Šta je smisao posta pravoslavnog. Počinje Božićni post i raspored ishrane po danima

Smisao posta pravoslavnog. Počinje Božićni post. Tabela ishrane po danima.

“A ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom” (Mt. 17, 21). – suštinski smisao posta.

Ovim rečima je Sam Gospod ukazao na dve vrste oružja u borbi protiv demona – mračnih i lukavih duhova. Time je On i Svojim učenicima ukazao da je i za njih post neophodan onda “kada će biti otet od njih ženik” (Mt. 9, 15).

Blagodat Duha Svetoga odlazi od nas kroz naše grehe. A vraća se k nama, pre svega kroz pokajanje praćeno molitvom i postom.

No ako je neophodnost molitve za spasenje duše poznata svim hrišćanima u neophodnost posta mnogi su nedovoljno upućeni. I to je jedna od lukavih zamki mračnih duhova u koju padaju neki od savremenih hrišćana.

Nekada, ne tako davno, ispovedati Hrista je podrazumevalo ispunjavanje svega onoga što je ustanovila i zapovedila Crkva. Zato se u svakodnevnom životu stara ruska porodica strogo pridržavala posnih dana – srede i petka i Crkvom propisana četiri višednevna posta. Blagočestivi mirjani drevne Rusije, malo su se razlikovali u postu od monaha.

Vreme posta je vreme od izuzetne važnosti za duhovni život, to je: “najpogodnije vrijeme, to je dan spasenja” (2. Kor. 6,2).

Ako duša hrišćanina čezne za čistotom, traži duševno zdravlje, neophodno je da se postara da iskoristi najbolje što može to za dušu korisno vreme posta. Eto zašto je medju istinskim bogoiskateljima uobičajeno medjusobno pozdravljanje sa otpočinjanjem posta.

No šta je suština i smisao posta? Nisu li u zabludi oni koji smatraju da je potrebno ispunjavati post samo formalno, ali ga ne vole i doživljavaju ga kao teret u svome srcu? I da li se može nazvati postom pridržavanje samo onih pravila koja se odnose na uzimanje odredjene vrste hrane u posne dane? Da li će smisao posta biti post ako, osim nekih izmena u vrsti hrane mi ne budemo mislili ni o pokajanju, ni o uzdržanju, ni o očišćenju srca kroz pojačanu molitvu?

Treba reći, da to nije post, ako sva pravila i običaji posta nisu ispunjeni. Prepodobni Varsanufije Veliki govori: “Post telesni ništa ne znači bez duhovnog posta unutrašnjeg čoveka, koji se sastoji iz čuvanja sebe od strasti. Ovaj post unutrašnjeg čoveka ugodan je Bogu i višestruko će nadomestiti kod tebe nedostatak telesnog posta” (ako nisi u mogućnosti da držiš telesni post onako kako bi želeo).

O tome govori i sv. Jovan Zlatousti: “Ko svodi post samo na uzdržavanje od hrane, taj sramoti post. Nisu samo usta dužna da poste – ne, neka posti i oko, i uho, i ruke, i noge, i svo naše telo.”

Kako piše o. Aleksandar Eljčaninov: “Post nije gladovanje. Gladuje i fakir i jogin, zatvorenik u tamnici, i prosjak. Nigde se u službama Velikog Posta ne govori o postu ograničenom u smislu nejedenja mesa i slično. Svuda je sledeći priziv: “Postimo braćo telesno, postimo i duhovno.” Prema tome, post ima hrišćanski smisao samo kada je sjedinjen s duhovnim naporom.”

Po rečima episkopa Germana (Rjašenceva), “post je naročito uzdržanje da bi se povratila izgubljena ravnoteža izmedju tela i duha, da bi se povratila našem duhu prednost nad telom i njegovim strastima.”

Gospod nam je Sam dao primer posta – postivši 40 dana u pustinji odakle se “vratio u sili duha” (Lk. 4, 14).

Kako govori prepodobni Isak Sirin: “Post je oružje, dato nam od Boga… Ako je postio Sam Zakonodavac kako da ne poste oni koji su obavezni da izvršavaju zakon. Do posta rod ljudski nije znao za pobedu i djavo nikada nije doživeo poraz… Gospod naš je bio vodja i prvenac u toj pobedi… I čim bi djavo video to oružje (post) kod nekog od ljudi, tog neprijatelja i mučitelja odmah bi hvatao strah, setivši se svoga poraza u pustinji od Spasitelja i sila bi njegova iščezla… Ko prebiva u postu, njegov um je nepokolebljiv” (Slovo 30).

Očigledno je da podvig pokajanja i molitve u postu smo dužni sprovoditi razmišljajući o svojim gresima i, naravno, uzdržavanjem od svake vrste zabave – odlazaka u pozorište, u bioskop, na žurke, čitanja neprimerene literature (novina, časopisa), slušanja vesele muzike, gledanja televizije i slično.

Ako sve ovo privlači i mami srce hrišćanina, to neka on učini dodatni napor, da bi otrgnuo svoje srce od ovoga, makar u dane posta.

Ovde treba napomenuti, da je petkom prepodobni Serafim Sarovski ne samo postio već je provodio taj dan u strogom molčaniju.

Kako piše o. Aleksandar Eljčaninov: “Post je period duhovnog podviga. Ako mi ne možemo predati Bogu sav svoj život, to posvetimo NJemu potpuno makar vreme posta – osnažimo molitvu, umnožimo milosrdje, ukrotimo strasti, pomirimo se s neprijateljima.”

Osim projave svoga osećanja pokajanja i mržnje ka grehu, post ima i druge strane. Za vreme posta nisu odredjeni slučajni dani.

Sreda – tog dana je izdan Spasitelj – najupečatljiviji momenat pada i sramote (poruge) ljudske duše, koja je u liku Jude predala za 30 srebrenika Sina Božijeg.

Petak – toga dana je bilo strpljivo podnošenje ruganja, mučeničkog stradanja i krsna smrt Iskupitelja čovečanstva.

Sećajući se toga, kako može hrišćanin da ne pazi na sebe putem uzdržanja?

Veliki Post – to je put Bogočoveka ka Golgotskoj žrtvi i tako dalje.

Čovekova duša nema prava, ne sme ako je ona zaista hrišćanska, da prodje ravnodušno kroz te veličanstvene dane – značajne za sva vremena. Kako se ona može usuditi posle toga – da stane uspravno pred Gospoda na Strašnom sudu, ako je bila ravnodušna prema NJegovim skorbima, krvi, i stradanju u te dane, kada Vaseljenska Crkva – zemaljska i Nebeska – seća ih se.

Po svojoj suštini smisao posta je podvig i povezan je sa verom i hrabrošću. Post je ugodan i prijatan Gospodu kao zanos duše, čežnja ka čistoti, stremljenje da se oslobodi okova greha i da oslobodi duh od ropstva telu.

Crkva ga smatra jednim od najdelotvornijih sredstava, pomoću kojih možemo obratiti gnev Božji na milost ili prikloniti volju Gospodnju ka ispunjenju molitvenog prošenja.

Tako se u Delima apostolskim opisuje kako su antiohijski hrišćani pred vršenje ispovesti kod svetih apostola Pavla i Varnave “upražnjavali post i molitvu” (Dap. 13, 3). Zbog toga se post praktikuje u crkvi kao sredstvo pripreme sebe za otpočinjanje bilo kakvog dela. Imajući bilo kakve probleme, pojedini hrišćani, monasi, manastiri ili crkve uzimali su na sebe post sa pojačanom molitvom.