.

 

Alternativna medicina i pseudonauka nadrilekara

Kako vas vara alternativna medicina. Tvrdnje, prevare i marketing komunikacija sa pacijentima nadrilekara

 

Postoje smernice koje bi mogle da pomognu u donošenju ispravnog suda o nečemu što se tržištu nudi kao sredstvo za zaštitu zdravlja, mada ne postoji šema koja bi mogla sa sigurnošću da dovede do tačnog zaključka. Ovde nećemo pominjati ekstremne slučajeve, kao što su razne proročice ili stručnjaci za crnu i belu magiju, jer će njihove žrtve postati oni koji žele da budu žrtve, i tu se ništa ne može. Pokušaćemo da utvrdimo indikatore samo za one koji se lažno predstavljaju kao da dolaze u ime nauke.

.

Alternativna medicina i njen žargon

Treba znati da pseudonauka (samim tim i alternativna medicina) vešto podražava naučni žargon i da se rado služi imenima i citatima naučnika. Srećom, u medicini se pseudonaučni žargon lakše prepoznaje, jer je uopšten i prilagodjen tome da ga pacijent odmah razume. Tako su izrazi kao što je “balans” ili “harmonija” postali stereotip u ponudi od strane pseudonauke, a lek će vam pomoći i da “povećate asimilaciju hranljivih materiju i eliminaciju štetnih” iz svog organizma i da živite “u skladu sa prirodom”.

Dobar indikator je i pripadnost leka “energetskoj medicini”, jer ako se nudi sredstvo za koje ne postoji precizniji opis delovanja nego se uopšteno tvrdi da povećava “životnu energiju” ili “energetsko polje” tela ili nekog organa, imamo dosta razloga za sumnju. Nauka poznaje nekoliko oblika energije, i svaki od njih ima svoj precizan naziv; ako se opis dejstva leka zaklanja iza neke nedefinisane energije koju nauka ne poznaje, to je pokazatelj da je verovatno reč o praznom propagandnom sloganu.

Ako neki izraz ipak nije lako razumljiv, on kod pseudonaučnog pristupa ne stoji u kontekstu shvatljivog naučnog podatka niti mu je cilj da bilo koga edukuje, nego samo da nas impresionira. Proizvod je, recimo “sa ksilitolom” (ne znam šta je, ali mora biti da je baš to ono što mi treba) ili “sa heksaplant kompleksom” (nema sumnje da je nešto mnogo zdravo, lepo zvuči a i ono “plant” liči na neku plantažu).

Ponekad je potrebno malo pažnje da se otkrije prevara. Za jedan od domaćih “lekova” protiv hronične bolesti prodavac u reklami nudi “garanciju izlečenja 98%”. Naravno, nigde nije navedeno šta ta garancija podrazumeva niti šta znači famoznih “98%”. Ako, recimo, 100 ljudi kupi lek, da li se garantuje da će njih 98 biti izlečeno, i čime će biti obeštećeni ako ne bude tako?

Izgleda da je taj broj ipak podešen tako da ostavi utisak na bolesnika (jer je 98% nedostižno visok procenat izlečenja hroničnih bolesti i za standardne medikamente), a da svakog kupca koji ne bude izlečen (kojih će, oprostite za malicioznost, po svoj prilici biti mnogo više od 2% a možda i celih 100%) spreči da dokaže prevaru – jer niko nije ni tvrdio da je efikasnost stopostotna.

Pseudonauku je najlakše prepoznati kad njeni zagovornici u promovisanju svoje “stručnosti” zaðu u neka područja nauke u kojima se ne snalaze baš najbolje. Čudno je koliko se često u šarlatanskim “edukativnim” tekstovima provlači izraz kvantna fizika. Ako neki postupak ili princip treba mistifikovati, onda mu se automatski lepi etiketa da se zasniva na principima kvantne fizike ili kvantne mehanike. Rezon je prost da prostiji ne može biti: pošto je kvantna fizika za laike “uvrnuta” nauka, onda mora biti da sve što je ”uvrnuto” ima veze sa kvantnom fizikom!

