Voja Antonić

 

NLO neidentifikovani leteći objekti

Utakmica koja još uvek traje – vanzemaljci su medju nama ili ne?

 

NLO vanzemaljska letelica UFO otima zemljanina

NLO vanzemaljska letelica otima zemljanina

Malo koja tema može tako da rasplamsa diskusiju kao pitanje da li nas povremeno posećuju inteligentna bića sa drugih svetova. Javnost se podelila na dva tabora: na one koji ne sumnjaju u to da smo često bili domaćini vanzemaljcima i na skeptike koji tvrde da će poverovati u to tek kad vide nedvosmislene dokaze. I jedni i drugi počeli su da se udružuju u grupe u kojima razmenjuju iskustva i utvrdjuju strategiju zajedničkog napada na suprotni tabor: prvi su takozvani UFOlozi (od Unidentified Flying Object, neidentifikovani leteći objekat), a drugi su prihvatili jednostavan naziv Skeptici.

Već u startu borba je bila neravnopravna, iz prostog razloga što je moguće dokazati da nešto postoji, ali ne i da ne postoji. Ako ja, recimo, pretpostavim da u ovom trenutku na vašem ramenu sedi nevidljivi Marsovac i zajedno sa vama čita knjigu koju upravo držite u ruci, a vi tvrdite da je to glupost, onda bih ja eventualno mogao da dokažem svoju hipotezu ako, recimo, uhvatim jednog ili ga nekako snimim tako da ipak bude vidljiv. Vi ste u nepovoljnijem položaju – nikad nećete imati dokaz da on ne postoji i vaša tvrdnja je osudjena na to da zauvek ostane nedokazana. Čak i ako ja nikada ne dokažem svoju tvrdnju, ona će ipak biti manje ili više uverljiva hipoteza koja će uvek imati svoje sledbenike. Teško da će rasprava nešto pomoći; ako sam ja uveren u svoju tvrdnju, naravno da neću dozvoliti da me razuverite. Treba se setiti ovoga kad u poglavlju “Nauka i pseudonauka / Veština kritičkog rasuðivanja” stignemo do diskusije o tome čija je obaveza da u raspravi dokaže tvrdnju i da li je nepostojanje dokaza isto što i dokaz o nepostojanju nečega.

Formalno gledano, dosad nije iznet nijedan neoboriv dokaz o poseti bića sa druge planete koji bi uverio i skeptike (UFOlozima dokazi nisu neophodni jer oni veruju i bez njih). Postoje izjave svedoka ali one ne mogu da budu dokaz, postoje atraktivne fotografije i filmovi ali oni su bez izuzetka dvosmisleni i nedovoljno uverljivi. Bilo je vesti u štampi da su pribavljeni i navodni materijalni dokazi (u vidu fragmenata svemirskih brodova pa čak i tela bića sa drugih planeta), ali nikada ništa od toga nije ponuðeno javnosti.

Svako od nas već ima svoj stav o ovome, ali kod mnogih on je nedovoljno iskristalisan. U nedostatku činjenica lakše se okrećemo svojoj intuiciji, ali to nije dovoljno za nepristrasan stav. Ovde su izneti argumenti kojima se služe dva suprotna tabora – UFOlozi i skeptici. Suprotno onome što svako u prvom trenutku pomisli kad čuje skraćenicu NLO (Neidentifikovani Leteći Objekat), ovaj naziv nigde ne sugeriše da je reč o vanzemaljskim tvorevinama. Kad je nešto neidentifikovano, to prosto znači da mu se ne zna priroda, poreklo i funkcija. Ljudi koji se ovim bave čak su predložili da se ovaj naziv zameni još uopštenijim, Neidentifikovane Leteće Pojave.

Razlog za ovakav predlog leži u tome što se ne prijavljuju samo pojave objekata. Pojava svetlosti na nebu mogla bi da bude uzrokovana i nekim od poznatih ili nepoznatih prirodnih zakona, recimo oslobadjanjem neke energije, pa tu nema osnova da se govori o objektima.

.

Činjenice koje idu u prilog UFOlozima

Prema istraživanju koje je 1981. godine obavio Galupov institut:

95% Amerikanaca je čulo za NLO,

57% veruje da oni postoje kao vanzemaljska tvorevina, a

9% čak misle da su ih bar jednom u životu videli.

Osnovna prednost UFOloga je njihova brojnost; teško je sumnjati u nešto u šta veruje tako veliki broj ljudi. Sledeća pogodnost koja im ide “naruku” je očigledna naklonost medija, i to ne toliko televizije i radija koliko štampe. Izgleda da je senzacionalizam, koji je prisutan u svim svedočenjima ili dokazima koje iznose UFOlozi, veoma potreban štampi u konkurentskoj borbi protiv elektronskih medija. Osim toga, postoje dve specifičnosti koje nudi štampa, a koje idu u prilog UFOlozima. Prva je prenošenje (često romansiranih i doteranih) izjava očevidaca u pisanoj formi, tako da čitalac ne može intuitivno da ih proceni i da donese sud o stepenu njihove objektivnosti (jer nedostaje vizuelni kontakt, koji je svojstven televiziji a ne štampi), a druga novinska fotografija koja je nesavršena, pa je dobro došla za prezentovanje uvek pomalo mutnih i nedefinisanih snimaka NLO-a.

