Zašto je počelo iseljavanje bosanaca muhamedanaca i starih begovskih porodica nakon Aneksije Bosne od strane Austro Ugarske monarhije

O ISELjAVANjU BOSANSKIH MUHAMEDANACA

 

Poznato je da su se muhamedanci počeli iseljavati iz Bosne i Hercegovine posle Okupacije; pred 1908. godinu to iseljavanje je bilo sasvim oslabelo; od Aneksije je uzelo najveće razmere. Ovo je naročita vrsta migracija. U Evropi migriraju danas veće narodne mase iz ekonomnih uzroka. Iseljavanje bosanskih muhamedanaca samo je u maloj meri izazvano ekonomskim, mnogo više psihičkim uzrocima. Ne samo s nacionalnog već i sa naučnog gledišta je migracija bosansko-hercegovačkih muhadžira važna i interesantna. Odzivam se dakle rado pozivu muhamedanske omladine da otome saopštim svoja promatranja i zaključke.

***

Skoro svi bosanski muhadžiri prolaze sada kroz Beograd. Pred polazak brzoga voza,koji se kreće iz Beograda za Solun oko ponoći, beogradska željeznička stanica prekriljena je bosanskim muhadžirima. Ljudi trče i svršavaju poslove pred polazak voza, a žene i deca, kao krda, sede i leže na podu stanice. Svi se na ovoj vrućini i zapari zguraju u vagone III klase, i još u ponoći vide se na prozorima vagona živahna, zdrava i lepa dečica našega jezika, koja još ne spavaju; imaju da izdrže celu noć i ceo dan, dok prispeju u Solun. Ima već više od dva meseca kako ih vozovi neprekidno nose i niko ih ovde i nikakvim razlozima ne može zaustaviti. Oni na kraju krajeva odgovaraju: sve će se iz Bosne iseliti.

Izgleda da se studijama i razmišljanjem ne može dobiti tako dubok i svež utisak o tome šta znači vera i kako može biti neizmeran njen uticaj, kao razgovarajući s tim bosanskim iseljenicima. Sva druga im je osećanja prigušila i iskorenila. Ni najmanje ne pomaže to što govore našim jezikom. Nema skoro ni traga od osećanja da su oni s nama narodna celina. Ako im pomenete, jasno uvidite kako je to od njihove svesti vrlo daleko; onako isto daleko kao što je blisko i jasno da su zbog vere isto što i Turci. Ja sam mogao zapaziti osim toga samo još jedno osećanje: mržnju na strance koji su u Bosnu došli. Idu dakle u daleku i sasvim tuđu zemlju sa zabludom da su Turci, jednom od najvećih zabluda što ih je ikad jedan narod imao, i sa mržnjom, nemoćnom i neaktivnom mržnjom na zavojevača. S više nerazumnosti i očajanja nije mogućno svoju zemlju ostaviti. Ovi bosanski muhadžiri će naći svoje saplemenike, ranije iseljene, ne samo po evropskoj, već i po azijskoj Turskoj. Poslednji su mahom oni što su se prvi posle Okupacije odselili. Ima ih u Maloj Aziji (Anadolu) u većim masama od Smirne do Eski-Šehera, naročito oko Bruse. Čine muhadžirske mahale po varošima i varošicama i cela sela, i neka se zovu Bosnakej, bosansko selo. Ja sam bio u Brusi u susednim oblastima u leto 1905. godine i saznao sam ovo o uticaju nove zemlje i prilika na bosanske muhadžire.

