Rabindranat Tagore
Knjiga Religija čoveka i šta je priroda čoveka
Čovekova priroda
.
Od vremena kada je postao zaista svestan svoga sopstvenog bića, Čovek je osvestio i tajanstveni duh jedinstva koji je našao svoje ispoljenje kroz njega u njegovom društvu. To je utančani medijum povezanosti između pojedinaca, koji ne služi nikakvoj strogo korisnoj svrsi nego sopstvenoj krajnjoj istini, i nije aritmetički zbir nego vrednost života. Na neki način je Čovek osetio da taj sveobuhvatni duh jedinstva ima božanski karakter koji može da zahteva žrtvovanje svega što je u njemu lično, posebno, i da se u tom duhu nalazi njegov najviši smisao koji nadmašuje njegovo ograničeno biće i predstavlja njegovu najveću slobodu.
Čovekova ponizna odanost tom duhu jedinstva izražena je u njegovoj religiji; simbolički je predstavljena u imenima njegovih božanstava. To je razlog što su njegovi bogovi u početku bili plemenski bogovi, pa čak i bogovi različitih zajednica koje su pripadale istom plemenu. Sa proširivanjem svesti o ljudskom jedinstvu njegov Bog mu se pokazao kao jedini i sveopšti, potvrđujući da je istinitost jedinstva ljudi ujedno istinitost Čovekovog Boga.
U sanskritskom jeziku religija se naziva darma, što u izvedenom značenju sadrži princip povezanosti koji nas održava postojanim, a u tehničkom smislu znači odliku neke stvari, njeno suštinsko svojstvo; na primer, toplota je suštinsko svojstvo vatre, mada u nekim njenim stanjima može da bude odsutna.
Religija se sastoji u nastojanju ljudi da neguju i ispoljavaju ona svojstva koja su neizostavno prisutna u prirodi Večnog Čoveka, i da imaju veru u njega. Kad bi ta svojstva bila savršeno prirodna u jedinkama, religija ne bi mogla da ima nikakvu svrhu. Naša istorija je započela sa svim prirođenim sugestijama naše grube prirode koja nam pomaže da ispunimo one svoje vitalne potrebe koje su neodložne. No, dublje u nama postoji tok težnji koji se širi mnogim putevima u suprotnom pravcu, životni tok univerzalne čovečnosti. Funkcija religije je da pomiri tu protivrečnost tako što će grubu prirodu podrediti onome što smatramo istinom Čoveka. To biva olakšano kada naša vera u Večnog Čoveka, kojem dajemo različita imena i zamišljamo ga u različitim obličjima, postane snažna. Protivrečje između te dve prirode u nama je toliko veliko da su ljudi dobrovoljno žrtvovali svoje vitalne potrebe i izazivali smrt da bi ispoljili svoju darmu, koja predstavlja istinu Vrhovnog Čoveka.
Vizija Vrhovnog Čoveka predočena je pomoću naše mašte, ali nije tvorevina našeg uma. Stvarniji od pojedinačnih ljudi, taj Čovek je nadvisio svakog od nas svojim prožimajućim karakterom koji je transcendentalan. Držeći se njegovog uzvišenog nauma, povorka njegovih ideja stalno se kreće preko ometajućih činjenica ka usavršenoj istini. Mi pojedinci, imajući svoje mesto u njegovom planu, možemo ali i ne moramo da budemo u svesnom skladu sa njegovom namerom, čak možemo da postavljamo prepreke na njegov put i tako na sebe navlačimo zlu kob. Ali, svoju pravu religiju stičemo kada svesno sarađujemo sa njim, nalazeći izvanrednu radost u patnji i žrtvovanju. Jer, putem naše ljubavi prema njemu postajemo svesni silne ljubavi koja zrači iz njegovog bića, koje je Mahatma, Najviši Duh.
Veliki kineski mudrac Lao-ce rekao je: «Onaj koji može da umre, ali neće propasti, poseduje život večni.»