A šta sami UFOlozi koriste kao dokaze da su u pravu? Prvo, to su izjave svedoka, često praćene podacima o njihovom društvenom statusu. Zatim fotografije i filmovi NLO koji su, doduše, često neoštri, ali su u saglasnosti sa svedočenjem. Takoðe, kao argument koristi se i nedostatak činjenica koje bi skeptici trebalo da iznesu u cilju obaranja “dokaza”.

Teško da će se ova debata, koja ponekad čak prelazi granice pristojnosti, ikad završiti – osim ako se jednog dana na Zemlju spusti vanzemaljska letilica sa inteligentnom posadom, kontaktira sa ljudima i to bude praćeno snimcima i fotografijama koji su jasni i nedvosmisleni. Još ako nam ostave i “poklone” i ako nauka doðe do istorijskih i tehničkih saznanja o civilizaciji koja nas je posetila, svi će biti zadovoljni. Ostaće samo eho rasprave – UFOlozi će ponavljati “mi smo oduvek govorili…”, a (bivšim) skepticima ostaće samo da gunðaju “sad nas jesu posetili, a onda  je to bila samo mašta …”

.

Logika radi za skeptike

Ma koliko naše emocionalno biće želelo da negde u svemiru pronaðe (po mogućstvu inteligentan) život, neke činjenice govore u prilog tome da će to još dugo ostati samo pusta želja. Ovde ne govorimo o tome da li u svemiru, osim naše, ima ili nema inteligentnih civilizacija, nego kakve su naše šanse da s njima stupimo u kontakt. Najveći problem su nezamislivo velika prostranstva koja treba da se prevale da bi do takvog kontakta došlo. Čak i ako bi bilo moguće putovati brzinom bliskoj brzini svetlosti (sudeći po Ajnštajnovoj Teoriji relativiteta, više od toga ni pod kakvim okolnostima neće biti moguće), putovanje do najbliže zvezde trajalo bi nekoliko zemaljskih decenija, a malo je verovatno da ćemo i tamo, kao i u izvesnom broju obližnjih galaksija, naći ono što tražimo.

Otkud ovakva tvrdnja? Odgovor je jednostavan: komunikacija elektromagnetnim talasima. Teško je zamisliti da jedna inteligentna civilizacija ne bi koristila pogodnosti koje nudi radio-komunikacija. Ako na nekoj planeti ima inteligentnog života, onda na njoj vrvi od radio-talasa različitih frekvencija. Zato je na Zemlji postavljeno mnogo radio-teleskopa koji istražuju ogromna svemirska prostranstva, osluškuju razne galaksije u širokim opsezima elektromagnetskog zračenja, pa ipak dosad ništa osim prirodnog kosmičkog “šuma”nije registrovano. Ništa što bi ličilo na poruku, komunikaciju ili poziv. Čak se periodično šalju poruke i osluškuju eventualni odgovori, ali bez ikakvog uspeha.

Postoji još jedna činjenica koja ide u prilog skepticima. Mnogo je svedoka koji tvrde da su videli vanzemaljske letilice; logično bi bilo pretpostaviti da su to pretežno ljudi koji po prirodi svog posla drže pogled uprt u nebo, dakle profesionalni astronomi. Ali njih meðu svedocima skoro da nema, čak ni astronoma-amatera! Zašto se vanzemaljci ne pokazuju stručnjacima, nego ljudima koji gledaju u nebo samo zato što nemaju druga posla? Možda zato što astronomi imaju dovoljno iskustva i mogu da prepoznaju i objasne pojave u kojima mi smrtnici vidimo ono što nam sugeriše mašta.

Za sve ovo, naravno, moguće je izneti i kontra argumente. Ko može da garantuje da je Ajnštajnovo shvatanje sveta teoretski maksimum do koga jedna civilizacija može da stigne i da ne postoje prečice kojima bi se skratilo putovanje? Zatim, zašto bismo očekivali da neko koristi radio-komunikaciju ako je upoznao i udobnije načine prenosa informacija? I na kraju, niko odUFOloga nije tvrdio da su baš sva svedočenja o poseti vanzemaljaca tačna; neka je ispravno i 1% od svih, pa i samo jedno jedino svedočenje i – teza je dokazana! Zašto bi onda taj svedok morao da bude baš astronom?

. . .

Izvod iz knjige „Da li postoje stvari koje ne postoje – uvod u kritičko razmišljanje“ autor Voja Antonić