Porodična i krsna slava i običaji za slavu

Kako se slavi krsna slava, pravila i običaji. Prenos slave na sina. Sveta vodica. Pozivanje na slavu. Šta pripremiti za slavu. Slavska trpeza. Slavsko vino, žito, slavski kolač.

 

KRSNA SLAVA

Jedna od glavnih odlika srpskog Pravoslavlja, za koju ne zna ostali hrišćanski svet, jeste krsna slava. Pre primanja hrišćanstva Srbi su bili mnogobožački narod. Pored vrhovnog boga Peruna, koga su svi poštovali, svaki dom je imao i svoje domaće božanstvo. Po prirodi sentimentalni i vezani za domaće navike i običaje, u susretu sa hrišćanstvom, Srbi su se najteže odricali tih domaćih božanstava Mudri i praktični Nemanjin sin, Sveti Sava, mnogobožačke kumire i idole, zamenio je velikim svetiteljima Crkve Hristove, koji postadoše zaštitnici i pomoćnici srpskih domova, crkava i manastira, porodica i plemena, sela i gradova, pa i čitavih pokrajina i oblasti. Tako je nastala krsna slava.

Crkva je, imajući u vidu praktične razloge, savetovala i preporučivala porodicama koje svetitelje da uzimaju za svoju krsnu slavu. Birani su veliki svetitelji koji se praznuju u jesen, zimu i proleće, kada je manje radova u njivi, pošto su Srbi bili narod koji se bavio zemljoradnjom i stočarstvom. Pojedine porodice, opet, birale su dan kada će se krstiti, i svetitelja koji se toga dana slavi, uzimale su taj dan za svoju krsnu slavu.

Značaj krsne slave

Slavljenje krsne slave je ostala jedina, neprekinuta tradicija kod Srba od vremena pokrštavanja do danas. Mnogo je štošta promenjeno u narodnom životu i običajima, ali se slava sačuvala kao najveća svetinja našeg naroda Srbin je slavio slavu u najslavnijim danima svoje istorije, ali isto tako i u toku petvekovnog robovanja pod Turcima. Slavljena je krsna slava u vreme i nevreme u ratu i izgnanstvu, u tamnici i bolnici, u žalosti i radosti, u bedi i siromaštvu isto kao u bogatstvu i izobilju. Naši vojnici su u jeku najžešćih bitaka u rovu lomili bajati vojnički hleb (tajin) pevali tropar svoje slave, palili komadić voštanice koji su od kuće poneli, molili se Bogu za pomoć i srećnije dane. Posle Drugog svetskog rata u vreme neviđene bezbožničke i antiverske propagande, Srbi se nisu odricali svoje slave i, slobodno se može reći, da je krsna slava sačuvala pravoslavnu veru i tradiciju u našem narodu.

Kada jedan dom, jedna porodica, počinje da slavi krsnu slavu?

Slava se prenosila i nastavljala sa kolena na koleno, sa oca na sina, tako, da se danas može lako zaključiti koje su porodice sa istim prezimenima od jednog pretka, samo po tome koju slavu slave. Ukoliko slave istu slavu onda su od istog pretka, ali su se tokom vremena i raseljavanja udaljile jedne od drugih, i postale nepoznate.

Kada otac predaje slavu sinovima?

Ukoliko sinovi žive sa ocem u jednoj kući, onda svi zajedno slave slavu. Međutim, kada neko od sinova zasnuje svoju porodicu, oženi se i ne živi više sa ocem, on treba odmah da počne da u svom domu slavi krsnu slavu. Sasvim je pogrešno, što pojedini danas, ne slave, izgovarajući se: živ mi je otac i on slavi. Znači, čim neko živi zasebno i ima svoju porodicu, dužan je da slavi svoju slavu, jer je slava zaštitnik domaćeg ognjišta i pomoćnik u svakom radu, veliki Božiji blagoslov i zaštitnik svih ukućana, naročito dece.

Kako se prima krsna slava od oca?

Prve godine, kada sin zasnuje samostalno domaćinstvo, on dolazi kod oca na slavu. Kad se kolač iseče, otac iz svoje desne ruke predaje sinu jednu četvrtinu kolača, poljube se, jedan drugom čestitaju slavu, a otac poželi sinu da sa svojom ženom i decom, budućim unucima i potomcima, dugo u zdravlju i dobrom raspoloženju slavi slavu. Sin nosi deo kolača kući, podeli ga sa svojom porodicom, a već naredne godine počinje redovno da slavi svoju krsnu slavu.

