Mitrovdan i krsna slava Sveti Dimitrije

Žitije velikog pravoslavnog svetitelja – Sveti Dimitrije Solunski i Mirotočivi, zaštitnik Soluna i Sibira

 

Mitrovdan ili krsna slava Sveti Dimitrije Solunski i Mirotočivi se slavi 8 novembra po modernom kalendaru ili 26 oktobra po starom crkvenom kalendaru. Mitrovdan je velika slava kojom se slavi veliki svetitelj i Hristov ratnik za veru, Sveti Dimitrije Solunski, čije svete moši i dan danas izlivaju blagodet na verujući narod u Solunu, u Grčkoj.

Svim verujućima kojima je Sveti Dimitrije Solunski krsna slava želimo srećan Mitrovdan i u to ime prenosimo njegovo žitije.

 

 

Stradanje i čudesa svetog slavnog velikomučenika Dimitrija Solunskog Mirotočivog

 

Sveti velikomučenik Dimitrije rodi se od visokorodnih i pobožnih roditelja u gradu Solunu. Njegov otac beše vojvoda Solunski, i potajno verovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista i služaše Mu; no ne usuđivaše se da javno ispoveda presveto ime Njegovo zbog velikog gonjenja hrišćana u to vreme od strane neznabožnih careva. Unutar palata svojih on imađaše skupoceni biser vere Hristove: u tajnoj molitvenici držaše dve svete ikone, ukrašene zlatom i dragim kamenjem: na jednoj od njih beše izobražen Gospod naš Isus Hristos, a na drugoj Presveta Bogomati. Pred ovim svetim ikonama svagda prislužujući kandila i kadeći tamjanom, on se sa jednovernom suprugom svojom moljaše istinitome Bogu, živećem na visinama, i Jedinorodnom Sinu Njegovom, i Svebesprekornoj Vladičici. A behu oni i veoma milostivi prema sirotinji, i činjahu velika dobra nevoljnima. Ali zbog jedne stvari veoma tugovahu: oni ne imađahu dece. I usrdno se moljahu Bogu da im podari naslednika. I posle dugo vremena njihova želja bi ispunjena: Svevišnji usliši njihove molitve i podari im sina, ovog svetog Dimitrija. Ovaj dar Božji silno obradova roditelje, i oni uznesoše veliku blagodarnost Bogu. U toj njihovoj radosti uze učešća i sav Solun. I blagodarni roditelji prirediše velike gozbe ubogima.

Kada dete toliko odraste, da je moglo poznati i shvatiti istinu, roditelji ga uvedoše u svoju domaću molitvenicu, i pokazujući mu svete ikone rekoše: Evo ikone Jedinog Istinitog Boga, koji je stvorio nebo i zemlju, a ovo je ikona Presvete Bogorodice. – I roditelji naučiše Dimitrija svetoj veri, kazujući mu sve čime čovek može poznati Gospoda našeg Isusa Hrista, i izlažući mu sve što pokazuje ništavost poganih bogova neznabožačkih i bezdahnih idola njihovih. I Dimitrije, umudren rečima roditelja svojih i osobito blagodaću Božjom koja poče dejstvovati u njemu, poznade istinu, i svom dušom poverova u Gospoda, i poklonivši se svetim ikonama on ih celiva od sveg srca. Tada roditelji krišom dozvaše sveštenika i neke od poznatih im hrišćana, i u svojoj tajnoj molitvenici krstiše Dimitrija U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Primivši sveto krštenje, Dimitrije izučavaše zakon Božji, i rastijaše telom i razumom, penjući se lestvicom vrlina iz sile u silu, i blagodat Božja beše na njemu prosvećujući ga i umudrujući ga. A kada Dimitrije postade punoletan, njegovi se roditelji preseliše iz ovog vremenog života, ostavivši svome sinu ne samo svoja imanja nego i primer bogougodnog života. Car pak Maksimijan, doznavši za smrt vojvode Solunskog, pozva k sebi njegovog sina Dimitrija. Primetivši da je pametan i hrabar, car ga postavi za carskog namesnika cele Solunske oblasti. I poveravajući mu takvu dužnost, on mu reče: „Čuvaj otačastvo svoje, i očisti ga od bezbožnih hrišćana, ubijajući svakoga koji priziva ime Raspetoga.“

