Veselinka Stojković
Tanka kiša joj je nežno umivala lice, ona je sanjala…
Fotografije sa predstava koje je napisao čuveni književnik Borisav Stanković
„’Više od jednog stoleća je od Đurđevdana Borinog, a on je, Bora, zaljubljen i lep,
Više od jednog stoleća je od Koštane njegove, a Koštana, i Stojan, i Mitke, i hadži-Toma, još pevaju, vole i lutaju,
Više od jednog stoleća je od Koštane u Narodnom pozorištu u Beogradu, a Koštana, i Stojan, i Mitke, i hadži-Toma, još pevaju, vole, i lutaju gradom velikim,
I stotinu godina Sofka bujnih kosa i bujne snage na kapiji stoji, i čeka, i od Amama prema Crkvi hoda,
I stotinu godina Biljarica bilje bere na mesečini, raskovnik traži,
I stotinu godina Nuška igra,
Stotinu godina Mladen teče,
I stotinu godina, stotinu godina…
Ja sam od ovog podneblja, iz ove zemlje, iz ovog jezika, kao i vi što ste…’ slušam svoju nastavnicu, našu nastavnicu ispred Borine kuće, sa đurđevdanskog časa, koji nas je, s još nekoliko nedelja, delio od mature, a onda i od kraja, sada, kada čas srpskog jezika drži, daleko od Borinoga i našega grada, i od naše nastavnice, moja nova nastavnica, profesorka Jelena…“ pisala je Anuški Natalija mesec dana pre svog punoletstva… …Kiša se tanjila, Anuška je stajala, naslonjena na bočnu stranu svoje korse, uz tek pritvorena vrata, stajala je i gledala u belinu manastirsku pred sobom, i čitavo blago vidika joj se otvaralo, i sricala reči je koje su joj se iznenada otvorile, sricala ih, a onda sve brže ih govorila, kao pesmu, pesmu je govorila, lepu i tužnu, i davnašnju i sadašnju, pesmu davnašnju i sadašnju, večnu pesmu…
„Aleksa!“ kriknula je, i još jednom: „Avram!“ i srušila se kraj kola koja su mirno stajala na uzvisini iznad manastira. Tanka kiša joj je nežno umivala lice, ona je sanjala…
(Iz „Anuške“)
Fotografije: „Knjiga utisaka / Etno-kuća Borisava Stankovića“, 2005.
.