U knjizi “Uvod u bidjnergetsku medicinu”, Stefanatos Džoan (Stephanatos Joane) otkriva nam tajnu da “na osnovu Ajnštajnove teorije kvantne fizike, ovi energetski koncepti koriste se u medicini za dijagnozu bolesti, prevenciju i lečenje”.

Ajnštajnova teorija kvantne fizike?

Ovaj genijalni teoretičar jeste dao značajan doprinos razvoju ove nauke, pre svega teoriji foto efekta, ali tvoraca kvantne fizike ima više i svaki od njih ponaosob je dao veći ili bar isti doprinos njenom stvaranju: Plank, Bor, Brogli, Hajzenberg, Šredinger, Pauli, Born, Jordan, Dirak… Ajnštajnu su za besmrtnost u svetu nauke više nego dovoljne posebna i opšta teorija relativiteta.

.

Specijalna ishrana kao alternativna medicina

Postoji cela grana alternativne medicine koja se zasniva na tvrdnji da je najčešći (ili čak isključivi) uzrok bolesti pogrešna ishrana i da se njenom korekcijom bolest može pobediti i organizam dovesti u zdravo stanje. Mada postoje bolesti za koje ovo važi, ipak veliki broj njih nema direktne veze sa ishranom.

U stanju stresa izazvanog bolešću bolje je ne eksperimentisati i ne menjati radikalno režim ishrane (osim ako lekar to savetuje) jer bi i to bio novi, potpuno nepotreban, stres za organizam.

U istu grupu spada i pravac alternativne medicine (takozvana megavitaminska terapija) koji zagovara lečenje uzimanjem enormno visokih količina vitamina, pre svega vitamina C. Pošto se višak ovog vitamina lako izbacuje iz organizma, ovaj vid lečenja nema štetnih efekata, ali ni korisnih; izuzetak je epidemija gripa, kad će lekari ipak savetovati uzimanje ovog vitamina u većim količinama od uobičajenih. Svi vitamini se već nalaze u raznim namirnicama, pa je (osim u retkim slučajevima) nepotrebno njihovo uzimanje u sintetičkom obliku. Ovo tim pre što nisu baš svi vitamini tako bezopasni; za neke važi upozorenje da hipervitaminoza (preterano unošenje) može da izazove zdravstvene probleme.

Povećano unošenje vitamina A, recimo, izaziva ne samo pojavu suve i perutave kože i gubitak kose, nego i oticanje jetre i slezine. Za neke forme raka čak se smatra da preterivanje sa vitaminima može da izazove brže širenje malignog tkiva i da umanji šansu za izlečenje.

Oprezno sa biljnim preparatima. Lečenje biljem je najstariji način terapije medikamentima, a njihov značaj u medicini ni danas nije umanjen. Naprotiv, biljke su veoma važne u farmakološkim istraživanjima i proizvodnji lekova, ne samo kad se neposredno koriste njihovi sastojci nego i kad se upotrebljavaju kao bazni materijal za sintezu medikamenata ili kao modeli za aktivne sastojke u lekovima.

Mada je svaka tradicija koja se prenosi “s kolena na koleno” lep folklorni milje jednog naroda, efikasnost ove etno-medicine je rastegljiva kategorija. Tokom razvoja nauke za mnoge biljke je utvrðeno da li mogu da se koriste za lečenje ili ne, pri čemu su neke od njih “izašle na rdjav glas” zbog toksičnih supstanci koje sadrže. Istina je da ima biljaka koje su efikasne kod lečenja nekih bolesti i medicina je već dala preporuke za takvu terapiju.

S druge strane, mnogi sastojci iz tih biljaka su izdvojeni ili sintetisani jer su tako efikasniji, omogućavaju tačnije doziranje i, što je najvažnije, izbegava se uzimanje neispitanih supstanci. Ovo poslednje ne treba zanemariti jer biljke sadrže na stotine hemijskih jedinjenja koja mogu da učine tok bolesti nepredvidljivim.

