Ava i Sveti Varsanufije Blaženi i oprost grehova

Tri pravednika molitvenika i oprost grehova od Gospoda Boga. Njihova molitva je umilostivila Boga i spasila svet u 6 -om veku. Ko je bio Sveti Varsanufije

Da li da kažemo nešto i o još uzvišenijem? Blaženi Sveti Varsanufije je, po rečima božanstvenog Davida, u srce svoje primao sveštena ushođenja, smirenju dodajući smirenje, bezmolviju bezmolvije, ljubavi ljubav, da bi se na kraju udostojio i najvišeg dara – ushićenja u Bogu i vaznošenja do sedmog neba, i to ne na mislenim krilima mašte, nego u neizrecivoj sili Duha. Tamo je on primio blagoslov i video neizreciva blaga Carstva Božijeg, ne znajući da li je bio u telu ili izvan tela, slično velikom Pavlu (2.Kor.12,3). Čujmo šta sam Sveti Varsanufije Veliki govori o tome: „Bog će vas uveriti da ljubav one koji je poseduju uzvodi do sedmog neba: neki su se već sa smelošću vazneli i bili blagosloveni, da li u telu ne znam, da li izvan tela, ne znam, Bog zna (2.Kor.12,3). A da biste shvatili početak puta ka toj radosti, čujte: čoveku, najpre, prilazi Duh Sveti i uči ga svemu i kako treba da se smirava. O tome vi sad ne možete slušati. Poučavan za ovu prvu vatrenost, on zatim ushodi na prvo nebo, potom na drugo i tako dalje, po meri rasta, čak do sedmog. Prema tome se udostojava da vidi neizrecive i strašne stvari o kojima ne može da čuje niko osim onih koji su dostigli tu meru, koje neka bi Gospod i vas udostojio“ (109. odg.).

Zbog toga je njemu i data obilna blagodat čudotvorstva, te je imenom Vladike Isusa Hrista mogao da vaskrsava mrtve, izgoni demone, isceljuje neizlečive bolesti i čini i druga znamenja i čudesa. On je, slično Iliji, mogao da zaključa i zatvori nebo, kao što sam govori o sebi, ili, bolje rečeno, kao što svedoči Bog koji mu je i podario te darove (181.odg.).

Tako je on i starca koji je živeo u obitelji izbavio od bolesti od koje je stradao (172. i 173. odg.), a na sličan način i drugog bolesnog brata (512. i 513. odg.). Posle svega toga (veliki starac) se udostojio da postane ne samo sin Božiji po blagodati, već i ono što je još više dostojno divljenja – da se nazove i bude brat Isusov, kao što sam govori: „Pomolite se za mene okajanog da i ja do kraja istrajem u ovoj meri. Ko u njoj prebiva, već postaje brat Isusov“ (181. odg.). A kada je brat po telu, inače stariji po godinama, zaželeo da porazgovara sa njim, sveti je odgovorio: „Ja imam brata Isusa. A ako ti, prezrevši svet, postaneš monah, onda ćeš mi i ti biti brat“ (345. odg.).

Dostigavši takvo savršenstvo, božanstveni Varsanufije je poprimio tako veliku smelost prema Bogu da je mogao da ga umoli za bezbrojno mnoštvo ljudi, budući da se njegova prozba nije odbijala (110. odg.). Kada se za vreme (života) prepodobnog oca veliki gnev (Božiji) spustio na svet, i kada su oci koji su bezmolstvovali u opštežiću zamolili svetog starca da se pomoli Bogu da se gnev prekrati, čuli su odgovor: „Tri savršena muža mole čovekoljublje Božije da se prekrati gnev Božiji prema svetu. Nema nikog čovekoljubivijeg od Boga. Pa ipak, uprkos svemu, On neće da nas pomiluje, jer smeta mnoštvo grehova koji se vrše u svetu. Međutim, postoje tri muža, savršena pred Bogom, koji su prevazišli ljudsku meru i dobili vlast da dreše i vezuju, da opraštaju grehe i zadržavaju. Oni stoje između pogibli (i sveta) kako Gospod ne bi odjednom potro sav svet: po njihovim molitvama On ublažava kaznu milošću. Njima je rečeno da će ovaj gnev još malo potrajati. Prema tome, molite se sa njima. Molitve ova tri muža susreću se na ulazu gornjeg žrtvenika Oca svetlosti i oni se raduju i vesele jedan drugome na nebesima. Kada, pak, pogledaju na zemlju, onda zajedno plaču, prolivaju suze i ridaju radi zala koja se na njoj vrše, i koja podstiču gnev Božiji. Ti muževi su: Jovan u Rimu, Ilija u Korintu i još neko u eparhiji Jerusalimskoj (tj. sam Varsanufije, koji je bezmolstvovao blizu Gaze u Jerusalimskoj eparhiji). Ja verujem da oni uistinu ukazuju veliku milost. Amin“ (556. odg.).