Odmah posle doseljenja su mnogi izumrli, neke cele porodice. Računaju da ih je za prvih pet godina po doseljenju oko 1/3 pomrlo, naročito dece. To je objašnjivo. Velika je razlika, naročito klimska, između zelene i šumovite Bosne, koja je skoro cela pod svežim planinskim vazduhom, prebogata izvorima i tekućom vodom, i između sprljene Male Azije, suve klime, s retkim rekama i izvorima. Kad se bosanski muhamedanci u masama prenesu i transplantiraju u Malu Aziju, oni moraju izumirati. Samo će ono ostati u životu što je najjače i što se može prilagoditi novoj sredini. Ali će i njihovo potomstvo još izumirati, jer je organizam bosanskih muhadžira, njihova krv i njihove ćelije, i nasleđenjem udešen za klimu Bosne, ne Male Azije. Ono što je bilo ostalo u životu duboko je nezadovoljno. Starci nisu mogli naučiti turskoga jezika. Gde ih je više zajedno još se među sobom razgovaraju, i venu i čeznu za svojom zemljom. Ovde se tek osete da su stranci, da nisu Turci i da s Turcima, osim vere, nemaju ničega zajedničkog. Pričali su mi bosanski muhadžiri, koji su kao mladići došli u Malu Aziju i onamo naučili turski kao što prost čovek, koji se potuca po Austriji ili Nemačkoj nauči nemački, da svaki Osmanlija pozna od prve reči da su stranci i da se s njima kao sa strancima ponaša.

Deca, tamo rođena, nauče turski, ali, ne retko, ima slučajeva da ne nauče dobro srpski, i teško se sporazumevaju sa svojim roditeljima. Sa pokolenjima će od njih postati prave Osmanlije. Jedno veče sam se sastao radi razgovora sa važnijim bosanskim muhadžirima iz Bruse. Bilo je teško gledati te opale i oronule ljude, mahom predstavnike nekoliko najpoznatijihi najsilnijih bosanskih porodica. Svi su se samo tužili i kajali, što su napustili svoju zemlju, ali su se time branili što se pod „Švabom“ nije moglo izdržati. Oseća se kako je kod begova glavni motiv za iseljavanje bila sujeta: smatraju se za uvređene, jer je u Bosni nestalo starih prilika. Nisu se sećali da nije begovski i gospodski voleti svoju zemlju samo onda kad se u njoj može gospodariti. Nema skoro varoši i varošice u Staroj Srbiji i Makedoniji u kojima nema naročitih mahala sa naseljenim bosanskim muhadžirima. Ima ih i po selima, i meni su ostali u najživljoj uspomeni muhamedanski Korjenići iz Hercegovine, koji su naseljeni u Malešu na samoj bugarskoj granici, jer su se obradovali, kao da su nekoga svoga sreli, kad su videli ljude koji govore njihov jezik i poznaju njihove krajeve. Video sam ih naseljene čak i u Elasoni, u Tesaliji, prema grčkoj granici.

Za ove muhadžire se ne može reći da su premešteni u sasvim strane i po prirodi bitno drukčije zemlje, ali je njihova beda ipak neizmerna. Kod vrlo mnogih se nostalgija razvila do prave bolesti; to se više oseća na begovima i seljacima, manje na varošanima, koji su se kao takvi iz Bosne iselili. Seljak i beg vole sinor svoje zemlje, i posle mnogo godina opisuju ga kako izgleda i kako u proleće miriše žbunje, koje je po njemu izbilo; sećaju se svake voćke, koju su sadili i kalemili, svakog drveta, gajeva i gora, brazda i travki, koje su ralicom prevrtali i kao da još osećaju miris svoje uzorane zemlje. Čežnja i bol se popnu do manitosti, kad počnu uz to izazivati uspomene i govoriti o životu i običajima svoje zemlje,koji su nesravnjivi i prema kojima je sve ovo što sad rade samo jad i beda. Ide im vrlo rđavo. Svaki izvežbaniji putnik može i napred da pozna u varošima Stare Srbije i Makedonije mahale bosanskih muhadžira: po oronulim i posrnulim kućama, koje izgledaju kao da su napuštene, po dronjavom odelu ljudi i žena i po opštoj zaparloženosti;utisak je takav kao da sve što vidite govori i viče: mi smo ostavljeni i zapušteni i hoćemo da se zaparložimo i zatremo.

