Nikola Giljen i Jelena Mandić

 

Dama u „paklu univerziteta” Ksenija Atanasijević (1894‐1981) i najučenija Srpkinja

Ksenija Atanasijević je bila prva Srpkinja doktor nauka i prva Srpkinja univerzitetski profesor. Mnogi je smatraju jednom od najdarovitijih, najobrazovanijih i najumnijih srpskih žena još od vremena kneginje Milice i Jefimije. Imala je čudesnu životnu sudbinu: u naučnoj karijeri i privatnom životu do vrha se uvek pela preko trnja, uvek bila osporavana i napadana. Na kraju je svoju bitku izgubila i pala u zaborav, sve do pre nekoliko godina.

U svetu knjiga

Rodila se 5. februara 1894. godine, u Beogradu, kao šesto dete u porodici upravnika Opšte bolnice Dr Svetozara Atanasijevića i Jelene. Njena majka je poticala iz ugledne svešteničke porodice i bila sestričina čuvenog pravnika i političara Aćima Čumića.

Ksenijina majka preminula je odmah po porođaju, a oca je izgubila kada je imala 12 godina. Brigu o njoj preuzela je njena maćeha, očeva druga žena Sofija. Ova prosvećena nastavnica Više ženske škole u Beogradu imala je znatan uticaj na Ksenijinu ljubav prema nauci i pisanoj reči. Prema nekim zapisima, Ksenija je još u desetoj godini čitala Dostojevskog i to joj je u mnogome opredelilo životni put.

Ksenija je živela u Svetogorskoj ulici u Beogradu i u detinjstvu i ranoj mladosti se najčešće družila sa svojim komšijama Rastkom i Nadeždom Petrović. Neki autori tvrde i da je Rastko bio potajno zaljubljen u Kseniju i da je ona do kraja njegovog života ostala njegova neprežaljena mladalačka ljubav.

Godine muka

Posle svršetka gimnazije Ksenija je otpočela studije filozofije i klasičnih jezika na Beogradskom univerzitetu. Studije je morala da prekine 1914. godine zbog izbijanja Prvog svetskog rata, tako da je diplomirala tek 1920. godine. Bila je brilijantan i vanredno talentovan student. Ipak, njene uspomene na studentske dane nisu nimalo lepe.

Profesor glavnog predmeta bio joj je čuveni Branislav Petronijević, slavni filozof u Srbiji i širom Evrope. Na Beogradskom univerzitetu Petronijević je važio za „strah i trepet“ za studente. Prema svedočenju same Ksenije njegova predavanja su najčešće bila „fiziološki neizdrživa“ ‐ na njima su studenti padali u nesvest od iscrpljenosti, a Petronijević se trudio da ismeje i ponizi svaku „intelektualnu inferiornost“ i tako sa fakulteta otera svakog studenta koji nije mogao da mu parira. Ksenija je zabeležila i da je sama nekoliko puta osetila kao da će „pasti mrtva“ na njegovim predavanjima, a sećala se i koleginica koje su stalno plakale, kao i onih koje su zbog Petronijevićeve surovosti napuštale studije. Ipak, u toku studija, Petronijević je primetio Ksenijin veliki talenat. Ona je nezvanično počela da važi za njegovog naslednika na katedri. Ova „Naklonost“ profesora Petronijevića prema mladoj studentkinji već tada je počela da biva predmet čaršijskih ogovaranja.

Prva srpskinja doktor nauka

Posle diplomiranja, Ksenija se usavršavala na studijama u Parizu i Ženevi. Doktorirala je na Beogradskom univerzitetu, 16. januara 1922. godine. U svojoj dvadeset i osmoj godini odbranila je doktorsku disertaciju „Brunovo učenje o najmanjem“. Pored profesora Petronijevića u komisiji su se nalazili i još neka velika imena srpske nauke: Milutin Milanković, Dragiša Đurić, Veselin Čajkanović i Nikola Popović. Ksenijina odbrana doktorske disertacije, u prepunom amfiteatru Filozofskog fakulteta, ostala je da se pamti i danas, ne samo po tome što je kandidat po prvi put u istoriji bila žena. Predsedavajući ispitne komisije profesor Petronijević bio je krajnje surov prema Kseniji. Pri ispitivanju „vodio“ ju je od filozofskih tema sve do oblasti više matematike vezane za delatnost Đordana Bruna. Ksenija se, međutim uvek „dočekivala na noge“ i uspešno snalazila. U skladu sa tadašnjim uverenjima, želeći da kažu da je Ksenija „pametna kao muškarac“, profesori Petronijević i Milanković nespretno komentarišu: „Kolega da li je sve u redu sa hormonioma naše kandidatkinje?“