Pripreme za krsnu slavu

Na nekoliko dana pred slavu, u domu u kome se slavi, počinju pripreme, kako bi se slava što svečanije i dostojnije dočekala Kuća se rasprema, čisti i sređuje. Ukućanima, deci naročito, kupuje se ponešto novo, od odela, da to „ponove“ na dan slave. U kući vlada svečana atmosfera i vedro duhovno raspoloženje i radost u iščekivanju slave.

Svećenje vodice

Po drevnoj i ustaljenoj praksi naše crkve, u vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovima koji slave. Za osvećenje vodice domaćica pripremi sledeće: jednu posudu (činiju) sa vodom, buket bosiljka, manju svećicu, kadionicu sa žarom ili briketom, tamjana i spisak ukućana u kući. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona, koja je na istočnom zidu sobe. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani sa domaćinom. Zato sveštenik, bar na dan ranije, „zakazuje“ vodicu, to jest, najavljuje domaćinu u koje vreme tačno dolazi, kako bi svi bili na okupu i molitvi. U selu se obično zna kad će u taj kraj naići sveštenik, pa se vodica ne „zakazuje“. Kad se vodica osveti, svi ukućani se malo napiju ove osvećene vodice, a od ostatka se mesi slavski kolač. Ukoliko se vodica sveti na dan slave, zajedno sa rezanjem kolača, pošto se ukućani po malo napiju, ostatak se sipa za neku kalemljenu voćku, ili cveće u kući.

Zašto se osvećuje vodica u domovima za slavu i Vaskrs?

Pored zajedničkih molitava i bogosluženja, koji se obavljaju u hramu, crkva je odredila da se dva puta u godini održavaju obredi i molitve u domovima vernika, za duhovni napredak svakoga doma. A to je sve vezano za dva velika i najsvečanija dana za slavu i Vaskrs. Osvećenjem vodice i kropljenjem doma, blagodat Božija i sveti Duh ulaze u taj dom i njegove žitelje, i on im daje blagoslov i duhovnu snagu u njihovom sveukupnom životu i radu.

Molitva se prinosi za napredak svih čeljadi u kući, i za pokoj duša umrlih srodnika

Pozivanje na slavu

U nekim našim krajevima, gosti se na poseban način pozivaju na slavu. Domaćin ili neko od mlađih, ode u kuću onoga koga želi pozvati, ili koga godinama poziva, i uz prigodan razgovor, pozove prijatelja na slavu. Negde se uoči slave, u kuće koje se pozivaju, šalje lepinja ili manji hleb koji se peče za slavu, i na taj način gosti se pozivaju na slavu. Negde se, opet kaže: „na slavu se ne zove“.

Ispravno je i jedno i drugo, ali dobro je, na nekoliko dana pred slavu, potsetiti svoje prijatelje i zvanice, i u znak pažnje i poštovanja pozvati ih na slavu. To se danas može učiniti i telefonom, mada je prikladnije i učtivije to učiniti lično i neposredno.

Pozdravljanje i doček gostiju

Domaćin goste dočekuje pred kućom ili na pragu svog doma. Najsvečanije obučen, i svečarski raspoložen, on goste dočekuje rečima:

„Dobro došli!“

Gosti čestitaju slavu rečima:

„Srećna slava domaćine, tebi i tvom domu, tvojim ukućanima na mnogo godina u zdravlju i veselju.“

Domaćin odgovara: „Hvala, dobro došli, i vama neka Bog i … (kaže ime slave) pomognu da dosta godina dolazite, i da slavimo u zdravlju i veselju.“

Gosti ulaze u kuću, i po stareštvu sedaju za sto gde se obavlja slavski ručak, ili u neku drugu prostoriju gde sede do početka ručka

Šta sve treba pripremiti za slavu?

Za slavu je najvažnije spremiti sledeće: slavski kolač, kuvano žito, crno vino i sveću.

Slavski kolač

Na jedan dan uoči slave domaćica mesi slavski kolač. Kolač se mesi od čistog pšeničnog brašna. Testo se zakuvava sa vodom, i dodaje se malo bogojavljenske i osvećene vodice, koju je sveštenik svetio pred slavu. Kolač se ukrašava raznim ukrasima od testa. Na njegovom centralnom delu i na četiri strane u znaku krsta odozgo utiskuje se pečat (slovo) sa slovima IS HS NI KA, što skraćeno i prevedeno znači: Isus Hristos pobeđuje. Sam kolač simvoliše Hrista koji je hleb života, a vino, kojim se preliva, simvoliše krv koja je tekla iz Hristovih rana.