Od ljudi, koji su po bosanskim varošima bili okretni trgovci, nije se održao ni jedan od sto, i pada u oči da ti, što su se održali i napredovali, mahom su bili liferanti turske vojske. Poznao sam veliki broj turskih činovnika i među njima nisam našao nijednog bosanskog muhadžira, koji bi više stojao na tako zvanim stepenicama činovničke hijerarhije. Ali ih je vrlo mnogo među suvarijama i zaptijama (turski žandarmi); ako mogu suditi po onima što su mene pratili, oni čine više od polovine žandarma evropske Turske. Potomaka prvih bosanskih muhadžira ima dosta među oficirima. Po mojim obaveštenjima u turskoj vojsci ima preko 300 oficira našega jezika, među kojima je nekoliko generala; istina je znatan broj od njih iz novopazarskog sandžaka. Kao da je vojska jedina struka u kojoji bosanski muhadžiri napreduju. Oni od njih koji su svršili turske vojničke škole znaju turski, ali među sobom govore srpski i svi ga besprekorno znaju. Muče se samo sa rečima našega jezika, koje su proizvod više kulture i novih potreba.

Jednoga jutra u aprilu ove godine došao sam iz Pazara ili Jenidže-Vardara u južnoj Makedoniji na železničku stanicu Topčin da uhvatim voz koji ide od Soluna za Beograd. Iznenadi me kad na stanici ugledam jednog sredovečnog Bosanca sa bulom. To nije pravac u kome se oni sada kreću; oni idu obrnuto od Beograda Solunu. Čim sam ga srpski oslovio, on se za mene privezao. To je zbilja muhadžir koji se vraća u Bosnu. Iselio se sa ženom i četvoro dece pre dvadeset godina, i bio je imućan. Deca mu umirala i zato je menjao mesta po južnoj Makedoniji. Naposletku je ostao i bez dece i bez igde ičega. Morao je raditi kao argat i dopirao je tako do Carigrada. Bio je još sačuvao rečitost Bosanaca, i predstavio mi je živo i sa suznim očima ne samo materijalne nevolje, već i onaj duboki bol, koji tuđina i zabluda u čoveku ostavljaju. Taj zna da su Turci, pravi Turci, nešto sasvim drugo no što je on i da on s njima nema ništa drugo zajedničko, osim vere. Njemu je sada jasno da smo mu mi bliži no Osmanlije. Ovaj propali čovek vraća se u Bosnu da tamo samo umre, i to na navaljivanje svoje žene, koja plače za svojom kućom dvadeset godina. Uzda se u srodnike, koji su u Bosni ostali. Kad bi bilo po njegovoj volji, on se ne bi vraćao, jer ne može od stida i sramote. Kad sam mu napomenuo da drugima u Bosni govori da se ne sele i da im nesreću na sebi dokaže, on se samo udarao po glavi i vikao: tvrde bosanske glave neće poslušati; i meni je govoreno, pa nisam verovao.

***

Na Balkanskom Poluostrvu, ima privremenog i stalnog iseljavanja, i motivi su popravilu ekonomski ili motivi lične i imovne nesigurnosti. Poznato je naročito kako se Grci i Cincari razilaze po svetu radi zarade. Za mnoge srpske i bugarske krajeve karakteristična su pečalbarska kretanja, pri kojima oni znatan deo godine provode kao radnici različitih zanimanja u pojedinim balkanskim državama, u Rumuniji i drugim zemljama. Izuzevši Srbiju, iz svih balkanskih zemalja se znatne narodne mase kreću radi zarade u Ameriku. Pri svim tim kretanjima jedan deo ostaje u oblasti nove zarade, dakle definitivno se iseli.

