Deda juče a mi danas i sutra

A oni jedva dočekali

Što visi kapija? Gde vam je ograda? Što je crep kriv?

Dokle je vaše? Ima li išta vaše?

Što je podrum prazan? Što su burad suva?

Što je paučina na ikoni?

Što nije okrečeno?

Gde mi je slika sa zanata? Gde je očeva slika iz armije?

Gde vam je kućno drvo? Kad ga pre odsekoste?

Gde je čuvarkuća?

Gde je ljuljaška?

Ko je zatrpao bunar?

Što hleb ne pečete?

Što se ne izuvate kad ulazite?

Što vam miševi trče po tavanu?

Što šurujete sa onima, da im ime ne pominjem?

Jeste li zaboravili šta su nam učinili?

Da idete na groblje ne bi zaboravili!

Što do kasno spavate?

Kako uopšte spavate kad ste takvi?

S kim vam žene spavaju?

Gde vam deca spavaju?

Da l’ vam deca gladna spavaju?

Znate li rod bar do trećeg kolena?

Znate li gde smo puške zakopali?

Što se ne krstite pre večere?

Gde je ona moja jabuka?

Što ste se omusili i samo ćutite?

Odgovarajte!

Ali deda,

ti si juče umro.

Vrati se i lezi.

Smeje nam se svet.

Veljko Ladjevac

. . .