Ju­ra­ta Bog­na Se­ra­finj­ska

.

Ona

.

Bra ju je ugle­da­la iz­ne­na­da. To je bi­lo šo­kant­no. Da­kle, ta­ko sa­da stvar iz­gle­da. Sta­ra, de­be­la že­na sa ret­kom se­dom ko­som. Ob­u­če­na u jak­nu od or­ta­li­o­na i u ci­pe­la­ma mu­ško­ga fa­so­na.

Čak je do ju­če u pod­sve­sti Bre iz­gle­da­la kao zgod­na, ele­gant­na, pro­vo­ka­tiv­na za­vod­ni­ca – oso­ba ko­ju je bi­lo bo­lje iz­be­ći. Bra ra­di­je ni­je hte­la da je vi­di ta­kvu. Ne, ni­ka­da joj ni­je ta­ko ne­što po­že­le­la… Upr­kos svim pro­ži­vlje­nim ne­pri­jat­no­sti­ma…

Sta­ra že­na joj je pri­šla, te­ško ho­da­ju­ći i po­če­la je da je po­zdra­vlja sa iz­ra­zi­tim za­do­volj­stvom. Da, to ne pod­le­že sum­nji – to je ona, pret­hod­na že­na nje­nog mu­ža. Uhva­ti­la je za ru­ku Bru i dr­ža­la du­že ne­go što tre­ba.

– Pre­nos do­di­ra – ne! – Tre­ba za­u­sta­vi­ti po­di­vlja­lu ma­štu! Tre­ba gur­nu­ti taj pro­blem ne­gde na dno, po­ko­pa­ti ga, po­su­ti, za­ma­za­ti!

I tu se ne ra­di o onoj že­ni sa ko­jom se muž Bre raz­veo pre mno­go go­di­na. Ra­di se o Bri. Upra­vo da­nas – gle­dav­ši na tu dru­gu, već odav­no ne­va­že­ću – Bra je shva­ti­la užas ne­iz­be­žne vre­men­ske pro­la­zno­sti i to­ga da će do­ći vre­me ka­da ne­će mo­ći pre­po­zna­ti se­be u ogle­da­lu. To ne­će bi­ti već da­nas ili su­tra, ali do­ći će taj dan. Dan u ko­jem će se Bra da pro­bu­di kao sta­ra že­na.

. . .

Pre­ve­la s polj­skog: Ol­ga La­lić-Kro­vic­ka . Priča iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.