To znači da on živi u životu besmrtnog Čoveka. Težnja za tim životom navodi ljude da se upuste u borbu za istinsko nadživljenje. A u našoj svetoj knjizi je rečeno: «Pomoću adarme (negacije darme) čovek napreduje, stiče ono što mu se čini poželjnim, pobeđuje neprijatelje, ali propada u korenu.» U toj izreci se nagoveštava da postoji život koji je za ljude suštiji od njihovog fizičkog života koji je prolazan.
Naš život dobija ono što se zove ‘vrednost’ u onim svojim vidovima koji predstavljaju večnu čovečnost u znanju, saosećanju, delima, karakteru i stvaralaštvu. I mi od početka naše istorije gledamo da steknemo, često i po cenu svega drugog, vrednost za naš život a ne samo uspeh i blagostanje; drugim rečima, trudimo se da u sebi ostvarimo besmrtnog Čoveka, kako bismo mogli da umremo a da ne propadnemo. To je smisao jedne izreke u Upanišadi: «Tam vedjam purušam veda, jata ma vo mritjuh parivjatah» – «Oživotvori Osobu kako ne bi morao da stradaš od smrti.»
Značenje ovih reči je krajnje paradoksalno, i ne može da se utvrdi ni čulima ni razumom, pa ipak je njegov uticaj tako jak u ljudima da su odbacili svaki strah i pohlepu, prezreli sve nagone koji su privrženi gruboj prirodi, zarad usvajanja i održavanja života koji pripada Večnoj Osobi. To je utoliko značajnije što mnogi od njih ne veruju u njegovu stvarnost, a ipak su spremni da zbog njega odbace sve što smatraju konačnom i jedinom pouzdanom činjenicom.
Tu idealnu stvarnost mi nazivamo ‘duhovnom’. Ta reč je nejasna; ali i pored toga, kroz mutnu svetlost koja dopire do nas preko prepreka fizičkog postojanja, izgleda da imamo snažniju veru u duhovnog Čoveka nego u fizičkog; još od najmaglovitijeg perioda svoje istorije Čovek ima osećaj da očite činjenice postojanja nisu konačne ni odlučujuće; da njegova najveća dobrobit zavisi od njegove sposobnosti da ostane u savršenoj vezi sa nekom velikom tajnom iza vela, na pragu šireg, plemenitijeg i silnijeg života, koji mu zauvek daje daleko veću vrednost od pukog nastavljanja njegovog fizičkog života u materijalnom svetu.
Naše fizičko telo ima svoju razumljivu vrednost u fizičkom svetu, koji se zaista može nazvati našim univerzalnim telom, bez kojeg bi naše pojedinačno telo izgubilo svoju funkciju. Naš fizički život dobija sve više smisla putem proširivanja slobode u njegovom odnosu sa fizičkim svetom, i to mu pruža više sreće nego puki užitak zadovoljenih potreba. Postajemo svesni dubokog značenja našeg vlastitog bića kad smo svesni nekog ideala savršenstva, neke divne ili veličanstvene istine koja nam daje unutarnji osećaj potpunosti, pojačano osećanje naše sopstvene stvarnosti. To osnažuje čovekovu veru, delotvornu čak i kada je neodređena – njegovu veru u objektivni ideal savršenstva koji obuhvata ljudski svet. Njegova vizija tog ideala bila je divna ili izobličena, blistava ili zatamnjena, u skladu sa stupnjevima razvitka koje je njegova svest dostigla. Međutim, kakvi god da su naziv i priroda njegovog verskog ubeđenja, čovekov ideal ljudskog savršenstva zasnivao se na sponi jedinstva koja prolazi kroz pojedince i dostiže najvišu tačku u vrhovnom Biću koje predstavlja ono večno u ljudskoj ličnosti. U njegovoj civilizaciji savršeno izražavanje te ideje donosi blago istine koja se tiče otkrovenja Čoveka a ne samo uspeha u životu. No, kada taj stvaralački ideal koji je darma ustupi mesto nekoj ovladavajućoj strasti u velikoj grupi ljudi, civilizacija propada u razornom ognju, poput zvezde koja je zapalila sopstvenu lomaču silnog sjaja.