Primivši od cara čin, Dimitrije se vrati u Solun, s počastima dočekan od građana. I odmah poče pred svima javno ispovedati i proslavljati Gospoda našeg Isusa Hrista, i sve učiti svetoj veri; i postade za Solunjane drugi apostol Pavle, privodeći mnogobošce k poznanju istinitoga Boga i iskorenjujući bezbožno mnogoboštvo. No glas o tome brzo dođe i do samog cara Maksimijana. I saznavši da je carski namesnik Dimitrije hrišćanin i da je već mnoge obratio u svoju veru, car se silno razgnjevi. I baš u to vreme, vraćajući se iz rata sa Sarmatima, car se zadrža u Solunu. No još pre dolaska Maksimijana u grad, Dimitrije predade svome vernom sluzi Lupu sve svoje imanje, i bogatstvo: zlato, srebro, drago kamenje i haljine, što mu behu ostali posle roditelja, da ih brzo razda ubogima i nevoljnima. Pritom reče: Razdaj ovo zemaljsko bogatstvo, da potražimo sebi nebesko. – A sam stade moliti se i postiti se, pripremajući se za mučenički venac.

Car pak odmah stade proveravati, da li je istina što je čuo o Dimitriju. A Dimitrije stupivši pred cara, neustrašivo ispovedi da je hrišćanin, i naruži neznabožačko mnogoboštvo. Car naredi da ispovednika posade u tamnicu. Ulazeći u tamnicu, svetitelj se moljaše rečima proroka Davida: Gospode, pohitaj da me izbaviš! Jer si ti trpljenje moje, Gospode! Gospode, ti si pouzdanje moje od mladosti moje. Tebe se držim od rođenja; od utrobe matere moje ti si branič moj; tobom se hvalim svagda. Raduju se usta moja kad pevam tebi, i duša moja koju si izbavio. I jezik moj svaki dan kazuje pravdu tvoju (Ps. 69, 2; 70, 5.6.23.24).

I seđaše sveti Dimitrije u tamnici kao u svetoj palati, hvaleći i slaveći Boga. A đavo, želeći da ga uplaši, pretvori se u škorpiju i htede da svetitelja ugrize za nogu. Prekrstivši se, svetitelj bez ikakvog straha zgazi škorpiju nogama, izgovarajući Davidove reči: „Na aspidu i na guju nastupaćeš i gazićeš lava i zmaja“ (Ps. 90, 13). I dok svetitelj tako seđaše u tamnici, njega poseti anđeo Božji, koji mu se javi u velikoj svetlosti sa prekrasnim rajskim vencem, i reče mu: „Mir ti, stradalče Hristov, budi hrabar i krepi se!„

Svetitelj odgovori: „Radujem se o Gospodu i veselim se o Bogu Spasu mome!“ – Ovo viđenje još više raspali u srcu svetiteljevom ljubav k Bogu, i on sve jače i jače željaše da krv svoju prolije za Hrista.

U to vreme car priređivaše igre i predstave: jer imađaše jednog istaknutog megdandžiju, poreklom Vandalina,po imenu Lije. Za Lijeve megdane car napravi naročito pozorište, sa binom , na stubovima. Dole ispod te bine behu pobodena koplja sa oštricama uvis. Kada bi Lije nekoga u hrvanju pobedio, on bi ga rinuo odozgo sa te bine na čitavu šumu uspravljenih koplja. Unaokrug stajaše neznabožački narod sa svojim carem, i uveseljavahu se, kako se neko bedno ljudsko biće uvija u mukama na kopljima, dokle ne izdahne. Među nevinim žrtvama behu i mnogi hrišćani. Jer kada se nekoga dana niko ne bi dobrovoljno prijavio na megdan Liju, tada su po naredbi carevoj hrišćani vučeni silom, da se bore sa Lijem. Među gledaocima bejaše jedan mladić hrišćanin, poimenu Nestor. Njega svetoj veri beše naučio sam sveti Dimitrije. Gledajući to užasno uveseljavanje neznabožačko, Nestoru se srce paraše od bola. Zapaljen revnošću, on se reši da izađe sam na megdan džinovskome Liju. No prethodno ode u tamnicu svetome Dimitriju, ispriča mu sve što radi Lije, i zamoli od svetog Dimitrija blagoslov i molitve da bi mogao na megdanu pobediti tog nemilosrdnog čovekoubicu. Sveti Dimitrije ga blagoslovi, oseni ga krsnim znakom, i proreče mu: „Lija ćeš pobediti, ali ćeš za Hrista postradati.„