Naravno, to ne važi za ljudsku ishranu. “Prirodna ishrana” nije isto što i “prirodno lečenje biljem”, kao što ni pesticidi i aditivi u hrani nisu isto što i medikamenti koji se koriste za lečenje bolesti. Mada ni kod prirodne ishrane opreznost nije na odmet – zgodan primer za to su otrovne pečurke, koje sadrže dosta proteina, biljnih masnoća i ugljenih hidrata, pa ih ipak niko ne koristi za jelo.

U narodu još uvek postoji zabluda da prirodno uvek mora da bude bolje i sigurnije od veštačkog, pa pošto je prirodna hrana kvalitetnija od industrijske (što niko ne spori), mora biti da je i “narodsko” lečenje biljem neškodljivo, jer dolazi pravo iz prirode. Istovremeno se medikamenti proglašavaju za “štetnu hemiju”, pri čemu se zanemaruje činjenica da se u tabletama i kapsulama nalaze ista hemijska jedinjenja kao u biljkama (ponekad i izdvojena iz istih tih biljaka), samo u precizno odmerenim količinama i bez suvišnih dodataka. Ovom verovanju doprineli su i pacijenti koji zloupotrebljavaju lekove (uglavnom sedative i analgetike) mada oni upravo time demonstriraju moć ovih medikamenata.

Apsurd leži u tome što će za neželjene posledice biti optužena medicina a ne onaj ko je načinio grešku u izboru leka ili u njegovom doziranju.

Naravno, sve ovo ne znači da je fitoterapija (što znači lečenje biljkama, mada je do nedavno pravilno značenje ovog pojma bilo samo lečenje biljaka) nepoželjna i da je treba izbegavati. Naprotiv, savremena medicina dosta duguje tradicionalnoj baš zato što je od nje nasledila neke vrlo efikasne metode lečenja biljkama. Jedino što u ovome nikako ne treba zaobići je konsultacija sa lekarom, jer zbog opasnosti od štetnih efekata nije preporučljivo eksperimentisati sa ovom terapijom niti koristiti lekovite biljke koje potiču iz nesigurnih izvora.

Zbog ovoga je Svetska zdravstvena organizacija 1996. Godine okupila grupu od 100 medicinskih eksperata iz raznih krajeva sveta koji su dali preporuke i upozorenja za korišćenje velikog broja lekovitih biljaka.

.

Tajni recepti alternativne medicine

Ako izuzmemo vojnu tehniku, svi naučnici nesebično dele svoje znanje sa drugima, jer je to prirodan tok naučnog razvoja. Isto se odnosi na medicinu: svaki lek vrlo brzo postaje opšte dobro, ili (ako vlasnik patenta ne želi da proda prava za proizvodnju) bar postaje dostupan za nabavku iz celog sveta. Ako je novi lek efikasan, to odmah podstiče pažnju svih medicinskih institucija i niko ga ne čuva kao tajnu, jer naučnik doživljava veliku ličnu satisfakciju kad dobije priznanje od svojih kolega.

S druge strane, nadrilekari ljubomorno čuvaju tajne svojih lekova jer se, valjda, plaše da će drugi otkriti da iza njih leži prevara. Dakle, ako neko ponudi medikament za koji tvrdi da ga medicina ne poznaje, neka to bude indikator da se treba dobro raspitati o njegovoj efikasnosti.

Ne postoji lek koji leči sve. Mnogi alternativci tvrde da imaju lek za sve bolesti, ali treba znati da takav lek ne postoji; svaka bolest zahteva poseban način lečenja, a mnogi od tih načina su meðusobno komplementarni i na organizam deluju na suprotne načine. Ako, recimo, pronadjete lek koji “normalizuje” krvni pritisak, to je znak da on ne leči ništa; pritisak je moguće jednim medikamentima smanjiti a drugim povećati, ali ne i “normalizovati”.

Reklama za “svemogući” lek propraćena je spiskom bolesti koje je njime moguće izlečiti. Najbolje je da vaše poverenje u lek bude u obrnutoj proporciji sa dužinom tog spiska.

Voja Antonić

. . .

Izvod iz knjige „Da li postoje stvari koje ne postoje – uvod u kritičko razmišljanje“ autor Voja Antonić