Dok sam bio dete imao sam slobodu da od koječega pravim svoje igračke i izmaštavam sopstvene igre. Moji drugovi u igri su uzimali puno učešće u mojoj sreći, i zapravo je čitavo uživanje u mojim igrama zavisilo od njihovog sudelovanja u njima. Jednog dana, u taj raj našeg detinjstva prodrlo je iskušenje iz tržišnog sveta odraslih. Jedan od naših sadrugova dobio je igračku iz jedne engleske prodavnice; bila je savršena, bila je velika i izvanredno je ličila na živo biće. Taj dečko je postao ponosan na igračku i više nije toliko mario za igru; oprezno je držao tu skupu stvar podalje od nas, dičeći se njenim isključivim posedovanjem i osećajući se nadmoćnim u odnosu na svoje drugove u igri čije igračke su bile jeftine.
Da je mogao da koristi moderni jezik istorije, siguran sam da bi rekao da je civilizovaniji od nas pošto poseduje tu besmisleno savršenu igračku.
On je u svom zanosu propustio da nešto shvati – nešto što mu je u tom trenutku izgledalo beznačajno – naime, da je to iskušenje zasenilo nešto mnogo savršenije od njegove igračke, otkrivanje savršenog deteta koje uvek živi u srcu čoveka, odnosno darmu deteta. Igračka je bila samo izraz njegovog bogatstva ali ne i njega samog, ne detetovog stvaralačkog duha, ne detetove velike radosti u igri, njegovog poistovećivanja sa drugima koji su bili njegovi drugari u svetu igre. Civilizacija služi izražavanju Čovekove darme a ne samo njegovoj snalažljivosti, moći i vlasništvu.
Jednom prilikom sam se vozio kolima za Kalkutu iz jednog mesta udaljenog sto milja. Nešto nije bilo u redu sa mašinom pa smo morali da dolivamo vodu u nju bezmalo svakih pola sata. U prvom selu gde smo bili prinuđeni da stanemo zamolili smo jednog čoveka da nas snabde vodom.
To se pokazalo kao prilično težak zadatak za njega, i kada ga je izvršio mi smo mu ponudili nagradu, ali on ju je odbio iako je bio siromah. Ista stvar se dogodila u narednih petnaest sela. U zemlji sa vrlo toplom klimom, u kojoj putnicima stalno treba voda i u kojoj su leti zalihe vode oskudne, seljaci smatraju svojom dužnošću da daju vodu onima kojima je potrebna.
Lako su mogli da od toga naprave posao, držeći se neumoljivog zakona potražnje i ponude. No, ideal koji smatraju svojom darmom postao je isto što i njihov život. Oni ne polažu pravo ni na kakvu ličnu zaslugu za to što ga poseduju.
Govoreći o čoveku koji je zaista dobar, Lao-ce kaže: «On podstiče, ali ne poseduje. On deluje, ali ne svojata. Dostiže vrlinu, ali se ne zadržava u njoj. Pošto ne prebiva u njoj, ona ga nikada neće napustiti.» Ono što je izvan nas samih možemo da prodamo; ali ono što je isto što i naše biće ne možemo. To potpuno usvajanje istine pripada raju savršenstva, koji je iznad čistilišta samosvesti. Stizanje u njega je dokaz dugotrajnog procesa civilizovanja.
Biri u stanju da se uloži priličan napor da bi se neki stranac u prolazu snabdeo vodom, a ipak nikad ne polagati pravo na zaslugu niti zahtevati nagradu za to, čini se smešnim i beznačajnim u poređenju sa sposobnošću da se proizvede zapanjujući broj stvari u minutu. Prebogati turista, spreman da monopoliše tržište hrane i dodatno se obogati tako što će ceo svet dovesti na ivicu gladi, svakako se oseća suviše nadmoćno da bi primetio tako običnu stvar dok juri kroz naša sela brzinom od sto kilometara na sat.