Došavši hitno do pozorišta, Nestor gromoglasno uskliknu: „Bože Dimitrijev, pomozi mi!“

Zatim izađe na megdan Liju, stupi u borbu sa njim, i s Božjom pomoći savlada Lija, obori ga i rinu na oštra koplja, gde teški džin brzo nađe smrt. Pogibija Lijeva silno ožalosti cara, i on odmah naredi da blaženog Nestora poseku mačem. Ali to ne uteši cara, i on sav dan taj i svu noć tugovaše zbog Lija. Doznavši pak da je Nestor izašao na megdan Liju sa blagoslovom Dimitrija, car naredi da i Dimitrija ubiju kopljima. Jer svirepi mučitelj rasuđivaše ovako: „Lije umre rinut rukom Nestora na oštra koplja, tako i Dimitrije neka kopljima bude proboden; s istom smrću neka on umre kakvu on priredi našem ljubimcu Liju.„

No bezumni mučitelj obmanjivaše sebe, smatrajući da je smrt pravednika i grešnika podjednaka; jer smrt grešnika je ljuta, a smrt pravednika skupocena je pred Gospodom. I čim stade svitati dvadeset šesti oktobar vojnici uđoše u tamnicu, i zatekoše svetog Dimitrija gde stoji na molitvi, i izbodoše ga kopljima. Tako ispovednik Hristov predade česnu i svetu dušu svoju u ruke Gospoda ovog Hrista. A telo njegovo, bačeno na zemlju i porugano, hrišćani tajno uzeše noću i sahraniše česno.

Kada vojnici kopljima probadahu u tamnici svetoga Dimitrija, tu se nalažaše verni sluga njegov, gore spomenuti Lup. On uze rizu gospodara svog, okvašenu česnom krvlju njegovom, a i prsten njegov umoči u krv. Tom rizom i tim prstenom on činjaše mnoga čudesa, isceljujući svaku bolest i izgoneći zle duhove. Glas o tim čudesima pronese se po celom Solunu, te se svi bolesnici stadoše sticati k Lupu. Kada za to saznade Maksimijan, on naredi da uhvate blaženoga Lupa i da mu odseku glavu. I tako, dobri sluga ode za gospodarom svojim svetim Dimitrijem ka Gospodu, u nebeske obitelji.

