Džon Zerzan intervju šta je doneo Stiv Džobs civilizaciji. Ubedjeni ludita i terorista civilizacije govori o nasledju Stiv Džobsa

Stiv Džobs svetac industralijazacije i tehnologije ili misionar otudjenosti

 

Ros Andersen, The Atlantic

 

U poslednjih nedelju dana bilo je veoma teško pronaći makar jednu lošu reč o Stivu Džobsu Tehnologu. Iako su neki napadali Džobsa kao osobu ili kao nemilosrdnog biznismena[1], čak su se i njegovi najoštriji kritičari slagali da su njegovi sjajni izumi bili sila koja je ovom svetu donela nešto dobro.

Džona Zerzana možete zamisliti kao suštu suprotnost Stivu Džobsu. Zerzan je intelektualni lider anarho primitivističkog pokreta, ideologije koja tehnologiju smatra pogubnom po ljudske zajednice. Prvi put se našao u središtu pažnje najšire javnosti 1995, posle intervjua za Njujork Tajms, u kojem izrazio neke simpatije za ideje, iako ne i za praksu, Teda Kačinskog. Juče sam razgovarao sa Zerzanom telefonom, da bih saznao šta misli o Džobsovom značaju za svet tehnologije, kao i za našu kulturu u celini.

Kao neko ko se otvoreno suprotstavlja tehnološkom progresu, da li ste bili frustriani svim tim javnim izrazima žalosti i pohvalama koji su pratili odlazak Stiva Džobsa?

Zerzan: Da, jesam, iako me to nije nimalo iznenadilo, ako imamo u vidu popularnost svih tih uređaja i kulturnu prevlast tehnologije. Džobs je toliko dugo bio u središtu pažnje, da ste mogli očekivati tako nešto, sve te pohvale, itd. Zanimljiv je kontrast u reakcijama na inovatore s početka Industrijske revolucije. Na primer, pogledajmo izumitelje mašinskih razboja za prve fabrike tekstila u Engleskoj; nedavno sam čitao svedočanstva o tome kako su morali da se šunjaju okolo i kriju svoj rad i identitet. Ljudi su ih pljuvali i čak ih jurili po ulicama, toliko su bili omraženi.[2] A danas, pogledajte Džobsa, sve te izraze žalosti i hvalospeve, čak i veliki naslov u Wall Street Journal, od pre neki dan, gde se  naziva sekularnim svecem.

Jedna od stvari koje sam primetio u tim nekrolozima i pismima čitalaca bila je česta tvrdnja kako je on unapredio našu povezanost. To je takva ironija, da to ne prestaje da me zapanjuje. Da, sada smo svi povezani, svi smo umreženi, imamo tu potpunu lakoću kontakta sa svakim – ali, isto tako je očigledno da što se društvo više ušančuje u takozvane komunikacione tehnologije, mi, pojedinci, tonemo u sve veću izolaciju. Jasno je da su mašine povezane, ali u kojoj meri to važi za ljude? Svi su na svojim mobilnim telefonima, svo vreme, kao zombiji, idete ulicom i sudarate se s njima, zato što su potpuno obuzeti tim uređajima.

Pitam se da li je ta kritika sasvim opravdana u odnosu na određene tehnologije ili na određene crte tih tehnologija. Možda neki uređaji udaljuju ljude jedne od rugih, dok drugi zapravo omogućavaju zajedništvo. Na primer, Facetime iPhone omogućava videokonferencije među razdvojenim porodicama. Prema tome, čak i ako prihvatim vašu tvrdnju da veliki tehnološki trendovi proširuju jaz između ljudi, mogu li neke pojedinačne tehnologije pomoći da se taj jaz premosti?