Posle sečenja kolača, kolač se iseče na kriške kao hleb. Najpre domaćin i ukućani uzimaju i jedu po deo kolača, a ostatak se postavlja na trpezu.

Slavska sveća

Za slavu se kupuje veća sveća, po mogućstvu od pravog voska, obično dužine 50 60 cm, može i veća, ili manja, zavisno od prilika i mogućnosti. Ona se stavlja u čirak (svećnjak) i posebno ukrašava. Sveća se pali na dan slave, neposredno pred rezanje kolača. Domaćin se prekrsti, pomene u molitvi Boga i ime svoje krsne slave, celiva sveću i pali je šibicom. Sveća i njena svetlost simbolizuju svetlost nauke Hristove. Sveća gori celog dana na dan slave, a kada izgori na nekoliko santimetara do svećnjaka, sveća se gasi na sledeći način: Domaćin se prekrsti, uzme čašu sa vinom, iz nje zahvati jednu kafenu kašičicu vina i nju izlije uz fitilj sveće koja gori. Vino polako ugasi sveću. Potom se sveća i čirak stavljaju pred ikonu, ili na neko drugo svečano mesto u kući, i tu stoji do sledeće godine, i pali se prilikom zajedničkih kućnih molitvi.

Slavsko žito

Uoči slave, domaćica priprema slavsko žito koljivo ili panaiju. Slavsko žito se kuva od čistog i otrebljenog pšeničnog zrna. Jedan kilogram ili pola kilograma žita (zavisno od broja gostiju), ukuva se u čistoj vodi, zatim se procedi i malo prosuši. Prosušeno žito se, zatim, melje. U samleveno žito dodaje se šećer, mleveni orasi, malo vanilin šećera i malo morskog oraha radi lepšeg ukusa. To se stavlja u neku plitku činiju ili tacnu, lepo oblikuje , i po površini se pospe šećerom u prahu ili mlevenim orasima.

Prilikom rezanja slavskog kolača, u žito se, odozgo u centar, stavlja manja svećica koja gori dok traje obred rezanja slavskog kolača. Po završetku obreda žito se preliva crnim vinom, svećica se gasi i vadi iz žita, a na njeno mesto može se staviti neki cvet karanfil, ruža, bosiljak…

Služenje žitom

Kada se završi rezanje kolača i žito prelije vinom, najpre se domaćin posluži žitom, a zatim svi ukućani. Onda se služe svi gosti. I kako koji gost dolazi na slavu, prvo se poslužuje slavskim žitom. Žito obično služi domaćica ili ako ima devojka u kući, ćerka ili unuka, a može i neka devojka ili mlađa žena od prijatelja ili komšija te kuće. Žito stoji na većem poslužavniku sa nekoliko kašičica na posebnoj tacni, zatim jedna čaša sa vodom u koju se stavljaju kašičice posle posluženja žitom. U nekim krajevima uz žito stavlja se i čaša sa vinom, ali obzirom da je žito preliveno vinom, ova čaša vina nije obavezna.

Žito se služi na sledeći način: Domaćica prinese žito, gost ustane, prekrsti se, okrene se domaćinu i domaćici i čestita slavu i uzima žito. Posle posluženja opet se prekrsti i ponovo sedne. Žitom se prvo služe stariji pa mlađi. Poslužavnik sa žitom stoji pored slavske sveće dok traje slava Ukoliko žita preostane, ono se daje deci, ili se sprema deci prisutnih gostiju. Poznato je da deca vole slavsko žito zbog njegovog lepog ukusa.

Slavsko žito se kuva i prinosi u slavu Božiju, u čast svetitelja koji se slavi, za zdravlje i napredak doma i njegovih ukućana, kao i za pokoj duša svih predaka u tom domu. Pšenično zrno u hrišćanstvu je simvol večnog života smrti i vaskrsenja. Jer kada se seje ono umire i klija, ali iz njega se rađa novi život koji donosi stostruki rod.

Žito se sprema za sve slave

Ovde posebno naglašavamo da se žito priprema za sve slave. Nažalost, ima u nekim krajevima pogrešna navika da se žito ne sprema za Aranđelovdan, Gavrilovdan i svetog Iliju, jer ti sveci su „živi“, kako kažu u tim krajevima. Pre svega svi sveci su živi i od Boga proslavljeni. Znači, za sve slave treba spremati žito. Naši manastiri i crkve koji slave svetog Arhangela Mihaila ili svetog Iliju, pripremaju žito i to mora biti primer kako treba raditi, jer se tradicija i običaji u crkvi čuvaju nepovređeni. Nepripremanje žita, i pored upozorenja crkve, može se u tom slučaju smatrati čak i grehom.

