SVETI ANTONIJE VELIKI – Duhovne pouke
Duhovne pouke i mudrosti koje nam je ostavio Sveti Antonije Veliki.
Danas se u Crkvi slavi Sveti Antonije Veliki u čast velikog svetitelja koji se smatra za utemeljivača monaštva i iskušeništva.
Iz žitija Svetog Antonija Velikog
Sveti Antonije Veliki pobedjuje demona
Prebivajući u duhu Svetog Antonija, blagodat Božija je dopuštala da se u njemu razvije borba kako bi ga ispitala kao zlato u ognju i utvrdila njegove naravstvene sile, davši prostor njihovom dejstvu. Neprijatelju je dat pristup, a podvižnika podržavala sakrivena pomoć.
Sveti Atanasije je opširno opisao tu borbu. Vražije strele su, govori on, bile vrlo primetne. Hrabri borac ih je, međutim, odbijao, nimalo se ne kolebajući.
Najpre je vrag pokušao da ga pokoleba žalošću što je ostavio svet, privodeći mu na misao sa jedne strane – prenebregavanje plemenitog roda, uzaludno napuštanje znatnog bogatstva i beskorisno odbacivanje svih udobnosti života, a posebno napuštenu sestru bez podrške, zbrinutosti i utehe, i sa druge strane – težinu i surovost započetog bezutešnog života, nenaviknutost i neizdržljivost tela koje, navodno, neće podneti takva lišavanja i dugotrajnost takvog života kome se kraj ne vidi, udaljenost od ljudi, odsustvo svih uteha i neprestano samoumrtvljavanje. Tim podsećanjima neprijatelj je izazivao silnu buru pomisli. Međutim, on ne samo da je bio odbijen nepokolebljivošću Svetog Antonija, koji se tvrdo držao svoje namere i svog rešenja, već i oboren njegovom velikom verom da je sve što je ostavio i što trpi ništavno u poređenju sa beskonačnim blagom koje je Bog pripremio podvižnicima. Sveti je znao da se Bogu može najlakše ugađati ako je čovek slobodan od svih žitejskih i veštastvenih briga. Njegovim neprestanim molitvama, koje su u njegovo srce privlačile najslađe duhovne utehe, neprijatelj je bačen u prah.
Pobeđen sa te strane, đavo je na mladog borca napadao sa druge, sa koje je navikao da obara mladost: započeo je da ga iskušava telesnom pohotom, smućujući ga noću i uznemirujući danju. Borba je bila tako žestoka i dugotrajna da nije mogla da se sakrije od drugih. Vrag je podmetao nečiste pomisli, a Sveti Antonije ih je odbijao molitvom; prvi je raspaljivao udove, a drugi ih hladio postom, bdenjem i svakovrsnim zamaranjem; prvi je noću na sebe uzimao ženski izgled, na svaki način se trudeći da izazove grehovnu primamljivost, a drugi se mišlju uznosio na nebo, sagledavao tamošnje krasote i podsećanjem na blagorodstvo kojim Gospod Isus Hristos udostojio našu prirodu, razgonio varljivu obmanu; nečastivi je izazivao osećaj slasti koje dolazi od zadovoljstva, a blaženi mu je suprotstavljao strašnu gorčinu muka u večnom ognju i sećanjem na neuspavljivog crva ostajao nepovređen. Upornost i ružnoća napada najzad su u napadanom obrazovali takvu odvratnost prema svim nečistim pokretima i takav gnev sa snažnom razdraženošću, da se neprijatelj lišio mogućnosti čak i da mu priđe ili da ga izdaleka iskušava i uznemirava sa te strane. Jer, osećanja mržnje i odvratnosti prema strasnim pokretima jesu ognjene strele koje opaljuju neprijatelja. Na taj način je i u tome svelukavi bio pobeđen od mladosti koja nosi strasnu plot. On je odstupio posramljen zato što je sluzi Božijem sadejstvovao sam Gospod koji je radi nas poneo telo i u njemu satro svu silu vražiju. Svaki istinski podvižnik stoga sa apostolom ispoveda: Ne ja, nego blagodat Božija koja je sa mnom (1.Kor.15,10).
Međutim, čovekomrzac još nije istrošio svu svoju snagu. Videći pokrov Božiji nad mladim borcem, i znajući da on osenjuje samo smirene, neprijatelj je zamislio da ga, navevši ga na visokoumlje i nadmenost, liši nebeske pomoći. Zbog toga se javljao sa izgledom malog crnog dečaka, sa pritvornim ponižavanjem govoreći Svetom Antoniju: „Pobedio si me“.
Time je mislio da svetoga navede na misao da pobedu pripiše sebi, čime bi pao u gordost i od sebe odbio Boga koji mu je pomagao. Međutim, Sveti Antonije ga je pitao: „Ko si ti?“
On je odgovorio: „Ja sam duh bluda koji izaziva telesnu pohotu i podstiče na telesni greh. Ja sam prevario mnoge od onih koji su dali zavet celomudrenosti. Ja sam doveo do pada mnoge od onih koji su dugo vremena umrtvljivali svoju plot. Ti si, pak, razvalio sve moje zamke i sve strele polomio, tako da sam oboren“.