Pošto prođe dosta vremena i gonjenje hrišćana prestade, nad grobom svetog Dimitrija bi podignut mali hram. I bivahu u njemu mnoga čudesa, i razni bolesnici se isceljivahu od svojih bolesti. Tako jedan znameniti velmoža iz Ilirije, po imenu Leontije, teško bolestan od neizlečive bolesti, sa verom pribeže k svetom velikomučeniku Dimitriju. Kada ga unesoše u hram i položiše na onom mestu gde behu pogrebene mošti svetoga velikomučenika, on tog časa dobi isceljenje i ustade potpuno zdrav, blagodareći Boga i slaveći njegovog ugodnika svetog Dimitrija. U znak zahvalnosti svetitelju Leontije reši da slavnom velikomučeniku podigne veliku i prekrasnu crkvu. Zato pređašnji mali hram bi porušen; i kada počeše kopati rov za temelj, obretoše mošti svetoga velikomučenika potpuno čitave i netljene; iz njih isticaše miomirisno miro, i sav se grad ispuni mirisom. Na to se sleže mnogo naroda. Svete mošti biše s velikom radošću izvađene iz zemlje, pri čemu se ogromno mnoštvo bolesnika isceli pomazujući se ističućim mirom. Leontije, radujući se ne toliko svome isceljenju koliko obretenju svetih moštiju, ubrzo završi započeto delo, i podiže na tom mestu predivni hram u ime svetoga Dimitrija. Tu i biše položene česne mošti svetoga velikomučenika u kovčegu, okovanom zlatom i srebrom i ukrašenom dragim kamenjem. Usto Leontije kupi njive i vinograde i pokloni ih novopodignutoj crkvi za izdržavanje njenih sveštenoslužitelja. A kada Leontiju dođe vreme da se vrati u svoju postojbinu, on namisli da ponese sa sobom jedan deo svetiteljevih moštiju, da bi u svome otačastvu podigao crkvu svetome Dimitriju. No svetitelj mu se javi i zapreti mu da se ne drzne uzeti ni delić njegovih moštiju. Tada Leontije uze samo plaštanicu obagrenu svetiteljevom krvlju, položi je u zlatni kovčeg, pa krenu u Iliriju. Putem zbiše se mnoga čudesa od te plaštanice na molitve svetog velikomučenika. Tako, kada je Leantiju valjalo preći jednu veoma veliku i silnom burom ustalasanu reku, njega spopade strah i užas, no u tom njemu se javi sveti Dimitrije i reče: „Kovčeg sa plaštanicom uzmi u ruke i ne boj se.„

Leontije postupi tako, te i on i svi što behu s njim srećno pređoše preko reke. A kada stiže u svoje otačastvo Leontije podiže veleljepnu crkvu svetom velikomučeniku Dimitriju. Prizivajući sa verom ime ovog svetog velikomučenika Hristovog, Leontije molitvama svetiteljevim satvori čudesa. Eparh Ilirije Marin beše teško bolestan: celo telo njegovo od glave do nogu beše pokriveno ranama i gnojem. Njega Leontije izbavi od ove bolesti molitvama svojim svetom Dimitriju. Isto tako on slavno isceli jednog krvotočivog prizivajući svetog Dimitrija; izagna đavola iz jednog besomučnika, i mnoga druga čudesa učini.

No naročito mnoga čudesa bivahu u Solunu, gde počivahu mošti svetog velikomučenika Dimitrija. Tako, jednom se u crkvi svetog velikomučenika dogodi požar. Pri tome osobito silno bi oštećen srebrni svod nad moštima ugodnika Božjeg: od ognja se istopi. Tadašnji arhiepiskop Jevsevije veoma se staraše da ponovo načini svod. Ali on imađaše suviše malo srebra. U samoj pak crkvi bejaše srebrni tron, koji od požara ni najmanje ne bi oštećen. I arhiepiskop namisli da taj tron pretopi i načini svod nad grobom svetog velikomučenika, ali tu svoju nameru on još nikome ne otkrivaše. No u to vreme jednom pobožnom prezviteru pri toj crkvi Dimitriju, javi se sveti velikomučenik Dimitrije i reče mu: „Idi i kaži episkopu grada: Ne usuđuj se pretapati tron koji se nalazi u mojoj crkvi.„

Prezviter Dimitrije odmah ode k Jevseviju i reče mu da odustane od svoje namere. Arhiepiskopa najpre silno poraziše prezvitereve reči; ali zatim, smatrajući da je prezviter Dimitrije mogao na neki način doznati njegovu nameru, prestade se čuditi tome, pa čak i ukori prezvitera. I nakon nekoliko dana arhiepiskop još i naredi da mu dozovu majstore. U tom k arhiepiskopu Jevseviju po drugi put dođe prezviter Dimitrije i reče: „Sveti velikomučenik se ponovo javi meni grešnome u snu i naredi mi da ti kažem: iz ljubavi prema meni ne pretapaj tron.“

Arhiepiskop i ovoga puta grubo dočeka prezvitera, ali ipak ne naredi da se tron pretopi. Međutim kroz izvesno vreme on opet htede da tron pretopi, no sveti Dimitrije se javi istom prezviteru i reče: „Ne tugujte, ja se sam brinem o mome hramu i gradu; prepustite meni samom brigu o tome.“

