographic), postao, za tadašnje uslove, svetski popularan.
Pronalazak
„U društvu samo sa narednikom Karaskom napustio sam kamp u deset sati… Kratko nakon dvanaest sati, potpuno iscrpljeni, došli smo na travnatu zaravan 700 metara iznad reke. Tamo smo zatekli dvojicu dobro uhranjenih indijanaca koji su bili prijatno iznenađeni našim dolaskom. Dali su nam vode i skuvali nekoliko slatkih krompira. Dva indijanska farmera, Ričarte i Alvarez, su nam se pohvalili da su pronašli obilje terasa na kojima uzgajaju svoje kulture. Ovde su već četiri godine, a s obzirom na nepristupačnost kanjona ovi krajevi su izgleda nenaseljeni već vekovima. Narednik Karasko mi je prevodio i potvrdio da se ruševine neotkrivenog grada nalaze malo podalje… Zaista, nedaleko od te visoravni, susreli smo se sa neočekivanim prizorom: stotine kamenom ograđenih zemljanih terasa, svaka od njih na desetine metara dugačka. Očito je da su ih Indijanci skoro pronašli i očistili… S nama je bio i dečak kao vodič koji nam je pokazivao put dalje. Prošli smo kroz netaknutu šumu i pred nama su se ukazali zidovi izgubljenog grada, nastali kao proizvod rada najkvalitetnijih majstora koje su Inke imale… Biće zapamćeno da je bio juli 1911. kada sam ja počeo potragu za poslednjim glavnim gradom Inka…“ (Hajram Bingam III, Izgubljeni Grad Inka, 1948)
Brakovi i deca
U svojoj dvadesetčetvrtoj godini života Bingam se oženio Alfredom Mičel, unukom i naslednicom Čarlsa Tifanija osnivača Tifani carstva skupocenog nakita. Sa njom je dobio sedmoro sinova: Vudbridža (1901‐1986), profesor, Hajrama Bingama IV (1903‐1988), diplomata i heroj II svetskog rata, Alfreda Mičela (1905‐1998), advokat i književnik. Čarlsa Tifanija (1906‐1993), lekar, Brustera (1908‐1995), ministar, Mičela (1910‐1994), umetnik i Džonatana Brustera (1914‐1986), političar. Od Alfrede se razveo 1937. godine i odmah potom oženio sa Sjuzan Kerol Hil sa kojom nije imao dece. Čar Miler je 1982. godine objavio doktorsku disertaciju na temu porodične istorije Bingamovih pod naslovom „Očevi i sinovi: porodica Bingam i američka misija“.
Hajram Bingam IV
Hajram Bingam IV drugi je po rođenju sin dr Hajrama Bingama III i Alfrede Mičel. Od 1939. godine bio je vicekonzul SAD u Marseju, zadužen za izdavanje viza. SAD su predvidele izdavanje 200 viza za građane jevrejskog porekla, ali je Bingam IV na svoju ruku izdao još preko 2.000 viza Jevrejima ‐ poznatim naučnicima i umetnicima, i tako spasao oko 2.500 Jevreja od nacističkog pogroma. Među spašenima bili su: Maks Ernst, Andre Breton, Hana Arend, Mark Šagal, Oto Majerhof i mnogi drugi. Zbog ovog postupka SAD su povukle Bingama iz Marseja u Portugal, a potom u Argentinu. Tamo je posle II svetskog rata pomagao lovcima na odbegle nacističke ratne zločince. Kako je i pored svega preskočen za unapređenje Bingam je napustio Stejt dipartment i o njegovim zaslugama se gotovo ništa nije znalo sve dok porodica posle njegove smrti nije pronašla dokumentaciju sakrivenu u njegovoj kući u Konektikatu.
Iako su mnogi kasnije dovodili u pitanje humanizam Binagama IV (spašeni Jevreji kojima je izdavao vize morali su biti poznate ličnosti, dobro da govore engleski jezik, da nisu komunisti i da „ne izgledaju previše jevrejski“), njegov rad je ipak dobio priznanje. Stejt dipartment posthumno mu je odao priznanja i počasti, a 2002. i 2006. godine štampana je poštanska marka sa njegovim likom i natpisom „Izuzetni američki diplomata“. Dobio je priznanje Jad Vašem centra 2005. i nagradu Antiklevetničke lige 2006. godine. Iste godine Američka episkopalna crkva uvrstila ga je na Listu američkih svetitelja, a Simon Vizental centar dodelio mu je 2011. medalju za hrabrost.
.