Zerzan: Da, naravno, tu su svi ti zavoji za prvu pomoć, zamene. U tome se sastoji njihova privlačnost, zato su popularni; ali, u međuvremenu, mi se sve više razilazimo. Nemojte me pogrešno shvatiti, i ja ih koristim. Imam bliskog prijatelja u Srbiji. Koliko često idem da ga posetim? Ne mnogo često, tako da se oslanjam na jednu konkretnu verziju tehnologije koju opisujete. Ali, to su samo utešna rešenja; na kraju se ipak morate suočiti sa onim što se u toj pogodbi gubi. Kada izvagate taj skup u celini, celu tu kulturu i pogledate smer u kojem ide, i onda se vratite na zajednicu, koja je za mene od ključnog značaja, vidite da ona iščezava. Prema tome, na tehnololgiju ne gledam u okvirima pojedinačnih uređaja, čak ni njihovih crta, već kao na celinu. Šta je modernitet danas? Kuda sve to ide? Šta ga drži na okupu?

Tu su i ti ekstremni društveni fenomeni, kao što su masovna ubistva, koja su postala skoro redovna pojava. Po meni, kada više nemate zajednicu i kada znate da solidarnosti više nema, onda se skoro sve može dogoditi. Tehnologija tu nije od pomoći. Ona ne može zameniti pravu kohneziju i povezanost. Danas svako koristi tu reč – svaki političar, svaki pronalazač – svi govore o zajednici; ali, s napredovanjem masovnog društva, ona nestaje.

Pojasnite mi to malo. Fokusirajmo se na Apple i Stiva Džobsa. Srećom, ne moramo korisiti lupu, zato što je Apple bio tako krupan igrač u tehnološkoj trci u poslednjih dvadeset godina, makar u domenu korisničkih tehnologija. Na koji način, po vašem mišljenju, te tehnologije razdvajaju ljude ili ih udaljavaju od zajednice?

Zerzan: Da, dobro, ovde iznosim vrlo uopštena zapažanja; ali, mislim da nije slučajno to što je ono što se zaista ubrzava, više nego bilo šta drugo, tempo tehnološke promene, a da ljudi koji se bave društvenom teorijom tome ne posvećuju mnogo pažnje. U isto vreme, izgleda da s napredovanjem masovne kulture spone koje povezuju društvo popuštaju. Još jednom, o tehnologiji govorim u dubljem smislu, ne samo o Appleovim uređajima. S jedne strane, tehnološka promena se nastavlja u sve bržem tempu, a s druge, ljudi se sve više udaljavaju jedni od drugih. To se, naravno, nije desilo preko noći, ali ako na sve pogledate istorijski, vidite da stvari ne idu u dobrom smeru.

To zvuči kao da kažete kako pre nego da uspostavimo vezu između pojedinačnih tehnologija ili čak tehnoloških trendova s tim jezivim osećanjem ljudske izolacije, treba samo da uvećamo sliku i uočimo dve glavne crte modernog života: rapidnu tehnološku promenu i osipanje ljudske zajednice. Ali, nisam siguran da se ljudi tako očigledno udaljavaju jedni od drugih. U stvari, možda postoje empirijski dokazi da su ljudi, kao što ste i sami rekli, povezaniji nego ikad. Naveli ste masovna ubistva, kao jedan od simptoma, ali ona su još uvek prilično sporadična. Postoje li onda još neki simptomi koje možete povezati s tim osipanjem, na osnovu čega smatrate očiglednim da se kao vrsta sve više razilazimo?

Zerzan: U svojim predavanjima često skrećem pažnju na istraživanje koje sam pronašao u jednom američkom sociološkom časopisu, o tome koliko su odrasle osobe imale prijatelja, u periodu od dvadeset godina, od 1985 do 2005. U tom istraživanju, prijatelj je definisan kao osoba od najvećeg poverenja. Uglavnom, posle hiljada i hiljada intervjua, istraživači su zaključili da je polovinom 1980-ih prosečni odrasli Amerikanac imao tri prijatelja, ali da je 2005. taj broj spao na dva. To je pad od pedeset procenata za dvadeset godina. Istraživanje je pokazalo i da se broj ljudi bez ijednog prijatelja u istom periodu utrostručio.

