Da li je u svim zemljama sveta obavezna vakcinacija dece i kako se može izbeći vakcina

Obavezna vakcinacija dece i saglasnost roditelja – vakcina je obaveza …

 

Postojeći programi vakcinacije predstavljaju dva velika otklona od etike i tradicije medicinske prakse:

1.) Programi vakcinacije su u suprotnosti sa dugom tradicijom da sve tretmane treba individualizovati, naročito kada se radi sa supstancama koje mogu da izazovu štetne sporedne efekte.

2.) Primanje vakcina je proglašeno obaveznim.

Masovne vakcinacije su od suštinskog značaja za sadašnji uspeh uvakcinisanju ljudi, a ne u savladavanju bolesti. Bez prinude, vakcinacija bi nestala. Predlog Zakona o obaveznoj vakcinacije je 1962. godine iznet pred Američki kongres, i po njemu bi, da je usvojen, svaka osoba u Americi morala da bude vakcnisana. Međutim, Zakon o obaveznoj vakcinaciji je osporen naporima grupa kao što su Nacionana zdravstvena federacija, Hrišćanski naučnici, Prirodni higijeničari i drugi.

Zbog toga su se organizacije, rešene da prodaju vakcine u velikim količinama, koncentrisale na donošenje Zakona o obaveznoj vakcinaciji u pojedinim državama. Trenutno sve države u SAD imaju neki oblik zakona o obaveznoj vakcinaciji, kojim se zahteva od dece da budu vakcinisana protiv određenih dečjih bolesti: difterija, pertusis, tetanus, male boginje, zauške, rubeola i polio.

 Ako se roditelji ne povinuju zakonu, njihovo dete možda neće biti primljeno u školu, a oni mogu biti izloženi krivičnim kaznama.

Međutim, najoštrija bitka se vodi na nivou osnovne škole. Lekari, škole, lokalni i državni zdravstveni odseci  govore roditeljima da državni zakoni i školske uredbe apsolutno zahtevaju da se deca vakcinišu, kako bi bila primljena u školu. Tokom procesa, ovi autoriteti navode na jasan utisak da je vakcinacija obavezna i da nema izuzetaka.

Međutim, roditelji uviđaju da su njihova deca mlada, ali da nemaju snagu20-ogodišnjaka. Usput su ponešto čuli i o činjenicama da se u nekim vakcinama nalaze živi virusi. Zbog toga, veliki broj roditelja pokušava da izbegne vakcinaciju. Na njihovu zabrinutost se odgovara pretnjama sudskim tužbama i oduzimanjem dece.

Da li je uopšte tačno da je vakcinacija obavezna bez izuzetka?

U stvarnosti,svaka država obezbeđuje mogućnost kojom se roditeljima dopušta da odbiju vakcine, na osnovu jedno ili više razloga: medicinskog, religioznog, ličnog, roditeljskog protivljenja, itd.

1.) Za medicinsko izuzeće je potrebno obezbediti medicinske razloge zašto ne treba vakcinisati roditelje i / ili dete. Dete može biti oslobođemo ako roditelji mogu da obezbede pisanu izjavu ili uverenje lekara sa licencom, gde se navodi da bi vakcina bila štetna za zdravlje deteta. Međutim, lekari se obično plaše da sarađuju, da ne bi imali probleme sa Odborom za licence u svojoj državi. Zbog toga se takve izjave ne daju često. U tom pismu je obično neophodno navesti razlog za traženo uverenje i vremenski period tokom kog će važiti. Mnogi zakoni ograničavaju sva takva pisma na jednu školsku godinu; i moraju biti obnovljena sveke jeseni.

Postoje 2 medicinska razloga koja su najvalidnija:  strah od alergijskere akcije kod osetljivog deteta i sprečavanje mogućeg oštećenja zbog oslabljenog imunog sistema.

Oba se mogu javiti kod deteta koje je vakcinisano. Niko osim lekara i roditelja neće biti smatran odgovornim za takve posledice, pa je njihova odgovornost da zaštitedete.

2.) Religijsko izuzeće je generalno bolje od medicinskog. Međutim, obično nije dovoljno samo navesti da ste religiozni ili da imate lična religiozna uverenja. Morate da pokažete dokaze da ste član crkve koja ne veruje u vakcinaciju. Nema puno takvih crkava (jedina priznata denominacija koja se pravno protivi vakcinaciji je Crkva hrišćanske nauke).

3.) Treća mogućnost za izuzeće je oslobađanje na osnovu ličnog ubeđenja ili ličnog uverenja. Lično ste ubeđeni da vas ili vaše voljene ne treba vakcinisati. Dvadeset i dve američke države dozvoljavaju oslobađanje na osnovu roditeljskog protivljenja, ličnog uverenja, filosofskog ili drugog protivljenja.

Opšti obrazac je da okružni ili državni zvaničnici izvrše snažan pritisak na roditelje da pristanu na propise o vakcinaciji što je pre moguće. Preti im se sudskom tužbom i oduzimanjem dece. Kod roditelja se stvara panika. Međutim, autoriteti su u sopstvenom stanju panike. Moraju da primoraju neposlušnu porodicu da prihvati pravi put, da drugi ne bi sledili njihov primer. Tvrdi se da roditelji zanemaruju svoju decu, ako ih ne vakcinišu.

Pa ipak, postoji puno dokaza o oštećenjima izazvanim vakcinama – ukazujući da zanemaruju svoju odgovornost pri dopuštanju da im dece budu vakcinisana. Drugi argument je da zajednice moraju da zahtevaju da sva deca budu vakcinisana kako bi zaštitila drugu decu. Pa, druga deca su ona koja su vakcinisana; zar nisu već vakcinisana – potpuno zaštićena – protiv tih bolesti? Ako vakcine pružaju imunitet, razboleće se samo nevakcinisani.

Poznato je da su sledeće države odbacile Zakon o obaveznoj vakcinaciji: Engleska, Irska, Nemačka, Austrija, Švajcarska, Holandija i Španija.

Nigde, i ni u jednom trenutku, vlada nijedne zemlje nema pravo da roditeljima ili deci daje vakcinu protiv njihove volje. Oni koji vladaju, a koji bi želeli da nametnu svoja mišljenja i gledišta imaju dva glavna oružja koja mogu da koriste: nepoznavanje sopstvenih prava i korišćenje zastrašivanja. Poseban metod koji se često koristi za zastrašivanje javnosti, borbu protiv anti-vakcinacijskih grupa, i izvršenje više vakcinacija je epidemija.

 

Dr Todor Jovanović