Kapetan Nikola Čupić –  Kosovo osvetio prosvetom

Ko je bio znameniti srpski prvak kapetan Nikola Čupić (1836 – 1870) unuk Zmaja od Noćaja

Ko je bio kapetan Nikola Čupić? Kako je ovaj daroviti srpski oficir, pronalazač, erudita, konjanik i šahista proveo svoj kratki životni vek? Živeo je svega 34 godine, a dvostruko duže se svojom zadužbinom posthumno borio za dobrobit Otečastva, srpskog naroda, kulture, nauke i tradicije. Kako je njegovo zaveštanje dokazalo da je „Pero, zaista, moćnije od mača“?

UNUK JEDNOG ZMAJA

Nikola Čupić se rodio kao Nikola Kurtović 1836. godine u Šapcu u porodici trgovca drvima Kurtovića i Vasilije, rođene Čupić. Kurtovići su bili poznata porodica u Šapcu, okolini i Podrinju. U 19. i prvoj polovini 20. veka ova porodica je dala više znamenitih ličnosti, diplomata, trgovaca, industrijalaca, naučnika, političara, profesora i narodnih dobrotvora. Nikolina majka bila najmlađa kći čuvenog vojvode iz Prvog i Drugog srpakog ustanka Stojana Čupića, opevanog u narodnim pesmama kao Zmaj od Noćaja. Pred polazak u školu, na predlog tadašnjeg Kneza Aleksandra Karađorđevića, roditelji su Nikoli dodali i majčino prezime Čupić, u čast slavnog pretka. Pod tim prezimenom će Nikola i ostati poznat sve do naših dana.

Nikola je 1851. godine završio četvrti razred čuvene Šabačke gimnazije. Odgajan u tradicionalnom duhu, potomak čuvenog vojvode Čupića prrodno je posle toga izabrao vojni poziv i upisao Artiljerijsku školu, preteču potonje Vojne akademije, osnovanu godinu dana ranije u Beogradu.

Nikola Čupić je bio odličan matematičar i veliki erudita. Voleo je nacrtnu geometriju, filosofiju i književnost. U Artiljerijskoj školi je bio poznat kao najbolji matematičar i konjanik. Završio je Školu kao treći u rangu 1856. godine, kada je i dobio čin artiljerijskog potporučnika. Ovaj „inteligentan, lep, vitak, crnomanjast mladić“, kako su ga opisivali savremenici, brzo je napredovao u vojnoj karijeri. Već 1859. godine je unapređen u čin poručnika, 1861. u kapetana druge, a 1863. u kapetana prve klase. Bio je poznat i kao odgajivač najboljih i najskupljih konja u Srbiji i kao izvrstan šahista. Politika ga nikada nije interesovala, čak ni onda kada je ženidbom ušao u vladarski dom Obrenovića.

Nikola nije verovao u mogućnost dobrih odnosa sa Turskom. Zagovarao je naoružavanje Srbije i pripreme za rat sa Osmanlijama za konačno oslobođenje vaskolikog Srpstva. Njegov ideal je pre svega bio rat za oslobođenje Bosne, odakle su Čupići rodom i gde je njegov deda i poginuo. „Ja želim da poginem za Bosnu i u njoj“, govorio je često kapetan Čupić, verujući da će Knez Mihailo uskoro povesti rat za oslobođenje Bosne i Hercegovine. Od svojih ličnih sredstava Nikola je često nabavljao razno naoružanje i vojnu opremu govoreći: „Trebaće to, kad se pređe u Bosnu“.

Svoju inteligenciju Nikola Čupić je ispoljavao i na polju pronalazaštva. Konstruisao je i patentirao jedan mali pešadijski top, koji se nažalost nije proizvodio za njegova života, kao i konjska kola sa malim uglom osovinskog kretanja.

Godine 1860. Nikola se oženio Herminom (Jermilom, Ermilom, ili Đermilom, kako su je zvali) Obrenović (1844‐1918), najmlađom ćerkom gospodara Jovana, mlađeg brata Kneza Miloša. Nažalost njihov brak nije bio sretan. Nikolino slabo zdravlje i činjenica da nisu imali dece, doveli su do razvoda 1867. godine. Crkva je razvod odobrila, pa se Hermina kasnije preudala za Tihomilja ‐ Tešu Nikolića iz Kragujevca, ali ni sa njim nije imala dece. Neki autori pominju da su Nikola i Hermina ipak imali sina Jovana koji je preminuo mlad neostavivši potomke. Bračna nesreća naterala je Nikolu da se u potpunosti posveti vojnoj službi.

