Веселинка Стојковић
Жедан остах
Вељко Станојевић (1892–1967): Портрет мушкарца са лептир машном
Жедан остах жена, жедан вина,
Гладан сунца, свих ведрина;
Узалуд се јутрос опет будим,
Узалуд ми дан, узалуд жудим.
Жедан остах жена, жедан вина,
Жеженога злата, свих милина;
Тежина ми душу, тело мрви,
Тежина ме боли, све до крви.
Жедан остах жена, жедан вина,
Цветних стаза, свих висина;
Узалуд ми вече, ноћца стиже,
Узалуд ми чежња, бол сажиже.
Жедан остах жена, жедан вина,
Земаљскога часа свих дивота!
Боже, да л’ ми тô небеса нуде,
Ил’ су моје наде празне, худе?
Жедан остах жена, жедан вина,
Гладан сунца, жара, свих врелота;
Залудан ми дан, залуду жудим,
Залудно се јутрос, мој животе,
– Опет надам, опет будим.