„Ljubavi“ i ljubavi

O „prijateljstvu“ profesora Petronijevića i njegove 19 godina mlađe studentkinje Ksenije Atanasijević u Beogradu se tih dana naširoko pričalo, a ponekad ponešto i pisalo. Nikada do kraja nije razjašnjeno da li se radilo samo o platonskoj ljubavi, zasnovanoj samo na zajedničkom interesovanju prema filozofskim temama, ili i o nečem drugom. Neki tračevi tvrdili su da je Ksenija iskoristila naklonost svog profesora, a neki da je Petronijević, veliki zavodnik i večiti neženja zloupotrebio mladost i naivnost svoje studentkinje.

Kada su odnosi između Atanasijevićeve i Petronijevića „zahladneli“, prema Ksenijinim rečima zbog njegovog previše autoritativnog filozofskog i naučničkog stava, beogradska čaršija počela je da se „hrani“ tračevima o novoj Ksenijinoj ljubavnoj aferi. I to kakvoj aferi! Jedno vreme po prestonici su kolale priče o tome kako je ona u ljubavnoj vezi sa svojom inače najboljom prijateljicom Zorom Stanković.

Taman kada su se i ovi tračevi zaboravili Ksenija sama daje povod čaršiji za nova ogovaranja. Napisi o njenoj vezi sa „oženjenim čovekom“, uglednim beogradskim lekarom Dr Milanom Markovićem, punili su stupce bulevarske štampe. Na kraju, Dr Marković se razveo od supruge i oženio Ksenijom, ali je senka priče o tome kako je Ksenija „razvela doktora od supruge“ ostala stalno na njenoj slici u javnosti.

Prva srpkinja profesor univerziteta

Iako je bila izvanredan student, kako u inostranstvu, tako i u Beogradu, iako je odlično odbranila svoju doktorsku tezu, i već bila autor velikog broja naučnih radova sa odličnim kritikama, Ksenija je imala velikih problema da dobije i da zadrži profesorsko mesto na Filozofskom fakultetu.

Ksenijinu kandidaturu za docenta podržavao je profesor Petronijević a jedan od potpisnika referata koji je preporučuje za to mesto bio je i prof. dr Nikola Popović. veliki deo profesora protivio se davanju docenture prvoj ženi doktoru nauka u Srbiji. Zvanično obrazloženje tog odbijanja bilo je da treba sačekati da se Ksenijina disertacija štampa na francuskom jeziku i da o njoj međunarodna javnost izrekne pozitivan sud. Nezvanično, glavna prepreka za Ksenijin docentski položaj bio je njen pol. U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, u to vreme, nije bilo ni jedne žene na tom položaju. Profesor dr Miloš Trivunac, čuveni srpski germanista, na sednicama univerzitetskog veća javno je opominjao da: „U nekim krajevima u Srbiji žene još uvek ljube u ruku i mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci“.

U iščekivanju odluke o docenturi Ksenija je vredno radila. Ona piše i drži popularna filozofska predavanja po Beogradu. Sale su pune slušalaca, a u štampi se javljaju samo pozitivne reakcije. Jovan Cvijić komentariše kako je „šteta da jedan takav talenat propada u nekoj gimnaziji“. Ministarstvo prosvete dalo joj je nameštenje upravo u gimnaziji. Bila je profesor u Niškoj gimnaziji manje od mesec dana, a potom je premeštena u Drugu gimnaziju u Beogradu. Posle godinu dana čekanja, odlaganja, izbegavanja i raznih „smicalica“, Ksenija je konačno izabrana za docenta Filozofskog fakulteta na predmetu Istorija klasične filozofije. Tadašnji dekan dr Vlada Petković prokomentarisao je Ksenijin izbor kao potvrdu da se „Beogradski univerzitet uvek odlikovao slobodoumnošću, da je među prvima u Evropi dopustio ženama da studiraju, a sada dao pristup i ženi nastavniku“.

