Krilata krava, ludi ljudi i lude krave

Šta spaja lude krave i lude ljude. Kratka priča o nama i kravama

 

REKVIJEM

 

 

Mamu su odveli juče. Tata je već odavno otišao, njega ustvari nikad nisam ni video. Uvek je na službenom putu. Ima neko čudno zanimanje. Vodaju ga po celoj zemlji, od sela do salaša, pokazuju ga na kojekakvim sajmovima… a između dva pojavljivanja na tim skupovima, iznajmljuju ga odgajivačima. Plaćaju ga da se pari! Ne baš njega, novac dobija Pietrov gazda, ali ipak… ponosan sam da je moj tata toliko cenjen. Ja lično sam stidljiv, ne volim gužve, još manje zatvorene prostore, a o tucanju, u mojim godinama nema govora… Kasnije, kad porastem, ne bih želeo da me pokazuju kao neku čudnu zverku.

Ali onaj drugi deo tatinog zanata bi me zanimao. Znam o čemu pričam. Više puta sam prisustvovao tim sablaznim radnjama. Pietro je dovodio u moju štalu prvo Emu, posle Suzanu, posle jednu treću koju nisam znao… obarao ih je u slamu, te žene su se kikotale, zatim je on legao na njih, koprcao se kao da ga je spopala ona bolest ludih krava, to je trajalo neko vreme sa uzdasima, čak i vrištanjem i onda, odjednom smireni, veoma umorni bi ostali ležeći i buljeći u plafon. Pitam se kako moj tata radi te stvari. Ne mogu da zamislim njegove ljubavnice u položajima koje je zauzimala Ema ili Suzana, ili ona treća… I opet sam ponosan na mog tatu. Nijedna od tih dvonožnih krava nikada nije dala Pietru nijedan groš. A baš je obavljao, i savesno, obavljao svoj posao. A za to vreme, moj tata je zaradio milione…

Ovih zadnjih dana se ne osećam sigurno. Pietro, kao od uvek, me poji i hrani svako jutro, pere me, miluje, ali što mi se ne sviđa, prekjuče je počeo da mi priča, da mi tepa, da mi pipa vrat, slabine i, krajnji bezobrazluk, butine. Đubre pedofilsko!

Nadam se da ste razumeli, ja nisam vaše vrste. I uobraženi mesožderi dvonošci vi ne možete da shvatite da ja, sin Atile i Sarke, praunuk čuvene „Krilate“, ja mladunac koga na vašem jeziku zovete „tele“, vi nikad nećete moći da razumete da ja znam vaše reči, da su mi one potrebne kao trava pašnjaka, kao rosa koju ujutro ližem na pragu štale, kao moja drugarica Belka, sa kojom se igram na livadi, kojoj grickam uši, sa kojom ću kasnije, kad porastem, raditi iste čudesne stvari kao Pietro sa one tri dvonozne krave, ili moj tata sa pravim pravcatim kravama. I ja za to neću traziti ni dinar. Ni dolar, ni marku, ni liru, šarenu hartiju koja je u vrednosti u ovoj zemlji.

Rekoh “čuvena Krilata”… mama mi je pričala našu porodičnu legendu… Da, da, da… i mi imamo legende, priče, junačke pesme… Niste znali? Naravno. Naše priče i pesme se ne čitaju u dnu vaših tanjira… Posle obroka ostaju samo masne mrlje, malo sosa kog se vi bojite, i nekoliko crvenih kapljica naše krvi… Dobro… rekoh «Krilata»… moja prababa… Pre mnogo punih meseci stigla je ovde, na obalu ostrva. Pričali su mi da je izašla iz mora, njena dlaka je blistala, iz gubice su izlazili pramenovi patnje, uši su joj se zašiljile, i iznurena, žedna i gladna, mršava je pala na pesak. Na njenom, na našem jeziku, molila je za pomoć… Adam, Pietrov otac je našao, pomilovao, podigao, utešio, poveo na imanje na kome je radio. I usput, da je razonodi, razgovarao je sa njom. Adam je bio čovek od stare, prastare vrste ljudi, od onih koji su znali da razgovaraju sa biljkama, sa životinjama, koji su razumevali rečnik brze vode i prepoznavali sve migove neba, svako mršćenje stena.

Krilata, (Adam ju je tako odmah nazvao zbog njenih plećki, koje su se probijale kroz kožu zbog mršavosti, kao da hoće da izađu iz tog nezahvalnog tela, zbog tih lopatica koja su ličila na dva pupoljka anđeoskih krila) polako se penjući prema vrhu brda mu je ispričala svoju dogodovštinu. Živela je sa druge strane mora… Beše tamo pašnjaka, seljaka, sunca i slane tople vode u kojoj je volela da se brčka, beše devojčica koje su se igrale sa njom, bio je i jedan bik… I jednog dana, ljudi koji su se brinuli o njoj, i dečaci koji su je timarli i hranili, i nebo koje je mazilo, i slana voda koja joj je prijala… svi kao po jednoj nebeskoj naredbi su poludeli… Ljudi su umesto alatki, motika, ašova, budaka, uzeli neke neobične bučne sprave koje su pljuvale plamen i smrt, devojcice, do tada bezbrižne, počele su da se kriju u najmračnijim kutkovima, a dečaci, umesto da se loptaju počeše da se igraju ubilačkih igara… čak i ona topla, slana, plava voda je ohladnela, posedela, ostarila… »Voda koja matori… umire… sedi… selo na brdu koje gori… razumeš li… morala sam da bežim iz te lude zemlje… ušla sam u more i krenula…»

Adam joj nije poverovao. Krava koja je preplivala more! Nemoguće. Pesnik na svoj način, izmislio je, sanjao, kravu letilicu, kravu begunicu od ludih ljudi, leteći preko mora, do ovog mirnog kalabrijskog sela.

Krilata je dobila politički azil. Bar ja to tako prevodim i objašnjavam zašto baš njoj nisu nikad stavili omču na vrat i nisu je poveli puteljkom koji vodi prema onoj šupi iz čijeg odžaka se danu i noću diže beli dim.

To je bila moja prababa, i ja sam na nju ponosan. Hvala joj, tako sam saznao da pre ludih krava beše i ludih ljudi… I nešto mi kaže da će se to uvek i večno ponavljati… red ludih krava, red blesavih ljudi… Do kraja sveta… a svet je za mene moje parče livade… i Belka…

Pietro je došao… sam, bez svojih kravica… ne smeši se… i u ruci nosi jedan debeo, veoma debeo konopac…

 

Vladan Radoman

 

Vladan Radoman. Rođen 1936. u Novom Sadu. Objavlljeni romani u Francuskoj: Greška, 1975, Zemlja u izgnastvu, 1982, Jaruga, 1984. (Nagrada Sainte-Beuve i nagrada Biguet Francuske akademije), Obespravljeni, 1986, Beogradske devojke me nikad nisu volele, 1991, (preveden na srpski kod Galaksije Gutenberg), Harmonikašev osmeh, 1993. (preveden na srpski kod Stubova kulture), Ledeni svitac, 1995, (preveden na srpski kod Galaksije Gutenberg, dramatizovan i igran 2005-e u Madlenijanumu – adaptacija Jovan Ćirilov, režija Tanja Mandić Rigonat, gluma Goran Jevtić), Plavo mistral, Siroče od mora, Ulica Bonaparta, 2000, Ima li seksualnog života posle smrti, 2003, Predajem se, 2003, (preveden na srpski kod Zepter Word book), Trojno pravilo, 2005.

. . .