Pričao sam i sa Šeri Terkel (Sherry Terlek), sa MIT (Massachusetts Institute of Technology), koja o novim tehnologijama piše iz psihološkog ugla. Pre nekoliko godina, održala je predavanje, ovde, na Univerzitetu iz Oregona, posebno se osvrnuvši na primer svoje kćerke, koja je tada imala 13 godina. Govorila je o posledicama koje toatalno utapanje u tehnologiju ima po ljudsku dušu i ispričala kako u određenom uzrastu, njena kćerka nije mogla da u potpunosti shvati razliku između onoga što je živo ili pokretljivo i nečeg mašinskog. Bila je zatečena, uistinu zaprepašćena tim uvidom i to je za ishod imalo veoma dirljivo predavanje. Ali, na kraju – i to je tipično za osvrte na pogubne posledice tehnologije – samo je slegnula ramenima, osmehnula se, kao da kaže, „ah, dobro, to je ono što nam je doneo modernitet“ i sela. Rekao sam joj, „Čekajte malo, ne možete nam ovde dva sata opisivati do koje mere postajemo bezosećajni i slični mašinama, a onda samo slegnuti ramenima i reći, ’ah, dobro, šta se tu može’“. To je etičko i intelektualno bankrotstvo.

Ako pođemo od vaše premise da je tehnologija nešto loše ili makar loša po ljudske zajednice, da li na tehnološke inovatore, kao što je Stiv Džobs, gledate kao na posebno negativne činioce, u odnosu na nas ostale, koji samo koristimo tehnologiju.

Zerzan: Da, tako ih vidim. Navešću vam ekstreman primer. Tokom celog slučaja Unabomber, krajem 1990-ih, mediji su me povremeno intervjuisali i pokušavali da me navedu da kažem kako je „sjajno to što je neko poštom slao bombe tim ljudima“, što nikada nisam rekao i u šta ne verujem. Ali, odgovarao sam da iako ne verujem u slanje bombi ljudima, to ne znači da su ti ljudi, njegove mete, bili nedužni. Ljudi kao što je Stiv Džobs, koji izmišljaju sve te stvari po meri Vrlog Novog Sveta, izabrali su taj put i taj izbor ima etičku dimenziju. Sećam se kada je Stjuart Brand (Stewart Brand)[3], iz Whole Earth Catalog, jednom rekao, „u šezdesetim, neki od nas su shvatili da pitanje s kojim se suočavamo glasi, ’tehnologija: da li ne?’ i, u osnovi, naš odgovor bio je ’da’.“ To uključuje i ljude kao što su Timoti Liri (Timothy Leary) i Ken Kizi (Ken Kesey)[4] (2), ali i druge, koji su u tehnologiji videli veliko obećanje i verovali kako se sve to može ostvariti pomoću magije kompjutera. To je bio svestan izbor nekih ljudi i taj izbor je bio loš. I zato se morate kritički upitati, kako se sve to odvija? To nije samo teorijsko već i empirijsko pitanje: kako može izgledati društvo koje sve to prihvata i koje iz sve snage insistira na takvom načinu života?

Ipak, da li je to sasvim pravedno? Da vas još malo zadržim na tom pitanju, da li je ispravno posmatrati tehnologiju kao celinu? Zašto ne bismo mogli izabrati tehnologije na empirijskoj osnovi, da bismo videli koje od njih prave stvarnu kulturnu štetu, umesto da ostanemo samo na onom lošem što ide s tehnologijom, na osnovu izbora iz 1960-ih, između tog „da“ i „ne“?