Zmaj od Noćaja

Strojan Dobrilović Čupić, bio je Mačvanski vojvoda iz I i II srpskog ustanka. Rođen je oko 1765. godine u Pivi u Hercegovini. Kao dečak je doveden u Srbiju, u Crnobarski salaš u Mačvi. Posinio ga je imućni trgovac Strahinj(a) Čupić iz Noćajskog salaša, čije prezime je kasnije iz zahvalnosti i preuzeo. U mladosti se Stojan bavio trgovinom. Istakao se kao vešt i hrabar ratnik i vojskovođa u I srpskoom ustanku, u bojevima na Mišaru, Crnobarskom salašu, na Drini i kod Drenovca. Bio je čuven kao dobar govornik. Karađorđe je navodno jednom prilikom rekao: „Ko mi nadgovori Čupića i nadpiše Molera, daću mu sve što zatraži“.

Posle sloma Ustanka, 1813., Čupić je izbegao u Austriju, ali se 1815. vratio u Srbiju da pomigne Milošu u dizanju II srpskog ustanka. Pošto su ga izdali njegovi kmetovi, turci su ga na prevaru zarobili kod Badovinaca, okovali i odveli u Bosnu, gde je mučen i ubijen u Zvorniku 1815. godine.

Njegovu smrt je kasnije osvetio hajduk Dimitrije Nogić, jedan od preživelih „golaća“ iz čete Zeke Buljubaše. Prema kazivanju Riste iz Dublja, očevica mnogih istorijskih događaja tog vremena, Dimitrije je pobio kmetove‐izdajice uz povike: „Niste vi Srbi, nego ste gori od turaka kad Čupića izdadoste!“

Vojvodu Čupića je od narodnih pesnika opevao Filip Višnjić, a narod mu je nadenuo ime Zmaj od Noćaja. Stojan Čupić i njegov unuk Nikola našli su svoje mesto u opštoj Maloj Enciklopediji Prosveta iz 1986. godine, ali začudo i bez objašnjenja nespominju se posebno u Enciklopediji Srpskog naroda Zavoda za udžbenike iz 2008.

O šahu

Poznat i kao izvrstan šahista, kapetan Nikola Čupić jednom prilikom je zapisao svoje razmišljanje o ovoj drevnoj igri: „Ne možete ovde samo micati figure. Treba najpre pamet zrelo da razmisli, da predvidi posledice, pa tek onda nešto da učini. U svakoj figuri valja posmatrati jednog svog vojnika, ili po jedan deo vojske, koji ne treba nerazumljivo gurati napred da uzalud gine“.

SMRT U ORANU

Pored kraha na bračnom i porodičnom planu, Nikolu Čupića je brzo stigao i krah na profesionalnom planu. Otkrio je da boluje od tuberkuloze (grudobolje). Morao je da se demobiliše i da pokuša da svojoj boljci nađe leka. Lekari su ga savetovali da, budući imućan, odputuje u Alžir, jer suva pustinjska klima prija TBC bolesnicima.

Dok je bio zdrav Nikola je bio „široke ruke“, galantan prema prijateljima, častio je i pomagao sirotinju i ljude u nevolji. Kada se razboleo postao je naprasno štedljiv i o tome je zapisao: „Bolje prištedeti za korist svoje Otadžbine, mada se to često ogovara“.Ne zna se da li su lekari pogrešno savetovali Nikolu da za svoj boravak u Alžiru izabere Oran, ili je ovaj grad bio njegov lični izbor. Oran je bio luka sa veoma vlažnom klimom, sasvim nepogodnom za njegovu bolest. U toku boravka u Oranu zdravlje mu je bivalo sve gore. Posle jednog naglog pogoršanja, Nikola je preminuo u Oranskoj bolnici 31. januara 1870. godine.

U pismu svom prijatelju đeneralu Kosti protiću, napisanom 8. januara 1870., 23 dana pred smrt, Nikola piše: „Ostaviću svoje imanje na prosvetne celji (ciljeve,prim.aut.)…I prosveta je oštra kao bojni mač, i ona može da pognjavi turke i osveti Kosovo“. Nedugo zatim, u svom testamentu, Čupić između ostalog zapisuje: „Sve moje imanje neka se upotrebi na izdavanje moralnih i naučnih knjiga“. On je testamentom ostavio 400 dukata svojim rođacima i posluzi, dok je ostatak novca, kuću u Šapcu i druge nekretnine zaveštao srpskom narodu sa izričitom željom da se ta sredstva koriste isključivo za izdavanje knjiga i nagrađivanje pisaca. Na osnovu tog testamenta kasnije je osnovana zadužbina koja je nosila ime Nikole Čupuća i koja je pomagala prosvetnom, naučnom i kulturnom razvoju srpskog naroda.