U nekoliko su slična sa ovima iseljavanja koja se neprekidno vrše iz evropske Turske u slobodne balkanske zemlje, Srbiju i Bugarsku, mnogo manje u Grčku. U Bugarsku dolaze Sloveni iz Makedonije i jedrenskog vilajeta, a u Srbiju Makedonci i Srbi iz Stare Srbije i novopazarskih krajeva. Poslednja migracija je u početku stvaranja Srbije dostigla najvišu meru, i doseljenici iz Stare Srbije, seničkog i novopazarskog kraja sa doseljenim Bosancima, Hercegovcima i Crnogorcima čine preko 2/3 stanovništva zapadne Srbije. Ove migracije su prouzrokovane pored ekonomskih i nacionalnim motivima i težnjama za svojim slobodnim zemljama. Međutim i iseljavanja Osmanlija i Grka iz Bugarske, koja su se vršila za poslednjih 30 godina izazvata su manje ekonomskim uzrocima, mnogo više psihičkim stanjem, a često su nasilne migracije. U Bugarskoj ima još preko pola miliuna pravih Turaka, ma da su se od oslobođenja Bugarske neprekidno selili u evropsku Tursku i Anadol. Poznato je poslednje nasilno rasterivanje Grka iz Bugarske, izvršeno pre 3–4 godine. Tada se iselilo oko 40.000 duša u Grčku i naseljene su poglavito u Tesaliji; najveću mahalu varoši Larise osnovali su ti Grci i nazvali je Filipopolis (Plovdiv), jer su mahom iz pređašnje Istočne Rumelije. Ovom gradacijom dolazimo do iseljavanja bosanskih muhamedanaca, koje se po glavnim uzrocima može označiti kao migracija, izazvana psihičkim uzrocima. Osim toga se od prethodnih migracija i po ovome razlikuje. Sloveni iz Makedonije, Bugari iz jedrenskog vilajeta, Srbi iz Stare Srbije, Turci i Grci iz Bugarske iseljavaju se u svoju etnografsku oblast; muhamedanski Bosanci se sele najčešće u stranu etnografsku oblast, gde moraju izgubiti svoj jezik i svoje specifične etnografske osobine. Iseljavanje bosanskih muhamedanaca najmanje je dakle izazvano ekonomskim uzrocima. Sele se i najimućniji. Ako se i siromašni sele, to nije zbog toga što bi u Turskoj nalazili bolje zarade; naprotiv, prilike za zaradu su povoljnije u Bosni. Oni se dakle sele iz oblasti boljih privrednih prilika u zemlju lošijih ekonomskih prilika. I ipak sada postoji kod bosanskih muhamedanaca ne samo naklonost i težnja, već narodni huk za iseljavanjem. Onaj uzvik: „svi će se iz Bosne iseliti“ obeležava taj huk.

Kao što je pomenuto, glavni je uzrok tome psihički ili, ako upotrebimo stariji izraz, naročito stanje narodne duše, koje se razvilo pod uticajem prilika što su nastale posle okupacije i naročito posle aneksije. To je stanje nezadovoljstva s prilikama i sa samim sobom, ozlojeđenja, očajanja. Istina, takvo duševno stanje zavlada kod svih muhamedanaca Balkanskoga Poluostrva kad potpadnu pod tuđu, hrišćansku upravu, ali je u Bosni mnogo intenzivnije. I to je upravo ono što treba objasniti. Bosanski muhamedanci su živeli pod naročitim prilikama i imaju drukčije psihičke osobine no ostali slovenski renegati Balkanskoga Poluostrva. Sasvim su drukčiji no Pomaci ili pomuhamedanjeni Sloveni južne Stare Srbije, Makedonije i Bugarske. Kao što je poznato, bosanski muhamedanci su Srbi, znatnim delom srpsko plemstvo, koje je promenilo veru (poglavito bogumilsku i pravoslavnu) i izgubilo narodnu svest.

Bivša gospoda, oni su i pod turskom upravom ostali gospoda. Bosna je vekovima bila periferijska turska zemlja, najviše udaljena od Anadola i Carigrada. Osmanlije su je mogle poglavito time uza se držati što su povlađivali bosanskim muhamedancima. Ovi su često imali stvarnu autonomiju. Otpavši od vere i srpske narodne svesti, ovi muhamedanci su težili da se pokažu dostojni nove vere i novih položaja i stavljali su se u sve veću suprotnost prema svojim sunarodnicima, koji su ostali u staroj veri. Poslednje su činili zbog onog stida, koji se jako javlja kod svih renegata i izaziva težnju da se tobož udalje od svoga korena i da zatru veze i osećanja, koja su ih za njega vezivala. Tako su se kod mnogih razvile osobine osionosti, razmetljivosti i lažnog turcizma.