Zerzan: To je dobra primedba. Mogu da kažem da sam i ja bio veoma aktivan tokom šezdesetih i da nisam imao pojma šta dolazi, tako da je krajnje neumesno demonizovati ljude poput Stjuarta Branda – iako je on od tada imao mnogo vremena da preispita taj izbor, a opet je samo produbio svoje prihvatanje tehnologije. Možda bi to opet trebalo da ponovim, ne mislim toliko na pojedinačne uređaje, već na celu jednu orijentaciju prema stvarnosti, životu i zajednici, koja je sada (tehnološki) posredovana. Mogao bih da navedem Martina Hajdegera[5], koji je na to gledao na mnogo temeljnijem nivou, kao na odnos prema svetu; osetio je da kada se tim putem odmakne dovoljno daleko, sve postaje samo gorivo za tehnologiju. Sve postaje samo tehnološko pitanje, svi ostali apekti se odbacuju. To je razlog zašto je u tehnologiji video kraj filozofije, zato što su čisto tehnička pitanja potisnula sva ostala. U određenoj meri, to se može videti i u savremenoj politici, u kojoj režimi postaju sve više tehnički orijentisani, dok istinski ljudska pitanja samo uzmiču pod pritiskom tehnokratije.

Možete se vratiti unazad sve do prostih kamenih alata i onda slediti ceo tok, u smislu vrednosti ili izbora koji su tu uključeni. Na primer, ako pogledate te kamene alate, pre nego što su se pojavili sistemi i tehnologija, jasno je da oni ne zahtevaju mnogo specijalizacije ili podele rada i da zato imaju veliki egalitarni potencijal: svako može da napravi te alate, svako može da ih koristi i da u tome ne zavisi od eksperata. Ali, kako zalazimo u doba tehnologije, potreba za sve većim brojem specijalista i stručnjaka daje im apsolutnu vlast nad našim životima, a mi, u tom procesu, samo gubimo svoje sposobnosti i veštine. U taj proces je uključeno sve što vam može pasti na pamet; ljudi su nekada sami popravljali svoje automobile, ali sada je tu na stotine kompjuterskih senzora koji odvraćaju normalnu osobu od same pomisli da se zavuče pod haubu. Klinci su nekada znali da sami naprave svoje radio aparate. U jednom periodu je sve još uvek, u nekoj meri, zavisilo od nas, ali sada su nam potrebni stručnjaci. To nije zdravo. Po meni, moramo ponovo ovladati raznim veštinama ili nam ostaje da samo pasivno sedimo i razmišljamo šta ćemo sledeće kuputi.

Gde biste smestili figure kao što je Džobs, u spektru tehnoloških inovatora, s posebnim naglaskom na onome što ste prethodno opisali kao etičku dimenziju pronalazaštva?

Zerzan: On je očigledno dobro znao kako da napravi te stvari, te uređaje, lake za upotrebu. Postigao je to pomoću marketinga i tehnologije, koja pokriva nekoliko generacija, tako da su tu i ljudi poput mene, koji ne znaju ništa o programiranju ili bilo čemu sličnom. Umesto toga, mi samo trapavo mrdamo prstom po ekranu i sve je odjednom tu. Ali, ako to radite dovoljno dugo, vremenom nećete ni imati potrebu da znate bilo šta, možete biti inertni, kao klada, samo ležati i pritiskati dugme… i šta onda ostaje od našeg mesta u svetu? Nekada smo se kretali ovom planetom i imali neku autonomiju i sposobnost da naučimo kako da radimo razne stvari. Ako ne znamo ništa da uradimo, onda smo, na kraju, ako sistem propadne, izgubljeni, jer ne znamo čak ni ono najprostije – što važi i za mene. Ne znam mnogo toga, kada je reč o interakciji sa ovom zemljom na kojoj živimo.

Nije li to neka vrsta utilitarističke argumentacije, s obzirom da cilja naš eventualni opstanak? Naime, ako je slom neminovan, onda ćemo svi biti kao kornjače izvaljene na leđa, koje se batrgaju u blatu. Ali, šta ako ne dođe do sloma? Šta ako nam te tehnologije prosto omoguće više vremena za stvari kao što su čitanje priča deci ili dobar razgovor?

