Moja zemlja Srbija – školski zadatak i pisani sastav iz srpskog jezika

Moja zemlja Srbija – školski zadatak i pisani sastav iz srpskog jezika

Na molbu mladih komentatora da im pružimo pisani sastav iz srpskog jezika pod nazivom Moja zemlja Srbija, izlazimo im u susret sa jednim školskim sastavom koji smo pronašli. Žalosno je što deca ne misle svojom glavom već traže da prepišu gotove sastave. Zato smo izabrali sastav koji nije baš tako lak za objašnjenje kada im nastavnica zatraži da objasne šta su napisali. Možda dodju pameti i počnu da razmišljaju sami jer će inače kroz čitav njihov život mediji i drugi razmišljati umesto njih.

Moja zemlja Srbija je mesto kao ni jedno drugo na svetu. To je jedinstvena zemlja jedinstvenih ljudi, negde na granici Istoka i Zapada, u šarenoj i pitomoj prirodi umerene i lepe klime. Kad je gledaš sa visina nebeskih, kad je gledaš sa oblaka, ona je tako ljupka i šarmantna, šarena i sva u malim nitima tkanja sitnih njiva različite boje i lepote. Brežuljkasta i pitoma, od ravne Vojvodine do bregovite Šumadije, ona odiše jednom umerenošću i lepom prirodom koju bi svako poželeo.

Moja zemlja Srbija nosi lepu prirodu na sebi i ima lepe ljude u sebi. To je moja otadžbina, zemlja koju su mi ostavili oci i njihovi očevi u nasledstvo.

Ostavili su i nas da vodimo zemlju i živimo na njoj. Ostavili su nam i komšije i rodjake, i druge ljude. A ljudi su ovde lepi i zgodni, ali neumereni. Strasni i željini svega gube svoju fizičku lepotu u stalnoj potrazi za srećom u zabavi i brzini življenja. Moja zemlja Srbija ima lepe ljude koji žive napeto i stresno u lepoj prirodi oko sebe. Zbog tog nemira koji ih progoni oni ne vide lepotu prirode oko sebe.

Moja zemlja Srbija ima male gradove pune ljudi i velika prazna sela. Do juče smo svi živeli na selu a danas u gradu. To je ipak i dalje seljačka zemlja ljudi sa sela koji žive haotično po neuredjenim gradovima u potrazi za ličnom srećom dok im je duša ostala na selu, uz potok nad kojim se nagnuo hrast koji čuva pesmu slavuja. Dok moj zemljak sluša popularnu muziku u gradskim kafanama i splavovima njegova duša čezne za pojem slavuja. I presijavanjem ribe u potoku. I za izležavanjem po mirisnom senu. I pogledom na žito koje je rodilo i ovce po pašnjacima. Oči ne vide ali duša i geni pamte. Tako kaže moja baka.

Moja zemlja Srbija spolja izgleda mirno ali u sebi živi nemirno. U njoj sve vri i kuva od ljudi i njihovih ćudi. Ona nosi ljude snažne volje i jakih strasti koji iznad svega cene svoju nezavisnost. Ona je zemlja slobodarske tradicije i ljubavi za slobodom u kojoj većina živi pod stegom vlasti i okoline. Zato je moja zemlja Srbija tako napeta i nestabilna zemlja. Ipak to je moja domovina, drugu domovinu nemam, osim ako se ne iselim.

Ali moja zemlja Srbija čuva jednu veliku tajnu. I blagoslov. To je skriveno u onim malim nevidljivim ljudima blage naravi i pravednog života, to je skriveno u našoj tradiciji i našim žrtvama koje smo dali kroz istoriju, u Kosovskom zavetu krvi koji smo položili za veru. Zato nas i nešto Veliko čuva kroz vekove i održava naspram jačih i većih naroda. Ta velika tajna je zapisana u našim manstirima i bogomoljama, u molitvi, na grobovima krajputašima, u kamenu medjašu, u ručnim radovima, na slikama i u narodnoj muzici. To je tajna koju mi otkrivamo po rečima moga dede kada ostarimo i kada shvatimo da naši mali životi nisu ništa naspram velikog života jedne nacije.

To je tajna koju ne razumeju novi narodi i stranci iz zemalja bez istorije. Narodi koji imaju zemlju ali nemaju istoriju. To je ono što nas drži kroz vekove istorije, što nas vodi i kroz tamu i kroz svetlost, to je ona duboka i trajna vera, to je naše rodoljublje, to je moja zemlja Srbija kojojm se ponosim i kojoj pripadam.

. . .