Obred rezanja slavskog kolača i osvećenja slavskog žita

Kolač i žito se na dan slave nose u crkvu na osvećenje. U pojedine domove, ukoliko sveštenik može da stigne i koji to izričito žele, dolazi sveštenik, i u njima osvećuje žito i reže slavski kolač. Kada sveštenik izreže kolač i prelije vinom, onda svi ukućani na čelu sa domaćinom učestvuju u okretanju slavskog kolača, uz pevanje crkvenih pesama.

Onda sveštenik lomi kolač sa domaćinom. Ako se kolač okreće i lomi van stola, domaćica na pod prostere manji beli čaršav ili veću salvetu da bi se pokupile mrve od kolača, jer bi bio greh da padnu na pod kuda se gazi nogama.

Domaćinovo dvorenje slave

U našem narodu sačuvan je jedan lep običaj, dvorenje slave. Naime, domaćin, na dan slave, obučen u svečano odelo, gologlav, vedar i raspoložen, dočekuje goste i ceo dan ne seda dok sveća gori. Ne seda iz poštovanja prema svetitelju koga toga dana slavi, i koji je glavni gost u njegovoj kući, i on stoji pred njim kao u crkvi na molitvi. Ukoliko je domaćin u starijim godinama, i fizički nije u stanju da prestoji ceo dan, po njegovom dopuštenju slavu dvori neko od mlađih muškaraca, sin ili unuk. On ujedno brine o posluženju i rasporedu gostiju i o svemu što doprinosi da se gosti osećaju prijatno i raspoloženo.

Domaćin na isti način ispraća goste, sa željom da se dogodine opet sastanu u još boljem zdravlju i raspoloženju

Slavska trpeza

Pored nabrojanoga što čini slavu: slavski kolač, slavsko žito, sveća i vino, po našem narodnom običaju domaćin priprema slavski ručak koji se obavlja na dan slave. U nekim krajevima se priprema i večera uoči slave, na koju dolaze gosti, i to se zove navečerje praznika Negde se slavi i drugi, pa čak, i treći dan slave.

Odsustvo veronauke uslovilo je da se slava pretvorila skoro isključivo u slavsku gozbu, na kojoj, niti domaćin, niti gosti znaju o pravom smislu i suštini slave, pa čak ništa ni o svetitelju koji se slavi. Pošto se to pretvorilo, dakle, u obilnu gozbu, siromašnije porodice danas nisu u stanju da finansijski izdrže toliki trošak. Podvlačimo ponovo ovde, da je slava pre svega duhovni događaj i doživljaj uz ono što je neophodno za sam obred rezanja kolača, a sve ostalo je stvar volje i mogućnosti svake porodice.

Posne slave

Ovde valja upozoriti na još jedan poguban i štetan običaj, koji se polako iz neupućenosti u nekim našim krajevima, uvlači u naš narod. Naime, kada neka krsna slava padne uz post, ili u sredu ili petak, na primer Nikoljdan, koji je uvek u Božićnom postu, taj dan se obavezno posti, bez obzira da li porodica iz nekih razloga ne posti taj post. Spremati mrsnu hranu za slavu je veliki i pogubni greh ako je post.

Bolje je ne slaviti, nego praviti javnu sablazan i navoditi na greh druge (goste) da mrse na veliki praznik u vreme kada crkva naređuje post. Kad slava padne u sredu ili petak, a nije post, gozba i mrsni slavski ručak može se odložiti za naredni dan.

Pogrešno je, kako to neki čine, na dan slave kada je post, „prikazati“ na trpezi malo ribe i posne hrane, a posle postavljati i služiti mrsnu hranu. To je svojevrsno licemerje, i nije dostojno hrišćanina, Srbina i pravoslavca, pogovo kada se zna da se može čak lepše i jeftinije pripremiti ručak od ribe i posne hrane. Postoji, čak i kuvar sa receptima za pripremanje posnih jela, koga bi trebalo da koriste domaćice koje pripremaju posnu slavu.

Crkvena slava

Pored svetitelja i slave koju slavi svaka porodica, zajednička slava svih parohijana i vernika koji pripadaju određenom hramu u mestu u kome žive, jeste hramovna slava te crkve. Svaki hram je posvećen nekom svetitelju, ili prazniku, i on na taj dan slavi svoju hramovnu slavu. Pošto je hram najveća svetinja u jednom mestu i zajednički duhovni dom i ognjište svih meštana, poželjno je da svi uzmu učešća u toj slavi. Veliki je greh ne otići toga dana svojoj crkvi, pogotovo ako za to nema opravdanog razloga.