Arheolog u oblacima
Nakon poslednjeg iskopavanja u Maču Pikčuu Bingam se posvetio vojnoj karijeri. Dobio je čin kapetana Nacionalne garde Konektikata 1916. godine. Naredne godine, kada SAD ulaze u I svetski rat Bingam postaje pilot i organizuje Školu za vojne pilote, koja je na osam američkih univerziteta mobilisala studente i obučavla ih za pilote na evropskom ratištu. Bingam je služio u Vazduhoplovnom odseku, Signalnom korpusu i Vazduhoplovnoj službi vojske SAD. Potom je u Francuskoj na Zapadnom frontu, u činu potpukovnika komandovao Letačkom školom američkih vazduhoplovnih snaga. Posle Velikog rata podržavao je nastojanja Vazduhoplovnih snaga da se odvoje od Kopnene vojske i formiraju zaseban vid Oružanih snaga SAD. Svoja ratna iskustva opisao je u knjizi Istraživač u vazduhoplovnim snagama 1920. godine.
.
Leteći senator
Bingam je 1922. godine izabran za zamenika guvernera Konektikata iz redova Republikanaca, i na tom položaju ostao do 1924. godine kada je izabran za guvernera iste države. Mesec dana kasnije izabran je i za senatora. Odlučio se da zadrži položaj senatora, pa je posle samo jednog dana na mestu guvernera Konektikata dao ostavku na taj položaj. Ušao je u istoriju kao guverner sa najkraćim mandatom. Na položaj senatora u punom šestogodišnjem mandatu izabran je 1926. i na tom mestu ostao sve do 1933. godine. Za vreme mandata predsedavo je Odborom za štampu, Odborom za teritorije i ostrvske posede SAD, kao i Odborom za avio industriju. Zbog ovog poslednjeg novinari su ga zvali „leteći senator“.
Godine 1929. senator Bingam, njegov sekretar i njegovi lobisti bili su pod istragom Zakonskog pododbora Senata SAD zbog sumnjivog načina finansiranja. Prvobitna odluka Pododbora bila je osuđujuća po Bingama, ali je on svojom propagandom i optužbama na račun Podobora da vodi neosnovan „lov na veštice“, uspeo da preokrene odluku u svoju korist.
Pošto je 1932. godine izgubio izbore za Senat od strane svog Demokratskog protivkandidata, povukao se iz politike i posvetio privatnom biznisu u ne baš sretna vremena Velike ekonomske krize.
Za vreme II svetskog rata Bingam je predavao u nekoliko pomorskih škola. Od 1951. do 1953. godine, na postavljenje predsednika Harija Trumana, Bingam je predsedavao Civilnom komisijom za lojalnost koja je proveravala sumnje na subverzivnu delatnost u Ministarstvu inostranih dela SAD (Stejt dipartmentu).
Hajram Bingam III preminuo je 6. juna 1956. godine u 81. godini. Sahranjen je na Nacionalnom vojnom groblju Arlington u Virdžiniji. Svoja iskustva vezana za Maču Pikču zabeležio je u knjigama Zemlja Inka (1922), Maču Pikču, tvrđava Inka (1930) i Izgubljeni grad Inka (1948).
.
Prevejani lisac – legenda koja traje
Danas mnogi autori smatraju Hajrama Bingama III „prevejanim liscem“, arheologom – amaterom, pljačkašem grobova i ambicinoznim fanatikom. Ipak, njegov doprinos arheologiji, istoriji, antropologiji i nauci uopšte je veliki. On ne samo da je doprineo da se vest o postojanju Maču Pikčua, proširi svetom već je i svet upoznao sa ogromnim dostignućima civilizacije Inka. Njegova delatnost u velikoj meri je doprinela razvoju Perua, zaštiti njegovog kulturnog blaga.
Posle Bingama na iskopavanjima u Maču Pikčuu radili su i domaći arheolozi Luis Valkarsel 1934. i Paul Fejos 1940/41. Na ovom nalazištu do sada je vršeno najviše iskopavanja od svih nalazišta u Peruu. Maču Pikču danas predstavlja ekonomski najvažniju turističku atrakciju Perua. Dnevno ga poseti 4.000 turista iz čitavog sveta, a prihodi od tih poseta čine više od 90% turističkih prihoda Perua. Od 1983. godine uvršten je na Uneskovu listu svetske baštine, a od 2007. smatra se jednim od „Novih sedam svetskih čuda“. U blizini Mačua, pored sela Aguas Kalijentes, izgrađen je hotel i restoran za posetioce. U planu je i izgradnja žičare koja bi turiste vodila do Mačua i tako smanjila kretanje po samom terenu nalazišta.
Nažalost, prvo je 1997. godine došlo do oštećenja nekih objekata ovog akropolja Inka, kako ga još nazivaju, u toku velikog šumskog požara na Andima. Odmah potom počela je vlika restauracija Maču Pikčua, ali je 2000. godine došlo do ponovnog oštećenja nekih objekata u sled nesreće koja se dogodila prilikom snimanja jedne reklame za pivo. Peruanska vlada je 2007. godine sklopila ugovor sa Univerzitetom Jejl o povratku odnesenih artefakata, ali je do danas samo jedan mali deo tih predemeta vraćen. Jedna peruanska porodica tvrdi da ima vlasništvo nad ruševinama Maču Pikčua, i da namerava da svoj slučaj iznese pred Ujedinjenim nacijama. Edgar Ečegaraj Abril (70) još uvek poseduje dokument o prodaji na kojem jasno piše da je njegova porodica kupila taj teren 1910, da bi ga 1944. prodala porodici Savaleta, ali bez ruševina iz 15. veka, koje su i dalje u njegovom vlasništvu. Peruanska vlada je kasnije preuzela čitav prostor bez da je ikada ikome platila nadoknadu, tvrdi Abril.