Čuvši to, arhiepiskop se već ne mogade uzdržati od suza, i reče prisutnima: „Pričekajmo malo, braćo, jer nam svoju pomoć obeća sam ugodnik Hristov.„

Arhiepiskop ne stiže ni da završi svoju reč, a ono dođe jedan Solunski građanin po imenu Mina i donese sa sobom sedamdeset pet funti srebra. I reče Mina: „Često me je sveti Dimitrije izbavljao od opasnosti, pa me je čak i od smrti spasao. Ja sam odavna hteo da dam poklon mome milostivom pokrovitelju i divnom zaštitniku. A danas me od samoga jutra neki glas podstiče na to i govori: Idi i učini to što odavna nameravaš da učiniš.„

Predajući srebro, Mina izrazi želju da se to srebro upotrebi za svod nad grobom velikomučenika. Posle toga javiše se i drugi solunski građani i doneše srebra. Od tih poklona bi izrađen divan svod nad grobnicom svetog velikomučenika Dimitrija.

Mnogo puta je sveti velikomučenik Dimitrije na čudesan način spasavao svoj grad Solun od varvarskih najezda i opasnosti. Tako, za carovanja Mavrikijeva Avari zatražiše veliki danak od žitelja Vizantije, ali Mavrikije odbi da ispuni njihovo traženje. Tada Avari sabraše veliku vojsku, sastavljenu mahom od Slovena, i rešiše da uzmu Solun, čuven trgovački grad ogromnih bogatstava. Car Mavrikije posla vojsku u Solun, u kome je pre toga kuga bila pomorila silan svet, te tako veoma smanjila broj Solunskih žitelja; a neprijateljska vojska, koja je išla na Solun, iznosila je oko sto hiljada ljudi. Na deset dana pre no što stiže pod Solun neprijateljska vojska, sveti Dimitrije se javi arhiepiskopu Jevseviju i kaza mu da gradu preti strahovita opasnost. No Solunjani smatrahu, da neprijateljska vojska neće tako brzo stići do Soluna. Međutim, neprijatelj se neočekivano pojavi nedaleko od gradskih bedema. I mogao je bez smetnje ući noću u grad, da ga desnica Svevišnjega, na molitve svetoga Dimitrija, ne zadrža na neobičan način nedaleko od grada. Jer neprijatelji svu noć prestojaše pod zidinama jednog od utvrđenih manastira, koji su se nalazili izvan grada Soluna, smatrajući to za Solun. A kad svanu, oni uvideše svoju pogrešku i krenuše na sam grad. Neprijateljski odredi pravo pođoše u napad, ali se na bedemu gradskom na očigled sviju pojavi sveti Dimitrije u vidu naoružanog vojnika, i prvog neprijateljskog vojnika koji se pope na bedem, on porazi kopljem i zbaci sa bedema. A padajući povuče za sobom druge koji nastupahu; tada odjednom neprijatelje zahvati strah, i oni odmah odstupiše. Ali opsada se ne završi; ustvari ona je tek počinjala.

Na dogledu tako ogromne vojske neprijateljske, žitelje grada obuze očajanje, i u početku svi smatrahu da je propast grada neizbežna. Ali potom, videvši bekstvo neprijatelja i zaštitu čudesnog zaštitnika, oni se ohrabriše i stadoše se nadati da zaštitnik Soluna, sveti Dimitrije, neće ostaviti svoj rodni grad i neće ga prepustiti neprijateljima. Međutim, neprijatelji počeše opsađivati grad, dovlačeći ubojna oruđa, potresati temelje gradskih bedema; kiše od strela i kamenja, bacanih iz ubojnih sprava, kao oblaci zamračivahu svetlost dana. Sva nada žiteljima grada beše pomoć s neba, i silan narod ispunjavaše crkvu svetog Dimitrija. U to vreme bejaše u gradu jedan bogobojažljiv i veoma vrlinast čovek po imenu Ilustrije. Došavši noću k crkvi svetog velikomučenika Dimitrija, Ilustrije se u crkvenom tremu usrdno moljaše Bogu i Njegovom slavnom velikomučeniku da zaštite grad njegov od neprijatelja. I odjednom njemu bi viđenje: vide on gde crkvi dođoše dva svetla mladića, slični carskim telohraniteljima; a behu to angeli Božji. Njima se vrata crkvena sama otvoriše, i oni uđoše u crkvu. Uđe za njima i Ilustrije, želeći da vidi šta će biti potom. Ušavši, oni gromoglasno rekoše: „Gde je gospodin što ovde živi?“

