Basne – pouke o životu

Životno blago sakriveno u malim pričama

Srpski narod je iznedrio mnoge narodne umotvorine koje su nastale na osnovu životnog iskustva mnogih generacija. Te narodne umotvorine predstavljaju pravo blago jednog naroda. Među njima su i basne – kratke, sažete umotvorine, obavezno sa poukom. U basnama se preko likova životinja, biljaka i predmeta otkrivaju ljudske osobine, i to one koje bi trebalo biti iskorenjene kao veoma negativne. U njima nalazimo neke stereotipne likove, određene životinje uvek predstavljaju određenu osobinu. Tako je lisica simbol lukavosti i prepredenosti, vuk simbol zla i tiranije, medved simbol gluposti, lav simbol snage, zec predstvlja plašljivost, mrav vrednoću, golub mir, jagnje naivnost i nevinost. Mnoge basne govore o negativnim društvenim pojavama: o nasilju, osvajanju, tlačenju, kao i o ljudskim manama: o lukavosti, lakomosti, nezahvalnosti, uobraženosti. Neke basne se bave i ljudskim vrlinama: vrednoćom, poštenjem, upornošću, hrabrošću itd. Basne se najčešće sastoje iz dijaloga sa jasno naglašenom poentom. Ta poenta treba da bude nauk za one koji čitaju. Sve navedene njihove osobine čine da basne imaju veliku obrazovno-vaspitnu vrednost.

Basni ima puno. Pored narodnih, postoje i umetničke (autorske), kao i basne za decu. U ovom tekstu bavimo se samo narodnim basnama i daćemo upravo primere za njih.

Jedna od poznatih jeste basna Zlatna koka. U ovoj basni akcenat je stavljen na pojavu koja je veoma česta među ljudima, a to je gramzivost. Ljudi su sposobni svašta da čine samo da bi došli do materijalnih sredstava. Ništa im nije dovoljno, sve im je malo, što više imaju, to više žele. Basna Zlatna koka treba da pokaže da je ljudska gramzivost veoma negativna osobina:

Bio neki tvrdica, škrtica, stipsa, kirjanja, uh, u tri sela sličnog nije bilo! Imao je taj kokošku koja je svakoga dana nosila po jedno zlatno jaje, takvu je malo ko na svetu video, a nekmoli imao. Svane jutro – puć! Zlatno jaje! Sutradan ujutro opet – puć! Zlatno jaje! Tako danas, tako sutra i prekosutra, zlatnih jaja puna korpa, tvrdici melem za kirjanjsku dušu. Gledao je on to i mislio: “More, biće da je u toj kokoški zlatni rudnik iznutra, zašto bih ja čekao po jaje na dan, kad mogu odjednom dobiti sve?!” Uzeo je nož i zaklao kokošku da se tog silnog blaga dokopa, kad li unutra – šipak! Ništa! Kako bi i bilo kad koka pravi jaje po jaje, ne drži ih u sebi sva gotova na gomili. Sad gramzivac nije imao ni ono što je dotle imao, pa se gorko kajao, ali kasno – mrtvu koku nećeš oživeti, svejedno što je zlatna. Petao je sve to ispod oka posmatrao, pa je kukuriknuo i celoj bašti objavio:

Gramzivcu glupak rođeni je rod,

Prebrzo ništa ne može se steći,

Namera takva ne donosi plod:

Gubiš i ono što imaš u vreći!

Basna Vuk i jagnje za cilj ima da prikaže mane kao što su: drskost, zlo, tiranija, nasilnost, svevlašće:

Došlo jedno jagnje na potok da se napije sveže vode. Mirno je i tiho pilo, nikom nije smetalo, nikoga nije uznemiravalo. Odjednom se, odozgo iz šume pojavio vuk, besan nasilnik željan jagnjećeg mesa. – Kako se usuđuješ da mutiš vodu koju pijem? – zaurlao je. – Bićeš kažnjen za takvu besprimernu drskost! – Gospodine vuče – odgovori jagnje smireno – nemojte se žestiti, priberite se, razmislite: kako vam ja mogu mutiti vodu kada sam čitavih dvadeset koračaja nizvodno. Potok teče od vas ka meni, vidite li? – Mutiš? Mutiš, kad ja kažem! – urliknu nasilnik. – A rekao bih i da si ti onaj što je o meni prošle godine po svim pašnjacima zlo govorio! – Prošle godine, gospodine? Prošle godine nisam bio ni rođen, ja sam još sisanče – odgovori jagnje. – Ako nisi ti, onda je tvoj stariji brat! – grmeo je dalje vuk. – Stariji brat, gospodine? Moja majka se ovog proleća prvi put ojagnjila, ja nemam brata! – Svejedno, to je onda bio neko iz tvog naroda! – uporno je vikao vuk. – Svi vi, a i čobani i psi, neprekidno me ogovarate, čuo sam, svuda se priča! Sad ćeš mi platiti! – pa dograbi jagnje i odnese ga u svoju jazbinu. Proždrao ga tamo… Zasuzio je zec koji je sve to iz prikrajka posmatrao, žao mu bilo jagnjeta, kroz suze je rekao:

Laž kao istinu nasilnik ima, –

krivdom se služi, vara u svemu,

slabije gazi, hrani se njima,

al’ kraj će doći, jednom i njemu!

Golub i mrav je basna koja, nasuprot navedenim, govori o ljudskim vrlinama: o saosećanju, prijateljstvu, dobrom srcu, dobročiniteljstvu, o onom dobro poznatom “dobro se dobrim vraća” – vrlinama malo zaboravljenim u vremenu u kome živimo. Basna Golub i mrav:

Upao jedan mrav, siromah, u potok. Odmah je počeo da se koprca i batrga, ali uzalud se kobeljao, nikako da se iskobelja – za njega je potočić bio nepregledan okean. Već mu je pretila smrt od davljenja, kad li dolete jedan golub i stade na obalu da se napije vode. Ugledao je jadnoga mrava i bez predomišljanja pružio mu kljunom travčicu. Mrav se zahvali golubu dobra srca i otide. Nije daleko odmakao, kad ugleda nekakvu protuvu sa lukom i strelom, u nameri da sebi ustreli goluba za doručak. Nesrećni golub nije ništa primećivao, pio je vodu na potoku, smrt se nadnosila na njega. Protuva je nečujno stavila strelu i napela luk, nanišanila, ali tada se mrav privukao odozdo i svom snagom bocnuo vajnoga lovca u bosu nogu. Jauknuo je on, a golub se na taj uzvik trgao i brže od strele odleteo u nebo. Niko ga više nije mogao dociljati. Golub i mrav nikada se više nisu sreli, ali svejedno, nikada se nisu zaboravili. Obojica su često svojima govorili:

Pomozi onom kog nevolja svije,

ne traži da se tvoja pomoć plati,

znaj, u njoj samoj nagrada se krije –

dobro će dobrim uvek da se vrati!

Tri navedene basne samo su delić ovog nebrojenog narodnog blaga. Druge poznate narodne basne su: Gavran i lisac, Dva magarca, Lav i miš, Vo i miš, Miš i slon, Cvrčak i mrav, Bik i zec, Mačak i petao, Lisica i jazavac, Konj i magarac itd. Basne vredi čitati, one mogu biti putokaz za svakog čoveka. One su putokaz ka pravim vrednostima koje ne smeju biti zaboravljene bez obzira na društvene okolnosti i na težak život, život koji je neprekidna borba.

Brankica Živković, profesor srpskog jezika i književnosti-master

. . .