Dr Veselin Čajkanović

Konstantin Veliki iz Niša je 313 godine doneo akt nazvan Milanski edikt kojim je uspostavljena tolerancija hrišćanstva u Rimskom carstvu

Milanski edikt Konstantina Velikog i proslava u Nišu 1913 godine

U Nišu je, 29.decembra, na vrlo svečan način, u prisustvu predstavnika sviju pravoslavnih crkvi, sem bugarske, proslavljena hiljadušestogodišnjica od takozvanog Milanskog edikta, kojim je car Konstantin Veliki naredio toleranciju hrišćanstva.

Konstantin Veliki nije bio, doduše, onakav svetac za kakvog ga je proturilo zahvalno hrišćanstvo, ali je to zacelo bio vladalac retkih sposobnosti i izvanrednog značaja. Dve njegove radnje čine, svaka za sebe, epohu u istoriji – jedna je primanje hrišćanstva među religije koje država odobrava, druga, premeštanje prestonice iz Rima u Carigrad. Hrišćanstvo, koje je postalo iz monoteističke jevrejske religije, sa dodacima i objašnjenjima iz jelinističke filozofije, bilo je, u ono vreme, nesumnjivo najčistija i najsavršenija religija. Konstantinova reforma je bila, dakle, sasvim savršena. U svakom slučaju, Konstantinov prilazak hrišćanstvu, koje sada počinje svoju svetsko-istorijsku ulogu, događaj je od osobite važnosti.

Ali nas, specijalno, drugo Konstantinovo delo, premeštanje prestonice, interesuje više.

Konstantin je stvaranjem Carigrada stvorio nov, solidan centar za grčko-orijentalsku kulturu; on je stvorio Vizantiju, u kojoj će se produžiti i podmladiti jelinizam, i koja će održati tekovine klonulog naroda. Konstantin je – ako se njegov svetsko-istorijski značaj može reći u nekoliko reči – osigurao zauvek kulturnu nezavisnost grčkom orijentu. Konstantin je, prema ovome, doista zaslužio da ga se setimo mi koji smo bili u oblasti vizantijskog orijenta.

Neposredan povod za Konstantinovu proslavu – osim jubilarnih brojeva 313 do 1913 – jeste okolnost što se Konstantin rodio u Nišu. Konstantin je, osim toga, još jedini od rođenih na teritoriji naše kraljevine koji nije od lokalnog značaja već ima mesta u opštoj istoriji.

Inicijativu za proslavu uzeo je niški episkop Gospodin Dositej. Taj interes koji jedan naš crkveni velikodostojnik ima za kult prošlosti naše zemlje, za pohvalu je. Želeli bismo, međutim, da se ne ostane samo na proslavi. U niškoj okolini ima spomenika iz prvog vremena hrišćanstva. Neka Gospodin Dositej uzme sada inicijativu da se svi ti spomenici konstatuju i učine nauci pristupačni. I nauka o starini, koja je danas u znaku jelinizma, i koja se vrlo pretežno bavi ispitivanjem starih religija, dobiće tako dragocen prilog sa strane s koje takve priloge očekuje.

(Srpski književni glasnik, XXXII, 1914, 79-80)

. . .