I gle, pojavi se neki drugi mladić, sličan sluzi, i upita ih: „Što vam on treba?„

Oni odgovoriše: „Gospod nas posla k njemu da mu nešto kažemo.“

Ukazujući na svetiteljev grob, sluga reče: „Onde je„.

Oni rekoše sluzi: „Izvesti ga o nama„.

Tada sluga trže zavesu, i sveti Dimitrije im iziđe u susret onakav kakav se viđa na ikonama; a blistaše kao sunce, tako da Ilustrije od straha i oslepljujućeg bleska ne beše u stanju gledati u svetitelja. Došavši mladići pozdraviše svetog Dimitrija; a on im odgovori: „Blagodat neka bude s vama! Čega radi dođoste k meni?“

Oni mu rekoše: „Gospod nas posla tvojoj svetosti, naređujući ti da ostaviš grad i odeš k Njemu, jer On hoće da grad preda neprijateljima„.

Čuvši to, sveti velikomučenik obori glavu i ćutaše lijući suze. A sluga reče došavšima: „Da sam znao da će vaš dolazak ožalostiti moga gospodara, ja ga ne bih obavestio o vama.„

Tada i sveti velikomučenik poče govoriti: „Tako li je ugodno Gospodu mome? Tako li hoće Vladika svih i svega, da grad, iskupljen Njegovom skupocenom krvlju, bude predat u ruke neprijateljima, koji ne znaju Njega, i ne veruju u Njega, niti poštuju sveto ime Njegovo?„

Na to došavši odgovoriše: „Da tako nije ugodno Vladici našem, On nas ne bi poslao k svetosti tvojoj.„

Tada sveti Dimitrije reče: „Braćo, idite i recite Vladici mome, da sluga Njegov Dimitrije govori ovako: Čovekoljubivi Vladiko Gospode, znam milosrđe Tvoje; ono prevazilazi grehe naše; čak ni bezakonja celoga sveta ne mogu nadvisiti milosrđe Tvoje; Ti si radi grešnika prolio svetu krv Svoju, i dušu Svoju položio za nas; stoga pokaži sada milost Svoju i na ovome gradu, i ne naređuj mi da ga ostavim. Ti si me sam postavio za stražara ovoga grada; dozvoli mi da se ugledam na Tebe, Vladiku Moga: daj mi da dušu svoju položim za žitelje ovoga grada; i ako oni poginu, neka poginem i ja s njima. Gospode, ne pogubljuj grad u kome se priziva sveto ime Tvoje; jer, ako ljudi ovi i sagrešiše, oni od Tebe ipak ne odstupiše. O, Ti si Bog onih koji se kaju.“

Došavši mladići upitaše svetog Dimitrija: „Tako li odgovarati Gospodu koji nas je poslao?„

Svetitelj reče: „Da, tako odgovarajte, braćo, jer znam da se Gospod ne gnjevi jednako, niti se srdi doveka (Ps. 102, 9).“ Rekavši to, sveti velikomučenik uđe u grobnicu i svešteni kovčeg se zatvori; a angeli što beseđahu s njim postadoše nevidljivi.