Tada je Sveti Antonije, blagodareći Boga, Spasitelja svog, uskiknuo: Gospod mi je pomoćnik, i ja ću pogledati na neprijatelje svoje (Ps.117,7). Pogledavši zatim bez straha na neprijatelja, on je rekao: „Bog je dopustio da mi se javiš crn radi obelodanjenja tame tvojih zloumišljaja, a kao dečak – radi izobličenja tvoje nemoći. Zbog toga si i dostojan svakog prezira“.
Od tih reči nečisti taj duh je pobegao kao paljen ognjem i već se više nije približavao blaženom Antoniju.
POUKE – SVETI ANTONIJE VELIKI
* Nije potrebno gneviti se na one koji pogreše, pa neka su njihovi postupci i dostojni kazne. Radi same pravde, potrebno je krivce vraćati na pravi put i kažnjavati ih po potrebi, ili lično, ili preko drugih. A gneviti se ili srditi se na njih neumesno je, zato što gnev potiče od strasti, a ne od suda i pravde. Nije potrebno odobravati onima koji su preko mere milostivi, jer potrebno je i kazniti odane zlu, zbog samoga dobra i pravde, ali ne zbog lične strasti i gneva.
* Samo je duhovna imovina sigurna i nepristupačna lopovima; ona se od dobrodetelji sastoji i bogougodnog života, od poznavanja i tvorenja dobrih dela. Bogatstvo je slep vođa i neozbiljan savetnik. Ko upotrebljava bogatstvo jedino radi svoga zadovoljstva, gubi svoju premorenu dušu.
* Znaj da telesne bolesti po samoj bitnosti pripadaju telu kao materijalnom i truležnom. I onda, u slučaju bolesti, dobru naviknuta duša treba sa blagodarnošću da pokazuje muškost i trpljenje, ne pitajući Boga zašto je stvorio telo.
* Oni koji nisu zadovoljni onim što imaju, nego trče za masnijim zalogajem, postaju robovi strastima koje mrcvare dušu i navode u nju sve gora i gora uobraženja; te ovo ne valja, te ono ne valja, treba steći novo i bolje. Kao što suviše dugačka haljina smeta putniku pri koračanju, tako i želja da se stekne preko moguće mere sprečava dušu da se brine o spasenju.
* Kad duša sazna za greh, ona omrzne na njega kao na zver sa smrdljivim zadahom. Onima koji za njegovu vrednost još ne znaju, greh izgleda sladunjav, jer drži svoga ljubimca u potčinjenosti sve dok ga potpuno ne zarobi. A bedni i nesrećni grešnik ne vidi šta je za njega spasonosno, čak o tome i ne misli, već misleći da ga greh krasi, raduje mu se.
* Sveti Antonije Veliki ispitujući dubine sudova Božijih pitaše govoreći: „Gospode kako to da neki umiru maloljetni a neki u dubokoj starosti? I zašto da neki siromaše, a drugi se bogate? I kako to da se bogate nepravedni, a siromaše pravedni?“
Dođe mu glas koji govoraše: „Antonije, pazi na sebe samog; ovo su sudovi Božji i nije ti od koristi da ih upoznaš.“
* Upita ava Pamvo avu Antonija: „Šta da radim?“
Reče mu starac: „Ne uzdaj se u svoju pravdu niti žali za onim što je prošlo i budi uzdržljivog jezika i stomaka.“
• Reče jednom Sveti Antonije Veliki: „Videh sve vražije (satanine) zamke razapete po zemlji. Pa uzdahnuvši rekoh: Ko je taj koji će im izbjeći? I čuh glas koji mi govoraše: Smirenoumlje .“
* Prepodobni otac naš Sveti Antonije Veliki mnogo puta je govorio da mu je Gospod otkrio, i on je, kao nekada pravedni Job, očima svojim vidio pravoga Satanu: Iz usta mu izlaze plameni lučevi, i iskre ognjene skaču. Iz nozdrva mu izlazi dim kao iz usijane peći; dah mu je kao žeravica, i plamen mu suklja iz usta (Jov. 41,9 – 12). Tako strašan izgleda poglavar demona, koji bi hteo da sav svet za tren oka uništi, ali ne može ništa, jer je vezan Božjom silom, kao konj uzdom, i kao rob okovan.
A boji se krsnog znaka i čistog života pravednih, kao što nam kazuje sveti Antonije Veliki, govoreći:
„Ljubljeni, moćno oružje protiv đavola je čist život i besprekorna vera u Boga. Verujte meni koji sam to iskusio: Satana drhti od bdenja, molitvi i postova onih koji pravedno žive; i od njihove krotosti, dobrovoljnog siromaštva, nehvalisavosti, smirenja, ljubavi, negnjevnivosti, a naročito od ljubavi prema Hristu čistog srca njihovog. Jer zna naduveni drakon, da je osuđen da bude gažen nogama pravednika, po zapovedi Boga koji reče: Evo vam dajem vlast da stanete na zmije i na škorpije i na svaku silu vražiju. (Lk. 10,19).“