Nikola Čupić je sahranjen na groblju u Oranu, ublizini bilnice u kojoj je preminuo. Taj deo grada postradao je u katastrofalnim zemljotresima 1890. i 1891. godine. Prilikom raščišćavanja ruševina to groblje je uništeno, tako da 1907. godine Odbor Zadužbine Nikole Čupića nije uspeo da pronađe ostatke Čupićevog groba, niti njegove posmrtne ostatke.

Poslednje pismo

U svom poslednjem pismu, upućenom prijatelju đeneralu Kosti Protiću (1831‐1892), napisanom 8. januara 1870, Nikola Čupić piše sledeće potresne reči: „Čas je tu. Mreti se mora. Leka mi nema da se kući vratim. Ah, srpsko sunce, srpska zemljo… Hitam da napravim raspoloženje mojim imanjem, dok još ovo malo duše u meni traje. Kad ne bih sreće da, ko moji stari, budem od koristi svojoj Otadžbini na bojnom polju, sa mačem u ruci, za šta se oduvek spremah, ostaviću svoje imanje na prosvetne celji, te da na ovom polju bar svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač, iona može da pognjavi turke i osveti Kosovo“.

ZADUŽBINA NIKOLA ČUPIĆ KAO MAČ

Smrću Nikole Čupića, uspostaviće se ubrzo, „Srbija je izgubila darovitog i školovanog oficira, ali je dobila Zadužbinu koja je, kao što je njen osnivač i predvideo, doprinela razvoju srpskog književnog jezika mnogo više nego bojni mačevi“. Čupićevo zaveštanje je u Srbiji dočekano sa dužnim poštovanjem i pažnjom. Odmah po primanju vesti o smrti kapetana Čupića i o njegovom testamentu, ministar prosvete i Crkvenih dela Dimitrije Matić je, 21. oktobra 1871. godine odredio komisiju od 12 članova koja se starala o sprovođenju Čupićeve poslednje volje. Presudom Okružnog suda u Šapcu od 15. jula 1874., br.9719, određeno je da se iz pokojnikove zaostavštine prvo namire svi dugovi i svi legatari. Posle uzvrđivanja mase pokojnikove imovine i namirivanja dugova i legatara, pa i nekih sudskih procesa s tim u vezi, preostalim kapitalom od 6.000 carskih dukata osnovana je 31. januara 1975. godine Zadužbina Nikole Čupića. Članovi komisije koja se starala o sprovođenju Čupićevog testamenta imenovani su za prve članove Odbora koji je upravljao Zadužbinom. Među njima su bili đeneral Kosta Protić, Josif Pančić, Čedomilj Mijatović, Stojan Novaković i dr. Članovi Odbora su svoju dužnost obavljali volonterski, bez ikakve naknade, a morali su biti „književnici koji stanuju u Beogradu“. Novac Zadužbine, „da ne bi besplodan ležao“, dat je „na interes“ sa 10% kamate na po 4 godine.

Predsednik Odbora Zadužbine najduže je bio etnolog i istoričar Milan Đ. Milićević (1831‐1908), sa manjim pre3kidima 35 godina, a potom etnolog Tihomir R. Đorđević (1868‐1944), punih 20 godina. Član Odbora najduže je bio državnik, diplomata, istoričar i književnik Čedomilj Čeda Mijatović (1842‐1932), punih 58 godina. Odbor Čupićeve zadužbine je funkcionisala 66 godina besprekorno, bez dinara manjka u kasi i po svim odredbama Uredbe o radu Odbora. Od 1880. do 1941. godine, svakog 31. januara, na dan Čupićeve smrti i dan osnivanja Zadužbine, održavana je javna sednica Odbora u Svečanoj sali Velike škole (docnijeg Beogradskog universiteta) u Kapetan Mišinom zdanju u Beogradu, a služen je i parastos Nikoli Čupiću. Zadužbina je radila od 1875. do 1915. godine, i od 1921. do 1941. godine. Svoj rad je prekidala samo u vreme dva svetska rata.