„Čestitam vam gospođice, ušli ste u pakao.“

Iako su se mnogi profesori protivili Ksenijinom izboru za docenta, bilo je i onih koji su je srdačno dočekali. Pored njenih kolega, mladih docenata, dobrodošlicu i reči podrške pružili su joj i dekan Vlada Petković, njen profesor Čajkanović, kao i veliki srpski naučnici poput Jovana Cvijića i Mihaila Petrovića ‐ Mike Alasa. Bilo je i onih koji su svojevremeno glasali protiv njenog postavljenja, pa su se ovom prilikom izvinjavali svojoj novoj koleginici. Na ono što ju je od strane nekih kolega uskoro očekivalo, krajnje prijateljski ali i veoma otvoreno ju je upozorio čuveni etnolog Tihomir Đorđević: „Čestitam vam gospođice, ušli ste u pakao“.

Ksenija se od početka našla pod pritiskom određenih profesora. Ipak, trudila se da u naučnom radu ostane nezavisna, a da se u univerzitetskom delovanju ne prikloni nijednom klanu. Sa studentima nikada nije imala problema, ali su studenti koji su je voleli i cenili njen rad često imali probleme zbog toga. Četiri godine je bila docent, a onda ju je Savet Filozofskog fakulteta 1928. godine izabrao za vanrednog profesora na katedri za Istoriju filozofije. Međutim, ovu odluku je morala da potvrdi viša instanca ‐ Univerzitetsko veće.

Anastasijevićeva se zamerila profesoru Nikoli Popoviću oštro kritikujući u Srpskom književnom glasniku njegovu knjigu „Tri predavanja iz filozofije“. Iako je ova knjiga imala brojne kritičare, Popović samo Anastasijevićevoj odgovara prilično grubo aludirajući na njeno navodno neznanje. Dugogodišnju polemiku Popovića i Anastasijevićeve prekida sada već penzionisani profesor Branislav Petronijević, stavivši se na Popovićevu stranu i autoritativno tvrdeći da je knjiga u inostranstrvu dobila pozitivne ocene.

Popović tako postaje glavni pokretač progona Ksenije Atanasijević na Univerzitetu, a protiv nje se okrenuo i profesor Petronijević, osporavajući njen izbor za vanrednog profesora. Mnogi misle da je Petronijević ovakvim stavovima pokušavao da odagna sve sumnje u njegov nekadašnji odnos prema Kseniji, a neki maštovitiji autori čak tvrde da je u pitanju bila „ljubavna osveta“.

Na kraju je Ksenijin izbor i zvanično poništen usled optužbi za plagijat. Arheolog profesor Miloje Vasić optužio ju je da je u jednom svom članku citirala izvesnog autora nenavodeći njegovo ime i naziv dela. Zapravo, ovo nenavođenje izvesnog autora i njegovog dela nije bilo objavljeno ni u jednom Ksenijinom stručnom radu, već na tri popularna filozofska predavanja koja je Ksenija održala van Univerziteta i univerzitetske nastave. Kada je izbor Atanasijevićeve 1935. godine ponovo stavljen pred Savet univerziteta, ona je ponovo odbijena. Na jednoj od sednica Univerzitetskog veća, dekan Filozofskog fakulteta kaže’’ da je manje reč o stručnim kvalifikacijama g‐ce Atanasijević, već je težište celog pitanja u njenim moralnim kvalifikacijma. Zamereno joj je da se nedovoljno učtivo javlja pojedinim profesorima, da joj je ponuđeno nastavničko mesto u Holandiji, da drugim autorima piše polemičke tekstove protiv pojedinih kolega. Naredne 1936. godine Ksenija podnosi ostavku i napušta univerzitetsku karijeru. Ponegde u literaturi može se pronaći i podatak da je Ksenija „usled insceniranog, nepostojećeg plagijata, većinom glasova na Univerzitetskom savetu udaljena sa katedre“. Prema rečima same Ksenije „nedostajala joj je i fizička i duhovna snaga da drži svoju katedru sa po dva mača u svakoj ruci“. Živojin M. Perić, uz Slobodana Jovanovića najveći pravni stručnjak u istoriji srpskog naroda, badava je upozoravao javnost i Univerzitet da je odbijanje Ksenijinog postavljenja za vanrednog profesora i njeno udaljavanje sa Univerziteta protivzakonito. Prema rečima jednog od njenih biografa, Ljiljane Vuletić: „Svakako da su intrige kojima je obavijena javna delatnost, ali i privatni život Ksenije Atanasijević plod neprikrivene mizoginije nekih predstavnika intelektualne elite onog vremena, ali nije samo mizoginija bila uzrok kraha njene univerzitetske karijere. Jednako je to bila i profesionalna surevnjivost”. Iste godine, čuvena Enciklopedija Britanika uvrstila je Ksenijin rad Brunovo učenje o najmanjem na spisak relevantne literature za proučavanje ličnosti i dela Đordana Bruna.
Impozantno delo