Ipak, Peruanci su danas zahvalni Bingamu na njegovom doprinosu njihovoj kulturno‐istorijskoj baštini. Autoput duž Urabamba reke nosi ime Hajrama Bingama. Po njemu nosi ime i luksuzni voz dizajniran u stilu 20‐tih godina prošlog veka, kojim turisti za tri i po sata stižu od Kuska do Maču Pikčua. Od 1982. godine Bingamovo ime nosi i koledž u Limi, u kome po britanskom programu svake godine studira više od 600 studenata iz preko 30 zemalja sveta.
.
Karika koja nedostaje
Iako mnogi autori tvrde da je upravo Hajram Bingam III bio primarni i osnovni uzor za lik Indijane Džonsa njegovi kreatori Lukas, Spilberg i Kazdan ne slažu se s tim u potpunosti. Prema njihovoj tvrdnji na lik dr Džonsa osim Bingama uticalo je još mnogo drugih avanturističkih likova iz kinematografije, o čemu svedoče sačuvani transkripti njihovih sastanaka u vreme stvaranja filma „Otimači izgubljenog kovčega“ 1981. godine. Međutim, postoji film i glavni lik tog filma koji bi se mogao smatrati izgubljenom karikom između Bingama i Indijane Džonsa.
Reč je o holivudskom filmu B produkcije iz 1954. godine „Tajne Inka“ (režija Džeri Hoper, scenario Sidni Bem, glavna uloga Čarlton Heston). Indijana Džons neodoljivo podseća na glavnog junaka ovog filma, lovca na blago Harija Stila: kožna jakna, fedora šešir, torbica preko ramena, revolver za pojasom… Hari Stilu „nedostaje“ samo bič. Kostimograf Indijane Džonsa, Debora Nedulman Lendis priznaje da joj je Hari Stil bio glavna inspiracija za vizuelni izgled dr Džonsa. Takođe, neki delovi prvog nastavka Indijane Džonsa („Otimači izgubljenog kovčega“) podsećaju na radnju filma „Tajne Inka“. Međutim, sam film „Tajne Inka“ u mnogome je povezan sa Hajramom Bingamom i njegovim otkrićem Maču Pikčua. Prvobitni scenario Sidni Bema iz 1951. godine bio je veoma sličan stvarnim događajima vezanim za Maču Pikču 1911‐1915. godine. Glavni lik tog scenarija bio je dr Stenli Mur, arheolog sa Jejla, „slika i prilika“ Hajrama Bingama. Sam film trebalo je da nosi naslov „Izgubljeni grad Inka“, kao i Bingamova knjiga objavljena tri godine ranije. Najverovatnije pod pretnjom Bingamove sudske tužbe Bem je izmenio naslov filma, a arheologa dr Mura, vitkog naučnika nalik Bingamu, pretvorio u lovca na blago, mačo grubijana Harija Stila. Bez obzira na to, Hari Stil i „Tajne Inka“ ostale su karika koja u velikoj meri povezuje Harija Bingama i Indijanu Džonsa.
Indijana Džons
O dr Indijani Džonsu, filmskom junaku za čiji lik je uzor bio Hajram Bingam III, snimljeno je 4 igrana filma: „Otimači izgubljenog kovčega“ (1981), „Indijana Džons i hram prokletstva“ (1984), „Indijana Džons i poslednji krstaški rat“ (1989) i „Indijana Džons i kraljevstvo kristalne lobanje“ (2008). U sva četiri nastavka lik dr Džonsa tumači Harison Ford, scenario je napisao Lorens Kazdan, režirao ih je Stiven Spilberg, a producirao Džordž Lukas. O Indijani Džonsu snimljena je i tv serija „Hronike mladog Indijane Džonsa“ (1992‐1996). Indijana Džons ima svoj tematski park u okviru Diznilenda i tokijskog Dizni mora. Njegov lik pojavljuje se i u pričama, stripovima i video igrama. Američki filmki institut stavio je 2003. g. lik Indijane Džonsa na drugo mesto najvećih heroja u istoriji filma. U anketi Tajm magazina iz 2010. onse nalazi na drugom mestu liste najvećih izmišljenih likova svih vremena, odmah iza Šerloka Holmsa. Magazin Intertejment vikli smesto je Indijanu Džonsa na drugo mesto liste najvećih heroja savremen pop kulture.
. . .
Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“ www.princezaoliverafond.org.rs