Sve to Ilustrije vide i ču u čudesnom i strašnom viđenju. A kad se završi viđenje on dođe sebi, i veoma se čuđaše; pa pavši na zemlju on uznese blagodarnost svetom velikomučeniku što se stara o gradu i moli Gospoda da žitelji Soluna ne budu predani u ruke neprijatelja. A kad svanu dan Ilustrije obavesti svoje sugrađane o svome vidjenju, i hrabraše ih da se junački bore protiv neprijatelja. Čuvši kazivanje Ilustrijevo, svi sa suzama vapijahu k Bogu ištući milost od Njega, i prizivahu u pomoć svetog Dimitrija. I svetiteljevom pomoći i zauzimanjem grad ostade čitav: jer neprijatelj ubrzo sa stidom odstupi od gradskih bedema, pošto ne beše u stanju zauzeti grad, čuvan velikim ugodnikom Božjim. U sedmi dan opsade neprijatelj se bez ikakvog vidljivog razloga dade u panično bekstvo, pobacavši svoje šatore i opsadna oruđa. Narednog dana se neki od pobeglih neprijatelja vratiše i pričahu ovo: „Od samog prvog dana opsade mi videsmo u vas takvo mnoštvo zaštitnika, da su oni daleko prevazilazili našu vojsku. Mi smo držali da se vojska u vas skriva iza bedema. I juče ona odjednom izvrši juriš na nas, i mi pobegosmo.“

Tada ih začuđeni građani upitaše: „A ko je predvodio vojsku?“

Oni odgovoriše: „Mi videsmo ognjenog blistajućeg muža na belom konju u belom kao sneg odelu.“ Čuvši to, građani Soluna razumeše ko je oterao neprijatelja u bekstvo. Tako sveti Dimitrije odbrani svoj grad.

Posle ovog odstupanja neprijateljske vojske od Soluna, ubrzo druga nesreća snađe ovaj grad. Jer ova ogromna neprijateljska vojska za vreme opsade opljačka sve žitne rezerve, te u samom gradu nastade velika glad: od nedostatka hrane ljudi stadoše umirati u velikom broju. Videći da njegov rodni grad propada od gladi sveti Dimitrije se nekoliko puta javljao na lađama po moru, obilazio pristaništa i mnoga ostrva, naređujući svuda lađama sa pšenicom da plove u Solun. I na taj način svetitelj izbavi od gladi svoj grad.

Kada blagočestivi car Justinijan podiže u Carigradu veleljepnu i veličanstvenu crkvu svete Sofije = Premudrosti Božje, on posla u Solun česne ljude, da otuda donesu neki delić moštiju svetog Dimitrija radi ukrašenja i osvećenja novopodignute crkve. Pošto stigoše u Solun, izaslanici priđoše česnom kovčegu u kome počivahu mošti svetog velikomučenika, da izvrše carevo naređenje; no iz kovčega iznenada suknu oganj, zasipajući sve varnicama, i iz ognja ču se strašan glas: Stanite, i ne dirajte! – Od straha svi prisutni popadaše na zemlju. Zatim izaslanici uzeše samo malo zemlje sa tog mesta, pa se vratiše k caru i ispričaše sve što im se dogodi. Svi koji slušahu njihovo kazivanje biše zadivljeni. Pola od donesene zemlje izaslanici predadoše caru, a drugu polovinu položiše tu u crkvenu sasudohranilnicu.

Dužnost nekoga mladića Onisifora beše da pali sveće i prislužuje kandila u crkvi svetog Dimitrija. Podstrekivan od đavola, ovaj mladić stade krasti sveće i tajno ih prodavati, i tako sebi sticaše pogan dobitak. A sveti Dimitrije, ne trpeći takvo zlodelo, vršeno u njegovoj crkvi, javi se u snu Onisiforu i ukori ga blago i čovekoljubivo, govoreći: „Brate Onisifore, meni je neprijatno što ti kradeš sveće; time ti nanosiš štetu priložnicima, a još više sebi. Opomeni se, da ljude koji tako rade očekuje osuda. Zato, ostavi se toga i pokaj se.“

Onisifor probudivši se oseti stid i strah. Ali posle nekog vremena on zaboravi na svetiteljev savet, i opet stade krasti sveće, kao što je to ranije činio. No kazna ga ubrzo postiže. Jednom neki pobožan čovek, ustavši izjutra vrlo rano, dođe u crkvu svetog Dimitrija i donese nekoliko velikih sveća. Zapalivši ih, on ih postavi kod groba svetog velikomučenika, pa pomolivši se otide. Onisifor priđe svećama, pruži ruku da ih uzme, ali se u tom trenutku iz groba svetiteljeva razleže glas: „Opet ti radiš ono isto!„

