Острво где људи забораве да умру

Небојша

Ко и где живи најдуже? Место и стогодишњаци, људи изузетне дуговечности на свету

Икарија грчко острво у Егејском мору, познато по митологији, је место где су људи веома дуговечни, и многи живе по 90 и више година у добром здрављу.

Текст амера Дена (Dan) на тему дуговечног живота Икаријанаца, почиње са пар пасуса увода кроз причу живота Стаматиса Мораитиса и његове супруге Елпиники. Средином прошлог века, Стамитис који је живео у Америци, по налазу доктора био је оболео од рака. Доктори су му предвидели мало живота, и Стамитис вођен тим податком одлучује да се врати у своју родну Икарију и тамо сконча свој живот. По чланку који је објављен месеца октобра, 2012 год, у америчким Њу Јорк Тајмс новинама (The New York Times), а нама представљен од стране Баште Балкана, обревши се поново у Икарији, са својом супругом Стамитис прати и локални стил живота и после неког времена, ваљда му се рак губи, оздравио је, и надживео све своје америчке докторе.

Дуговечност људи на острву Икарија по мишљењу мештана произилази из здравог ваздуха, њихове исхране (потпуно природни, домаћи производи), и мештанске заједнице.

Хране се типичном Средоземном („Медитеранском“) исхраном, можда је правилније написати, грчком исхраном, доста маслиновог уља, поврће из баште, кромпир, сочива, зеље, свежа салата, хумус, и пије се домаће вино. Пију козије млеко. Пију по коју шољицу кафе. Имају низак унос меса и млечних производа.

Устају касније јутром, око 10 сати, дремају поподне добрих пар сати, лежу око поноћи после породичног и/или комшијског дружења. Дневно пешаче много, пређу „20 брда“ дневно.

Мештански друштвени живот се састоји у добро развијеним породичним и комшијским односима, дружење уз вино, кафицу. Такође пију планински чај, справљен од сушеног локалног биља, мешају рузмарин, жалфију, маслачак, додају мало лимуна. За многе верске и културне празнике, људи удружују свој новац и купују храну и вино. Ако им новца преостане, они га дају сиромашнима. То није „ја“ место. То је „нас“ место. Не обраћају пажњу на време на часовнику, већина људи нема или не носи сат. Значи време је клизно, или можда боље написано, стил живота је опуштен скроз. Као и огромна већина Грка, и мештани Икарије су хришћани, Православне вероисповести и сходно томе придржавају се посебно начина исхране који су прописани, за време Великог (Васкрс) и Божићног поста.

Пар детаља који нису од Дена (Dan) већ из мог извора од Грка, Диониса, рођени Атињанин, по образованњу антрополог, поводом текста о дуговечности Икаријанаца који сам му послао, написао ми је да на Икарији није ништа чудно да видите клинце како играју фудбал по договору у 4 сата ујутро, да возе бицикле итд. У ресторанима зна да буде да нема особља. Газда који је и кувар и конобар је отишао на пецање или спава. Упознао је особу која је у ресторану сама себи морала да спрема храну, пошто никог није било да му спреми храну и исту послужи.

Десетогодишњим истраживањем и анализом начина живота на местима и мећу људима дуге вечности са доста добрим здрављем (на Сардинији, у месту Науро, у Јапану, острво Окинава где су најдуговечније жене света, Хунза, један од народа Хималаја у данашњем Пакистану, житељи Ломе Линде у Калифорнији-САД, Икаријанци), Ден (Dan), писац текста „Острво где људи забораве да умру“ дошао је до једног општег закључка који истиче битну и искључујућу повезаност фактора који утичу на људску дуговечност. Да би људи могли да остваре дуг и здрав живот морају да живе у здравом образсцу (екосистему). Чим би из екосистема извукли и један његов део, био то верскo-религиски фактор, културни фактор, фактор припадности, фактор исхране, цео систем би се урушио. Моћ здравог образсца се огледа у јединству свих малих целина и њиховој међусобној повезаности. Они су толико искључујући једног наспрам целине, да само ако је један фактор искључен цео систем се урушава.

Глобализација и на Икарији узима свој данак, тако да се по пазару већ продају чипсеви и газирана пића. Икаријанци већ сада не живе толико дуго као пре.

Напомена у вези дефиниције медитеранске исхране.

Медитеранска исхрана се односи на подручје Средоземног мора (Медитеранског мора). Данас кад се говори о Медитеранској дијети, дијета целог медитерана, скоро увек се односи на острва Грчке, Италије. Прво једна чињеница, база медитеранске дијете је маслиново уље, козији сир, вино. Наравно ту су и хумус, и поврће, чај итд, али вино остаје једно од највећих одлика „Медитеранске дијете“. Тема за размишљање би била да ли можда чак и већина земаља средоземља, поговото све афричке земље средоземља, нпр Египат, Тунис, итд спадају под ту дијету или не? Они географски спадају у Средоземље али да ли и самим тим што спадају под земље медитерана имају и медитеранску дијету? То су све муслиманске земље и они не пију вино, јер вино сматрају алкохолом, што вино и јесте. Дакле, ако једно од носећих чиниоца „Медитеранске дијете“ вино, није заступљено у начину исхране већине медитеранских земаља да ли се онда може говорити о једној „Медитеранској дијети“ или да ли она укључује и вино или не? Или, да ли је правилно да се због грчких острва и већине обале Италије и њених острва присваја цео Медитеран. По мом мошљењу ја сам рад да се „Медитеранска дијета“ означи као начин исхране за острва медитерана и латинских (Италија, Француска, Шпанија, Португал) обала медитерана. На другу руку, да не би било заврзламе, можда је лакше „Медитеранска дијета са, или без вина“. :)

. . .