Do nesretnog okončanja svoje univerzitetske karijere Ksenija Atanasijević je objavila 215 naučnih radova, a do kraja njenog života njena bibliografija je brojala preko 400 bibliografskih jedinica. Pored Brunovog učenja o najmanjem (Beograd 1922), u njena najznačajnija dela se ubrajaju još i Brunova metafizička doktrina i geometrija (Pariz 1923), Car Julijan Apostata (Beograd 1926), Počeci filozofiranja kod Grka (Beograd 1928), Epikurova doktrina (Pariz 1928), Razmatranja o svetu i životu u jugoslovenskoj popularnoj literaturi (Pariz 1930), Smisao i vrednost egzistencije (Beograd 1968), Etika feminzma, Srpski mislioci i dr. Prevela je na srpski jezik Platonovog Parmenida, Aristotelov Organon, Spinozinu Etiku, Adlerovu Individualnu psihologiju, Hauzerovu Socijalnu istoriju umetnosti i književnosti, kao i Petronijevićevu knjigu Sloveni u višoj nauci. Pisala je i objavljivala radove na srpskom, francuskom i nemačkom jeziku, a prevodila sa starogrčkog, latinskog, nemačkog, francuskog i engleskog jezika. Smatra se da je svoj zaokruženi filozofski sistem prikazala u delu Filozofski fragmenti I‐II. Napisala je i treći tom fragmenata, ali je taj rukopis danas izgubljen. Njena autobiografija čuva se danas u arhivi Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković” u Beogradu.

U svojoj knjizi Posete, odlomci, Vladeta Jerotić, profesor pastirske psihologije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, ostavio je i svoje sećanje na Kseniju Atanasijević i njenu filozofiju. Profesor Jerotić je još od 1941. često posećivao Kseniju i slušao njena predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu, sve do 1980. godine. On je Ksenijinu filozofiju ocenio kao „čudnu, ne baš skladnu mešavinu grčko‐nemačke filosofije sa indijskim religioznim učenjima, razvodnjenu evropskom teozofijom”. Jerotić je zamerao odsustvo hrišćanskog u njenim razmišljanjima: „Ono, međutim, što mi se čini da je jedino bilo jasno u Ksenijinom filosofiranju, i kada je to činila javno i privatno, bila je skoro potpuna odsutnost hrišćanskog duha. On je zamerao i nejasnoći njenih filozofskih stavova prema ključnim životnim pitanjima: „Ostajala je zagonetka njene prave prirode, kao i njen filosofsko‐religiozni credo. Moram da priznam da mi je takav, relativno neodređen stav prema suštinskim pitanjima života, ispoljavan u javnim nastupima Ksenije Atanasijević, više smetao, nego prijao. To je bio uvek uzdržan, pitajući, sumnjajući stav antičkih filosofa”. Ipak, profesor Jerotić ne negira Ksenijin plodan filozofski rad i mnoštvo i raznolikost asocijacija koje je izazivala svojim delima i predavanjima.