Da, to je nešto sasvim jednostavno, jednako kao što je za jednog gospodina jednostavno da bude gospodin; ali ta jednostavnost je proizvod vekova kulture. Tu jednostavnost je teško oponašati. Možda ću ja za nekoliko godina moći da naučim kako da pravim rupice u hiljadama igala istodobno okrećući neki točak, ali biti krajnje jednostavan u svom gostoprimstvu prema svom neprijatelju, ili prema strancu, iziskuje naraštaje vaspitavanja. Jednostavnost ne govori o svojoj vrednosti, ne traži platu, i zato oni koje opčinjava moć ne shvataju da je jednostavnost duhovnog izražavanja najviše ostvarenje civilizacije.
Proces raspadanja može da upropasti taj retki plod uzvišenijeg života, kao što i čitava vrsta ptica izuzetne lepote može da izumre usled grube sile gramzivosti koja je civilizovala oružje. Ta činjenica mi je bila jasno potvrđena kada sam ustanovio da je jedino mesto gde se očekivalo da platimo za dobijenu vodu bilo predgrađe Kalkute, u kojem se bolje živelo, snabdevanje vodom je bilo lakše i obilnije, a progres se širio u svim pravcima. To pokazuje da se izgubila usklađenost karaktera koju su ljudi nekada imali – usklađenost sa unutarnjim bićem koje je u svojoj univerzalnosti veće od bića kojem su na prvom mestu njegove lične potrebe. Ovo drugo gubi osećanje lepote i velikodušnosti u svojoj sračunatosti, jer u njoj predstavlja isključivo sebe a ne univerzalnog Čoveka.
U Atarva Vedi postoji jedna izreka u kojoj se postavlja pitanje ko je bio taj koji je Čoveku dao njegovu muziku. Ptice ponavljaju svoje jedine tonove ili vrlo proste kombinacije tonova, ali Čovek gradi svoj svet muzike i uspostavlja uvek nove ritmičke odnose tonova. Oni mu otkrivaju sveopštu tajnu stvaranja koja ne može da se opiše. Donose mu unutarnji ritam koji činjenice pretvara u istine. I pružaju uživanje ne samo njegovom čulu sluha, nego i njegovom dubljem biću, koje postiže zadovoljstvo u idealu savršenog jedinstva, tj. skladnosti. Čovek na neki način oseća da istina nalazi svoje telo u takvom savršenstvu; i kada traga za svojim krajnjim otkrovenjem on traži medijum koji poseduje skladno jedinstvo, kao što ga poseduje muzika. Naš poriv da damo izraz Univerzalnom Čoveku stvara umetnosti i književnost. One u svom ritmu linija, boja, pokreta, reči, misli, izražavaju mnogo više od onoga što pokazuju na površini. One otvaraju prozore našeg uma prema večnoj stvarnosti čoveka.
One su pretek izobilja na koje polažemo pravo kao na našu zajedničku baštinu bez obzira na zemlju i vreme kojima pripadamo; jer one su nadahnute univerzalnim umom. I ne samo u svojim umetnostima, nego i u sopstvenom ponašanju, da bi dobio na vrednosti pojedinac mora da da istaknuto mesto idealu koji poseduje izvesnu dragocenost istine koja idealno pripada svim ljudima. Drugim rečima, on bi trebalo da u svom ophođenju i okruženju stvara muziku izražavanja koja ga čini predstavnikom vrhovne Ličnosti. A civilizacija je tvorevina ljudske rase, njeno izražavanje Univerzalnog Čoveka.