IZDANjA ZADUŽBINE

Prema odluci Odbora Zadužbina je od 1877. svake godine objavljivala godišnjak pod nazivom „Godišnjica Nikole Čupića“. Godišnjica je objavljivala dela „o srpskom narodu i iz njegovog života“, donosila je studije, građu, priloge, biografije, bibliografije i pokretala neka važna naučna pitanja. U njoj su objavljivani tekstovi iz književnosti, istorije, etnologije, prava, pedagogije, istorije umetnosti, filosofije, filologije i drugih nauka. U početku su objavljivani uglavnom patriotsko‐poučni i naučno‐popularni tekstovi,a kasnije pretežno književno‐naučna dela. Ovaj naučni časopis, almanah pretežno istorijske i književnoistorijske tematike brzo je stekao ogromnu popularnost u zemlji i svetu. Originalne radove, koji su se predavali Odboru do 1. septembra svake godine, ocenjivali su članovi Odbora irecenzenti. Odabrani radovi, maksimalne dužine do tri štampana tabaka objavljivani su u narednoj Godišnjici, a autori su nagrađivani sa maksimalno 5 dukata po tabaku. Za prvi broj Godišnjice iz 1877. godine radove su priložilisvi članovi Odbora Zadužbine, a tiraž je bio 600 primeraka. Godišnjica Nikole Čupića je bila veoma tražena i od strane mnogih uglednih institucija i biblioteka u inostranstvu. Po posebnoj, nižoj ceni prodavana je u Srbiji i Austrougarskoj. rabat knjižara na Godišnjicu nije smeo biti veći od 25%, a studenti i đaci su za kupovinu dobijali popust od čak 50%. Gotovo da nema važnijeg srpskog naučnika iz oblasti društvenih nauka koji u ovom periodu (1877‐1941) nije objavio neki svoj rad u Godišnjici. Veliki broj ključnih radova iz pojedimih društvenih nauka doživeo je svoje premijerno objavljivanjeupravo u Godišnjici Nikole Čupića. Tu su svoje radove objavljivali Ilarion Ruvarac, Stojan Novaković, Tihomir Đorđević, Čeda Mijatović, Dobra Ružić i dr. Među recenzentima članaka nalazila su se čuvena imena sveta nauke, poput Vladana Đorđevića, Milana Kujundžića Aberdara, Milutina garašanina, Laze K. Lazarevića… Godišnjica je ubrzo dospela u red vrhunskuh srpskih naučnih izdanja, ravnopravno sa Glasnikom i Spomenikom Srpske Kraljevske Akademije, Letopisom matice srpske, ili Bogoslovljem. Radovi iz Godišnjice, poput „Heraldičkih običaja u Srba, u primeni i književnosti“, Stojana Novakovića, iz 1884. godine, i danas se citiraju u naučnoj literaturi, ravnopravno sa savremenim naučnim radovima.

Paralelno sa Godišnjicom Zadužbina je, još od svog osnivanja, u periodu 1875‐1932. godine, objavljivala i Posebna izdanja koja su obuhvatala originalne monografske radove ili prevode stranih naučnih dela. Tako su se među Posebnim izdanjima našla i kapitalna dela poput : Milan Đ. Milićević‐Čupić Stojan i Nikola (1875), Pomeni znamenitih ljudi u srpskom narodu novijeg doba (1888) i Karađorđe u govoru i tvoru (1904), Čedomilj Mijatović‐Despot Đurađ Branković, I‐II (1880/81), Stojan Novaković‐Srbi i turci 14. i 15. veka (1893), Marko Miljanov‐Primeri čojstva i junaštva (1901), kao i prevodi poput Homerove Odiseje (1881) ili priručnika Gajenje male dece (1885) koji je prevela Dr Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji.

PRESTANAK RADA ZADUŽBINE NIKOLE ČUPIĆA

Za 66 godina postojanja i 59 godina aktivnog rada Zadužbina Nikole Čupića je objavila 50 brojeva Godišnjice (brojevi I‐L) i 33 knjige Posebnih izdanja. Prema statistici iz Godišnjice br. XLIX Godišnjica je do tada bila objavila 435 naučnih radova: 187 iz oblasti istorije, 84 iz istorije književnosti, po 57 iz geografije i etnologije (folklora), 26 iz pravnih nauka, 9 iz pedagogije i 15 iz oblasti filosofije, filologije i drugih nauka. Poslednja svečana sednica Odbora zadužbine održana je 31. januara 1941. godine kada je objavljen i pedeseti broj Godišnjice.

Zadužbina nije radila za vreme Drugog svetskog rata, ali nije obnovila svoj rad ni u komunističkoj Jugoslaviji. Rešenjem tadašnjegSaveta za prosvetu, nuku i kulturu Narodne Republike Srbije, br. 714, od 11. juna 1958. godine Zadužbina Nikole Čupića, koju su tada činili 11.010,00 dinara kod Narodne banke FNRJ i sva štampana izdanja Zadužbine, stavljena je pod upravu Zadužbinskog odeljenja Vlade NR Srbije. Time je Zadužbina Nikole Čupića prestala da postoji i više nikada nije objavila ni jedno izdanje.

Nikola Giljen, Sonja Jovićević Jov i Jelena Mandić

. . .

Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“   www.princezaoliverafond.org.rs