Poznato je kako su „Vlahe“ tretirali. Napravili su se ak-turcima i verovali su da su bolji Turci od Osmanlija. Sumnjali su kašto i u sultane da li su onako dobri Turci kao što su oni. Ovoliko sile i apokrifnog turcizma nije se moglo razviti ni kod jednih drugih islamizovanih Slovena Balkanskoga Poluostrva. Osim toga su na njihovu srpsku prirodu bila nakalamljena orijentalska osećanja i raspoloženja, i razvio se živo i raznovrsno kolorisan domaći i intimni život. Ustalila se bila izvesna harmonija i naročita vrsta rahatluka ili konfora. Uz to su više no i jedna druga narodna grupa na Poluostrvu zadržali neki okamenjeni, jamačno srednjevekovni način mišljenja; u masi su nekritični, kadri verovati u nemogućnosti, fantazisti. Grom iz vedra neba ne može tako iznenaditi i poremetiti kao što je apokrifne Turke Bosne i Hercegovine duševno poremetila najpre privremena okupacija, zatim aneksija. Potpali su ne samo pod hrišćansku državu, već pod hrišćansku državu klerikalnih težnji i strogog birokratskog režima. Duševno stanje njihovo nije postalo povoljnije usled toga što ih je bosanska vlada dugo vreme favorizovala. Od okupacije je njih sve vređalo i oni su bili sa svih strana vređani.

To duboko nezadovoljstvo je moglo oslabiti, ako bi se muhamedanci predali unutrašnjim borbama. I ono je zbilja bilo počelo malaksavati. Iseljavanje, započelo posle okupacije, bilo je stalo. Međutim, novo nezadovoljstvo, koje je nastalo posle aneksije, preobraćeno je pod uticajem dva impulsa u nov huk za iseljavanje. Jedan od tih podstreka dolazi od Mladoturaka. Poznati lekar Nazim, član solunskog mladoturskog komiteta, došao je na misao, da naseljavanjem bosanskih muhadžira oslabi slovensku nadmoćnost u Makedoniji. Taj plan je usvojila turska vlada. Drugi impuls dolazi od austrijske uprave čije su se težnje u poslednje vreme složile sa težnjama Mladoturaka. Misle i jedni i drugi da mogu jedne narodne grupe iseljavati, a druge na njihovo mesto dovoditi, kao što hemičar menja reakcije da bi napravio novo hemijsko telo. Široke narodne mase se vrlo teško kreću i u normalnim prilikama, naročito im je teško prelaziti državne granice. Putujući nailazio sam na obične ljude i seljake, koji su poslom izišli iz svoje oblasti ili još dalje iz svoje države, i uverio sam se kako je putovanje za njih niz nevolja i kašto patnji; još teže im je kad moraju pod novim nepoznatim prilikama zarađivati. Bosanski muhadžiri se premeštaju bez ekonomske potrebe, u masama, u nove prilike i u oblast poglavito stranih jezika; dalje u zemlje ekonomski nerazvijene, gde ne mogu naći zarade. Uz to su oni sami tromi, nekulturni, ne umeju da se pomognu, sve im je strano, a uz to dolaze sa osobinama duboko uvređenih, koje nove prilike takođe vređaju i razočaravaju. Ne samo u Evropi, možda i dalje, nema većih patnji kojima bi narodne mase bile izložene no što su ove bosanskih muhadžira.

I zato se najpre javi misao kako treba proces iseljavanja zaustavljati, i to bi bila na prvom mestu dužnost mlađe muhamedanske inteligencije. To je veliki zadatak i zahteva najenergičnija sredstva. Slabo vredi raditi žurnalistikom i knjigama, jer je retko ko od bosanskih muhamedanaca pismen i dovoljno spreman za čitanje i razumevanje. Narodni huk bi se mogao možda zaustaviti živom rečju i apostolskim radom: ako muhamedanska inteligencija zađe od sela do sela, od kuće do kuće.