Zerzan: Da, možda neće doći do sloma. Nisam takozvani klopasista, koji samo čeka da se sve ovo sruši. Kako naši sistemi postaju sve međuzavisniji i ranjiviji, postoji dobra šansa da neka sitnica demontira dobar deo toga, ali to sigurno nije nešto na šta računam. Stvar je u tome da napravimo izbor, a ne da samo sedimo i čekamo da sve ode do đavola. Ali, da, tu je i ta lična korist. Zato ljudi i kupuju te stvari, one imaju upotrebnu vrednost i u tome možete otkriti privlačnu stranu trgovine. Kao što ste malopre rekli, možete posvetiti više pažnje porodici, uraditi nešto dobro ili možete samo gledati u neki drugi ekran. Nažalost, ako pogledamo šta se stvarno dešava, ako sve pogledamo zaista empirijski, sve više vremena provodimo za ovim ili onim ekranom i to se onda održava i na meditaciju, kroz osećaj da se između nas i onoga što je zaista važno podiže sve više i više velova.

Ako se vratimo na Džobsovo nasleđe, postoji li neki Appleov proizvod ili neki proizvod koji su oni omogućili, koji smatrate posebno korozivnim po kulturu?

Zerzan: U Njujork Tajmsu sam čitao članak o iPhone aplikaciji „Baby Cry“, koja tumači plač bebe kada se probudi, da li joj treba promeniti pelene ili je možda gladna ili šta god. Gledam to i kažem sebi, ljudska vrsta postoji već nekih dva miliona godina, a sada je tu neka jebena mašina koja nam tumači šta znači plač naših beba. Ako to nije strašno, ne znam šta jeste. Po meni, to govori mnogo o našoj zavisnosti, iako će nekome taj primer možda izgledati neozbiljno; ali, zar to nije indikativno za smer u kojem idemo? To se vidi svuda, ta zavisnost. Kako to da su nam sada potrebni „životni treneri“? Gde su sve te milijarde i milijarde dolara koje su otišle na kupovinu knjiga za samopomoć?

Kada je reč o samom Džobsu, čitao sam sve te uredničke kolumne koje hvale Appleovu eleganciju i Džobsov dopinos reafirmaciji estetskog aspekta i pomislio: imate milione tih uređaja, koji su zapravo isti i, po meni, prilično sterilni. Gde je tu umetnost? Zar nije pre reč o masifikaciji svega? Imate sve te iPhonove, koji su potpuno identični, ali zar u tome ne bi trebalo da bude nečeg osobenog, prostora za neki lični pečat? Zato mislim da je tvrdnja kako nam je Džobs podario umetnost i lepotu lažna. Zar tako shvatamo prefinjenost i estetiku? Nadam se ipak nije tako.

Na kraju, ako pogledamo u narednih sto godina – sa slomom ili bez njega – kako će, po vama, Džobs ostati upamćen?

Zerzan: Ako poživimo toliko, nećemo imati pozitivnu sliku o Džobsu, zato što ćemo u nekom trenutku shvatiti odakle sva ta „elegantna“ tehnologija dolazi. Sve počiva na industrijalizaciji, toj ružnoj stvari o kojoj sada ne želimo da razmišljamo, na onome što se dešava u Kini i Indiji. Možete pisati lirske hvalospeve o toj čistoj, sjajnoj stvari koju je proizveo Stiv Džobs, ali da biste je imali, morate imati i taj prljavi, sistematični napad na prirodni svet. To je još jedna očigledna činjenica koja nije bila predmet razgovora. Ako nastavimo u ovom tempu, bićemo srećni ako pred sobom imamo još pedeset godina.

 

Izvor: http://www.theatlantic.com/technology/archive/2011/10/q-a-a-proud-luddite-on-steve-jobs-legacy/246622/

---