Jerotić beleži da je Atanasijevićeva zaista imala teozofska ubeđenja: „ Sa Ksenijom Atanasijević došao sam u vezu prvi put u pedesetim godinama XX veka, i to preko beogradskog akademika, matematičara i antropozofa Miloša Radojčića i teozofkinje, takođe matematičarke, Olge Tatić, koja mi je govorila da je K. Atanasijević od pre Drugog svetskog rata aktivan teozof. Čudno mi je izgledao taj spoj visokog intelektualca, filosofa, koja je prevela Spinozu, doktorirala na Epikuru i napisala Filozofske fragmente koji odišu mešavinom skepticizma i stoicizma, sa mutnim teorijama indijske religiozne misli o karmi i reinkarnaciji, naknadno počađavelih kroz rusko‐englesku fantastiku Helene Blavacke i Ani Bezant”. Njemu se Ksenija činila kao „čovek koji veruje u Boga, ali ne veruje u čoveka jer mu suviše dobro poznaje dušu!” Danas, nažalost, prisustvo teozofije u Ksenijinoj filozofskoj misli, služi nekim senzacionalističkim spisateljima da Atanasijevićevu uključuju u neke maglovite priče na nivou nekih navodnih svetskih političko‐religijskih zavera.

Ksenija Atanasijević u beogradskim intelektualnim krugovima ipak i danas važi za „prvog i najboljeg srpskog ženskog filozofa” i za jednog od „najvećih moralista u Srba, čija je glavna tema bio problem zla u pojedincu i u društvu”.

U grobu bez traga

Posle odlaska sa Beogradskog univerziteta Ksenija je ostala bez stalnog zaposlenja i prihoda. Nastavila je da živi u svom i muževljevom stanu u Gospodar Jovanovoj ulici. Po izbijanju Drugog svetskog rata Atanasijevićevu prosvetne vlasti ponovo aktiviraju. Radi prvo u Ministarstvu prosvete, potom u Univerzitetskoj, pa u Narodnoj biblioteci, odakle je otišla u penziju 1946. godine, u pedesetdrugoj godini života. Za vreme rata i dalje drži popularna filozofska predavanja.

Još pre rata Ksenija je pisala i javno istupala protiv Hitlera i nacizma, a u odbranu jevrejskog naroda. Kada je 1941. godine odbila da potpiše famozni „Apel srpskom narodu” Beogradskih intelektualaca, Gestapo je hapsi. Posle dolaska komunista na vlast hapsi je i OZNA. Jedan od njenih bivših kolega, predratni komunista i učesnik NOB‐a, profesor Dušan Nedeljković, postao je tada dekan Filozofskog fakulteta i predsednik Komisije za ratne zločine. Pored razračunavanja sa brojnim kolegama ‐ ideološkim protivnicima, Nedeljković za Kseniju traži smrtnu kaznu. Kao da progon Ksenije Atanasijević iz 1924. godine u tim trenucima doživljava svoj klimaks. Na sreću, Kseniju puštaju iz zatvora „samo” uz kaznu gubitka građanskih časti. Sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih, rame uz rame sa delima Slobodana Jovanovića, Dragiše Vasića, Vladimira Ćorovića i mnogih drugih.

U penziji, Ksenija nastavlja da piše i prevodi. Sve do 1978. godine drži povremeno i predavanja na Beogradskom „Kolarcu”. Dobijala je mnoge ponude da se nastani u SAD i tamo predaje, ali ih je sve odbila i ostala do kraja života u Beogradu.

Ksenija Atanasijević je umrla u osamdesetosmoj godini od apopleksije (moždanog udara). Sahranjena je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Kako nije imala potomaka, grobnicu niko nije plaćao i uprava groblja ju je ustupila novim vlasnicima krajem osamdesetih godina prošlog veka. Grobnica je prekopana i na njenom mestu sazidana je nova. Stare grobne ploče su uništene, tako da danas trag o porodičnoj grobnici Anastasijevićevih postoji samo u registru JKP Pogrebne usluge.

Tek u zborniku „Filozofske studije” 1970. godine pojavila se prva kratka Ksenijina biografija (Radmila Šajković, Životni put i filozfsko delo Ksenije Atanasijević) kao i njena dotadašnja bibliografija (autorke Zore Stanković). Filozof i sociolog Dr Ružica Petrović odbranila je 2003. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorsku disertaciju na temu „Filozofska misao Ksenije Atanasijević“. Godinu dana kasnije objavila je i njenu prvu detaljnu biografiju Filozofija utehe Ksenije Atanasijević. Filozof Ljiljana Vuletić objavila je 2005. godine opsežnu Ksenijinu biogafiju pod naslovom Život i misao Ksenije Atanasijević, za koju je naredne godine dobila književnu nagradu „Isidorinim stazama“, koju dodeljuje izdavačka kuća „Plavi jahač“.

. . .

Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“   www.princezaoliverafond.org.rs