Poražen ovim glasom kao gromom, Onisifor se stropošta na zemlju i kao mrtav ležaše sve dok ne naiđe jedan od klirika, i podiže Onisifora izbezumljenog od užasa. I kad jedva dođe k sebi, Onisifor pred svima ispovedi sve: i svoj greh, i prvo javljenje svetiteljevo u snu, i drugo izobličenje od strane svetog Dimitrija. Slušajući ovakvu ispovest svi se ispuniše jezivog užaea.

Sveti velikomučenik Dimitrije oslobodi mnoge iz ropstva neprijateljskog. Tako, jednog episkopa uhvatiše varvari = nevernici neprijatelji, i metnuše ga u okove; njemu se sveti Dimitrije javi, oslobodi ga okova, i doprati do samog Soluna. Drugom prilikom naleteše varvari u okolinu Soluna, i mnoge ljude odvedoše u ropstvo. Među robljem behu i dve krasne devojke: one behu izvrsne vezilje: umele su na đerđevu vesti pazne cvetove, drveće, ptice, životinje i ljudske likove. Varvari ih odvedoše u svoju zemlju i pokloniše svome knezu. Saznavši za njihovu veziljsku umetnost, knez im reče: „Čujem da u vašoj zemlji postoji veliki bog Dimitrije, koji čini velika čudesa. Hajde, izvezite mi na platnu njegov lik, da mu se i ja poklonim.“

Devojke odgovoriše: „Kneže, Dimitrije nije Bog, već samo veliki sluga Božji i pomoćnik hrišćana. Mi se ne usuđujemo da to uradimo, jer znamo da ti hoćeš, ne da se pokloniš njemu nego da mu se narugaš.„

Knez im na to reče: „U mojim je rukama vaš život i vaša smrt; izaberite što hoćete: ili uradite što vam naređujem, i ostaćete žive; ili, ako ne izvršite naređenje, odmah ćete biti pogubljene.„

Uplašivši se smrti, robinje počeše vesti na platnu lik svetog Dimitrija. Uoči pak samog praznika svetog Dimitrija, koji se praznuje 26. oktobra (po starom kalendaru a 8 novembra po savremenom kalendaru), devojke završiše sa vezom, i te noći, naslonivši glave na izvezeni svetiteljev lik, one stadoše plakati i govoriti: „Ne ljuti se na nas, mučeniče Hristov. Mi znamo da bezakoni knez hoće da se naruga svetom liku tvom; no tebi je poznato da mi nismo htele vesti tvoj sveti lik; a to učinismo primorane pretnjom smrti„.

Tako plačući nad likom svetiteljevim, one zaspaše. I gle, kao nekada anđeo proroka Avakuma, tako sveti Dimitrije uze ove devojke sa izvezenim likom svojim i na čudesan način prenese ih u Solun na svoj praznik, i postavi ih u crkvi kod svojih moštiju u vreme svenoćnog bdenija. Ljudi, videvši takvo čudo, svi se udiviše, a devojke, probudivši se, uskliknuše: „Slava Bogu. Gde se mi to nalazimo?“

Od čuđenja one dugo ne mogahu doći k sebi i mišljahu da se sve to zbiva u snu. Najzad se konačno ubediše da se stvarno nalaze u Solunu, vide pred sobom grobnicu svetog Dimitrija, i stoje u njegovoj crkvi sa mnogo naroda koji se moli. Tada one gromko uznesoše blagodarnost svome zaštitniku svetom Dimitriju, i ispričaše sve što se dogodi s njima. A žitelji Soluna, obradovani takvim divnim čudom, s velikom radošću otpraznovaše tog dana praznik svetog Dimitrija. Izvezeni pak lik njegov postaviše nad oltarom, i bivahu od njega mnoga čudesa u slavu Boga, Jednoga u Trojici. Slava, čast, blagodarenje i poklonjenje neka bude Njemu vavek. Amin.

. . .

Arhimandrit Dr Justin Popović