Kod svetih koji su primili blagodat od Boga osvećuju se ne samo um i duša, već i njihova sveštena tela, koja posredstvom duše primaju blagodat i osvećenje. I kod svetog Varsanufija su ne samo duša i um bili proniknuti blagodaću i osvećeni, već se i njegovo svešteno telo udostojilo božanstvene blagodati i svetosti. Čak su i stvari koje su bile bliske svetome poprimale neku božanstvenu silu i blagodat. Dela apostolska potvrđuju da su znojavi ubrusi apostola Pavla isceljivali bolesne: Tako su ubruse znojave od tela njegova ili pojaseve nosili na bolesnike i oni se isceljivahu od bolesti (Dap.19,12). Tako je i kukulj Varsanufija Velikog Jovana (kome ga beše poslao u obitelj svetog Save) sačuvao od mnogih iskušenja i zala (1. odg.). Takođe je i drugi prepodobni otac poslao Varsanufiju Velikom svoj kukulj i analav, moleći ga da ih nosi da bi ih osvetio, pa da mu ih vrati kako bi ih imao kao pokrov i pomoć (123. odg.). Mnogi su od svetog Varsanufija dobijali na blagoslov česticu hleba koji je jeo ili malo vode koju je pio i osećali olakšanje od strasti koje su ih opsedale (43. i 44. i 169. odg.). Čak je i samo njegovo ime, kad bi se u mislima prizvalo, dejstvovalo i ukazivalo pomoć onima koji su ga prizivali, kao što je drugi starac, božanstveni Jovan, poverio igumanu manastira, Elijanu.

Naime, odgovarajući na njegovo pitanje: „Kakav odgovor treba da dam [bratiji]“, on je rekao: „Pitaj svetog starca misleno: „Avo, šta da kažem“, pa se, po zapovesti Gospodnjoj (Mt.10,19), više ne brini o tome šta ćeš reći“ (592. odg.).

Takvih darova se udostojio i u takvo savršenstvo vrlina dostigao veliki među ocima, Sveti Varsanufije. Međutim, tako veliki darovi došli su posle iskušenja koje mnogi ne samo da ne mogu na delu pretrpeti, nego ih ni njihov sluh ne može podneti. Počuj kako on sam piše o tome (u svom pismu) Jovanu iz Savine obitelji: „Kad bih ti pisao o iskušenjima koja sam pretrpeo, mislim da tvoj sluh još ne bi mogao da ih podnese, a može biti, ni bilo čiji u sadašnje vreme“ (13. odg.). Isto tako se preblaženi podvrgavao i velikim bolestima, ali ih je podnosio sa velikodušnošću: on ne samo da nikada nije legao na odar radi svoga odmora, nego ni rukodelje svoje nije ostavljao (165. odg.). To popuštenje bolesti bilo je savršeno pravedno: sveti se, naime, podvrgavaju velikim iskušenjima zbog velikih darova. Ko ne prolije krv, ne može u sebe primiti Svetoga Duha, kao što je rekao Petar Damaskin: „Daj krv i primi Duha“.