***

Kako iseljavanje bosanskih muhamedanaca utiče na naš narodni bilans i kolika je od toga šteta za našu narodnost? Nesumnjivo je da se njihovim iseljavanjem znatno smanjuje broj ljudi, koji govore srpskim jezikom. Nestaje ih iz Bosne gde bi taj jezik sačuvali, a idu u južnu Makedoniju, Tesaliju i Anadol, gde će njihovi potomci zaboraviti srpski i naučiti turski jezik. Što će oni u ovim oblastima privremeno raširiti srpski jezik, nema značaja za budućnost. Trenutno i prividno izgleda da je za srpsku narodnost manja šteta od toga iseljavanja no što je za srpski jezik. Narodna masa bosanskih muhamedanaca oseća se kao Turčin, i sve nevolje, i naposletku i poslednji događaji, nisu mogli učiniti da se u tom pogledu izvrši prevrat kod bosanskih muhamedanaca. U toj masi nema ni sad drugih osećanja osim verskih i prema tome psevdo-turskih. Ima mladih školovanih ljudi, darovitih pesnika i pojedinaca, koji sebi čine čast što su se mogli emancipovati od vere i što su se mogli dozvati svojoj narodnosti. To su retki izuzetci.

Ali verski fanatizam stalno slabi kod bosanskih muhamedanaca. Što budu postajali prosvećeniji, on će sve više slabiti. U njihovoj će duši ostajati praznina, mnogo docnije pravi vakuum, i on se, izgleda, ne može ničim drugim trajno ispuniti do nacionalnim osećanjem, za koje sada nema mesta. Istina, izgleda, to se već i sada nazire, da će Austrija težiti da od zaostalih bosanskih muhamedanaca stvori srednju partiju, neutralce, nešto nalik na nekadašnje nacionalno bezbojno češko plemstvo, da bi mogla s njima po volji politički operisati. Nije nemogućno da ona u tome bar u nekoliko uspe. Ali muhamedanski neutralci ne mogu to na duga vremena ostati, onako isto kao što nije moglo ostati neutralno ni češko plemstvo. Najprosvećenije i najprogresivnije prirode brzo će se vratiti svojoj narodnosti. Ostale malo docnije.

Iseljeni muhamedanci su dakle za uvek izgubljeni za srpsku narodnost, oni što ostanu u Bosni vraćaće se sa napretkom prosvećenosti svojoj narodnosti. Ne samo iz humanih pobuda već i iz nacionalnih moraju dakle Srbi najživlje nastojati da se bosanski muhamedanci ne iseljavaju. Oni treba da se za to onako isto zauzmu kao i muhamedanska omladina. Istorijska nesreća je učinila da je znatan deo bosanskih Srba promenio veru i izgubio narodno osećanje. Sada mora zbog toga da nestane znatnog dela bosanskih muhamedanaca; nestaće i njihovog srpskog jezika i njihove srpske fizičke konstitucije, jer će se potpuno pretopiti u jedan azijski narod. To se nekada zvalo ispaštanjem zbog greha, a sada se zove socijalnim zakonom. Ali po tom istom zakonu oni bosanski muhamedanci, koji ostanu u Bosni, moraju se vratiti svojoj narodnosti. Za taj proces je sve jedno kakav će politički položaj srpski narod u Bosni trenutno zauzimati prema bosanskim muhamedancima. I zato treba, bez obzira na staleške ekonomske interese muhamedanaca dizati i snažiti svoj uži narod, onaj što je i veru umeo da potčini svojoj narodnosti i da je narodnošću kolorira, onaj koji je vekovima patio i još pati i u kome je pod nevoljama i pritiskom zbijena naša prava nacionalna energija. Ali najveća opasnost od iseljavanja bosanskih muhamedanaca i za srpsku narodnosti za ostale domaće elemente u Bosni u tome je što će iza bosanskih muhadžira ostati prazne zemlje, velike prostorije i što one mogu biti naseljene strancima.

Poznato je da je tim načinom oslabljavan i istiskivan naš narod u Slavoniji, Sremu, Bačkoj, Banatu; tako su ove pokrajine po etnografskom sastavu postale mešovite. Zato nije dovoljno samo otkupljivanje zemlje, koje ostanu iza muhamedanaca u Bosni, već treba sprečiti da se na njima naseljavaju stranci. Treba naseljavati Srbe, Hrvate i Slovence. Ako se ne mogu naseliti ljudi našega jezika, neka to ostanu unutrašnje prostorije, po kojima će se moći domaći raširiti i umnožiti.

 

Akademik Jovan Cvijić

„Književni glasnik“, 16. juna 1910.