Zlatko Šćepanović

 

Sabor narodnog stvaralaštva – 49. Oplenačka berba groždja, Oplenac, Topola

.

Sezona narodnih vašara po Srbiji uveliko traje. Jedan od poznatijih narodnih vašara je i Oplenačka berba groždja koja se svakog oktobra, evo već 49-i put odigrava u Topoli, podno Oplenca. Dugo godina već nismo stizali da odemo na Oplenačku berbu, jer u Topoli imamo rodjake i volimo da posetimo to malo mesto i prošetamo se kroz vašar, kupimo sitne suvenire, groždje, svadbarski kupus i obvezno širu. Šira je sveže cedjen sok od groždja, koji samo što je počeo da fermentiše i vri pa je slatkasto kiseli sok koji dajemo deci da piju.

Narodni vašari u Srbiji su odlično mesto da upoznate Srbiju iznutra, da shvatite ko su vaši zemljaci, ko je narod sa kojim živite i delite sudbinu. To je izmedju ostalog još jedan od razloga što smo se uputili na vašar, da nam deca koja odrastaju u prestonici, upoznaju i neku drugu, treću, četvrtu, petu Srbiju. Da se ne ponesu, ne uobraze, ali i da razumeju, zašto je Srbija takva kakva jeste. A na vašaru imate mnoštvo sitnih detalja koji će vam pomoći da bolje shvatite ljude i vaše zemljake.

Istaći ću samo jedan detalj koji nekako odmah upada u oči – mesna hrana i glad za istom. Prosto je neverovatno koliko je ljudi hrlilo na roštilj, pečenje i svadbarski kupus, kao da su nedeljama bili gladni, i kao da i sami nisu to mogli da pripreme kući ili kupe u pečenjari. Ta halapljivost i nestrpljivost da se jede na licu mesta, i to da se naručuje samo pečenje i dugo kuvani i krčkani kupus sa mesom, to fascinira. Sva mesta po tezgama i montažnim restoranima su bili puni ljudi koji su naručivali porcije svadbarskog mesa i pola kila do kilo pečenja. Nije se biralo pečenje, jagnjeće, praseće, samo da je toplo, tek sa ražnja skinuto. Čak i kozje pečenje je bilo na repertoaru, jedino nigde nije bilo piletine a ribe ni u tragovima.

I ta strast za mesom i vašarskom hranom se ne odnosi samo na posetioce sabora, već i na one druge, nama drage gradjane Beograda koji su nam naručili da im iz Topole obavezno donesemo po par porcija svadbarskog kupusa, po pola kila jagnjećeg i svinjskog pečenja i dva kila hamburg groždja. Hrana sa vašara, to je nešto posebno u umu i srcu naših ljudi. Oni su bili srećni kada su dobili naručeni a samo smo mi znali kako nam je bilo kada smo otvarali gepek pun simfonije jakih mirisa.

Bila je gužva, na hiljade ljudi se sjatilo u ova tri dana proslave. Ulice su bile zakrčene ljudima i tezgama, i sve je pomalo haotično i više liči na sajam prehrane nego na vašar, jer je bilo jako malo zabave i igara. Bilo je tu i tamo takmičenja za najbolje izlagače i proizvodjače, nastupali su kulturno umetnička društva i ansambli, recitovalo se i pevalo, ali je najači utisak ipak bila hrana i naša strast prema njoj. I tako je mahom slično na svakom narodnom saboru ili etno manifestaciji, zvala se ona slaninijada, kobasicijada, roštiljijada, berba, izložba, sajam zimnica ili kupusijada, ambijent i atmosfera su vrlo slični. Jedne godine sam se čak i „takmičio“ sa timom zaposlenih iz firme koju sam tada vodio, učestvovali smo na vašaru zvanom Kupusijada u Mrčajevcima.

Sve u svemu, bilo je vrlo egzotično i pomalo razbarušeno, uz mnogo gužve, energije i muzike a manjka higijene i korpi za otpatke, ali ko je o tome uopšte vodio računa. Da ne dužim, slike govore više od reči – to je naša organska i matična Srbija u izvornom izdanju – neobradjena i neprocesuirana.

…