Ovaj svetitelj je živeo u VI veku, u vreme cara Justinijana. Do 600. godine po rođenju Hrista, odnosno više od 50 punih godina, njega nije video niko od ljudi, s obzirom da se zaključao u veoma tesnu keliju kao u neki grob. Tokom čitavog tog vremena on nije jeo ništa drugo osim hleba i vode. To je došlo do ušiju Evstohija, tadašnjeg patrijarha Jerusalimskog. On, međutim, nije poverovao, nego je poželeo lično da vidi (svetog Varsanufija). Zbog toga je uzeo nekoliko ljudi sa sobom i došao na mesto zatvorništva prepodobnog. Kada su pokušali da potkopaju zid da bi ušli u keliju, iznenada je suknuo oganj koji zamalo što nije sažegao samog Evstohija i sve koji su bili sa njim, kako svedoči sholastik Evagrije u 34. glavi 4. knjige svoje Istorije Crkve. On govori da „su u ta vremena postojali bogonosni muževi koji su tvorili velika znamenja. Među njima se osobito proslavio Varsanufije, rodom Egipćanin. On je u telu živeo kao bestelesan i u jednoj obitelji pored grada Gaze činio mnoga čudesa. Život je provodio zatvorivši se u jednu veoma malu keliju i u toku pedeset i više godina nikome se nije pokazao. On nije koristio ništa zemaljsko. Ne poverovavši tome prvosvetitelj Jerusalimski Evstohije je naredio da se potkopa kelija u koju se zatvorio čovek Božiji. Međutim, odande se iznenada uzvio oganj koji zamalo što nije sažegao sve prisutne. Po upokojenju Varsanufija Velikog, tj. posle njegovog odlaska ocima i žuđenom Hristu, u njegov grob je bio položen i jedan starac koji je živeo u manastiru, što je još za života prorekao sam božanstveni Varsanufije“ (152. odg.).

Treba znati da je bilo dva Varsanufija: jedan sveti i najpravoslavniji otac, a drugi jeretik koji se držao jeresi monofizita, koje su nazivali bezglavima i desetorozima, budući da se nije (samo jedan čovek) smatrao začetnikom jeresi, već mnogi. Tog jeretika Varsanufija božanstveni Sofronije, patrijarh Jerusalimski, beše uneo u knjigu koja u sebi sadrži ispovedanje vere. On [je tu knjigu] poslao Šestom vaseljenskom saboru koji se sabrao protiv monotelita. Božanstveni Varsanufije, o kome pripovedamo, beše muž po svemu savršeno pravoslavan i Hristova Crkva ga poštuje kao svetog, što je potvrdio i sveti patrijarh Tarasije, odgovarajući na pitanje svetog Teodora Studita. O tome svedoči i sam Teodor Studit, govoreći u svom Zaveštanju: „Osim toga, primamo i svaku knjigu bogonadahnutog Starog i Novog Zaveta, kao i žitija i božanstvene spise svih izuzetnih otaca, učitelja i podvižnika. To govorim radi umovrednog Pamfila koji je došao sa istoka i oklevetao one prepodobne, tj. Marka, Isaiju, Varsanufija, Doroteja i Isihija. Ne Varsanufija, Isaiju i Doroteja koji su jednoglavi sa bezglavima i jednorogi sa takozvanim desetorozima, koje je sveti Sofronije predao anatemi u svom proglasu. Oni su svakako različiti od pomenutih, koje ja prihvatam po predanju otaca i po raspitivanju kod nedavno sveštenonačelstvujućeg Tarasija, najsvetijeg patrijarha i kod drugih verodostojnih mesnih i istočnih lica. Osim toga, ikona Varsanufija postavljena je na božanstveno odjejanje [svete trapeze] Velike crkve, [tj. Svete Sofije u Carigradu], zajedno sa svetim ocima Antonijem, Jefremom i drugima. Najzad, u njihovim učenjima nisam našao ničeg nečastivog, nego, naprotiv, mnogo duševne koristi za one koji su pažljivi“.

Otac Nikodim iz Hilandara

. . .