Domaćin crkvene slave

Na dan hramovne slave služi se sveta liturgija, zvone sva zvona, oko crkve se nose barjaci (litije) ikone i drugi sveti predmeti, i posle trokratnog ophoda seče se slavski kolač. Hramovna slava, takođe, ima svog domaćina. To je jedan od meštana, a može i više njih, koji se dobrovoljno jave. On pripremi kolač i žito, sveću i vino i ako je u mogućnosti i slavski ručak, na koga poziva sve prisutne toga dana u crkvi. Ako on nije sam u mogućnosti da snosi sve troškove slave, u pripremanju ručka učestvuje delom i crkva.

Na sečenju slavskog kolača u crkvi, pominje se njegovo ime i imena njegovih srodnika i ukućana. On taj dan, kao i u kući na dan slave, dvori slavu i služi goste. Pred rezanje slavskog kolača, sveštenik pita, ko se javlja za domaćina za narednu slavu. Onome koji se javi, domaćin predaje jednu četvrtinu slavskog kolača, koju ovaj nosi kući i deli sa svojim ukućanima

Okupljanje naroda oko crkve

Neophodno bi bilo obnoviti običaj i tradiciju okupljanja naroda oko svoje crkve. Znamo da su se Srbi kroz istoriju i u teškim vremenima okupljali i sastajali kod svojih hramova i manastira, naročito oko velikih svetinja koje su poznate u našem narodu: Žiča, Studenica, Gračanica, Ljubostinja, Devič i dr. Na tim saborima donošene su sudbonosne odluke za narod i budućnost. To saborovanje, u ovom vremenu opšte otuđenosti, trebalo bi obnoviti, da se duhovno bolje upoznamo i zbližimo. A to je Srbima danas i te kako potrebno.

Preslava – zavetina

Pojedina sela i gradovi imaju svoju slavu koja se zove preslava ili zavetina. Oni su uzeli jednoga svetitelja ili praznik i preko njega se mole Bogu za svako dobro i napredak. Zatim se mole Bogu da ih čuva od bolesti, poplava, suše, grada, zemljotresa i drugih nepogoda i nesreća.

Litija

Toga dana skuplja se narod oko crkve i posle svečane službe polazi litija. Za crkvenim zastavama, krstovima i ikonama i za sveštenikom ide pobožni narod. Tu su i đaci sa svojim učiteljiš i nastavnicima, idu u redu i pevaju crkvene pesme. Litija ide kroz ulice, preko polja, kroz voćnjake i vinograde. Sveštenik blagosilja, a narod se iskreno moli da Bog sačuva od nepogoda plodove njihovog rada

Litija se u nekim krajevima zaustavi kod zapisa To je unapred određeno drvo, obično na raskršću. Sveštenik čita molitvu i u zapisu (na drvetu) urezuje, zapisuje, krst svake godine na istom mestu. Litija se potom vraća u crkvu.

Toga dana meštani sela ili varoši, pripremaju svečani ručak na koji dolaze gosti iz susednih mesta To se zove preslava, to jest slava preko one glavne slave. U mestima gde nema crkve, na dan preslave, na određenom mestu se osvećuje vodica i seče slavski kolač za celo to mesto. Ta preslava ima, takođe, svog domaćina, koji se svake godine smenjuje. U nekim krajevima za preslavu se pali sveća i lomi kolač kao i za slavu.

Zanatlijske slave

Pored domaće i crkvene slave, ili preslave, u našoj je tradiciji, da pojedina zanatlijska udruženja (pekari, stolari, trgovci itd), esnafi, preduzeća, sportski i drugi klubovi, bratstva, zajednice, društva lekara i razna udruženja mogu imati i slaviti svoju slavu. Oni za svoju slavu, za svoga pokrovitelja i zaštitnika uzimaju nekog svetitelja koji je prikladan toj delatnosti ili zanimanju. Lekari obično uzimaju svete Vrače (lekare), stolari sv. i Pravednog Josifa, jer je bio stolar itd. Slavi se slava, kao crkvena ili školska, ima svoga domaćina, ili svi zajedno pripremaju slavu, pa svi su domaćini. Kolač i žito se nose u crkvu, ili sveštenik dolazi da preseče kolač i osvešta žito. Sve ostalo je kao na domaćoj ili crkvenoj slavi.

. . .