Prvi put kada sam posetio Japan, bio sam u prilici da posmatram u čemu su dva dela ljudske oblasti oštro suprotstavljena; jedan, na kojem su nastali drevni kontinenti socijalnih ideala, merila lepote, propisi ličnog ponašanja; i drugi deo, tečni, nepostojani element, neprekidna struja koja je iz svih krajeva sveta odnosila blago na svoje obale. U roku od pola stoleća Japan je bio u stanju da potpuno usvoji moćni duh progresa koji je iznenada jednog jutra eksplodirao nad njim u vihoru pogrde i pretnje.
I Kina je imala svoje buđenje, da bi zatim njeno samopoštovanje bilo razbijeno u paramparčad u nizu neuspešnih godina, i siguran sam da će i ona uskoro ovladati instrumentom koji ju je žestoko povredio. No, ideali koji su dali život i telo japanskoj civilizaciji bili su gajeni u smernim nadama nebrojenih naraštaja tokom vekova u kojima glavna stvar nije bilo neprestano jurenje za korišću. U njima je bilo velikih perioda dokolice koji su neophodni za procvat lepote Života i sazrevanje njegove mudrosti.
S jedne strane, možemo da pogledamo moderne fabrike u Japanu sa mnogobrojnim mehaničkim postrojenjima i napravama za proizvodnju i uništenje najnovijeg tipa. S druge strane, naspram njih možemo da vidimo neku krhku vazu, neku minijaturu od svile, neku arhitekturu čarobne jednostavnosti, neke savršene stihove o kretanju tela. Takođe možemo da zapazimo japansko ispoljavanje uglađenosti koje svakodnevno od njih zahteva značajnu količinu vremena i truda. Sve to nije proisteklo iz duboke svesti o vrednosti stvarnosti koja traži vremena za svoje dovršenje. Ono što Japan otkriva u svojoj veštoj izradi i korišćenju telegrafskih žica i železničkih pruga, mašina za proizvodnju stvari i za ubijanje ljudi, je višemanje slično onome što vidimo u drugim zemljama koje imaju sličnu mogućnost za obučavanje. Ali, u svom umeću življenja, svojim slikama, svom kodeksu ponašanja, raznim vidovima lepote koje preuzimaju njegovi religijski i socijalni ideali, Japan izražava svoju sopstvenu ličnost, osobenost, svoju darmu koja, da bi bila od ikakve vrednosti, mora da bude jedinstvena i da u isti mah predstavlja Čoveka sa Večnim Životom.
Lao-ce je rekao: «Nepoznavanje onog što je večno dovodi do izbijanja strasti, a to je rđavo.» I još je rekao: «Umrimo, ali ipak ne propadnimo.»
Jer, umiremo kada izgubimo naš fizički život, a propadamo kada ne domašimo svoju čovečnost. A čovečnost je darma ljudskih bića.
Ono što je u ovom svetu očigledno je beskrajna povorka stvari u pokretu; ali ono što valja sagledati je najviša ljudska Istina kojom je ljudski svet prožet.
Danas nipošto ne smemo da zaboravimo da puko kretanje nije vredno samo po sebi, i da može da bude znak opasnog oblika inercije. Moramo da se podsetimo da je veliko uzdizanje duha, sveopšte razumevanje i oživotvorenje istinskog dostojanstva čoveka, jednom pobuđeno Budinim učenjima u Indiji, podstaklo viševekovni pokret koji je doveo do prosvećenja u literaturi, umetnosti, nauci i brojnim delatnostima od opšte koristi. To je bio pokret čija glavna zamisao nije bilo neko dodatno povećanje znanja ili moći, niti pobuda neke neodoljive strasti. To je bila nadahnutost slobodom, slobodom koja nam omogućava da budemo svesni darme, istine Večnog Čoveka.
U jednoj od svojih izreka Lao-ce je rekao: «Oni koji poseduju vrlinu (darmu) vode računa o svojim obavezama; oni koji nemaju vrlinu vode računa o svojim pravima.»
Progres koji nije povezan sa unutarnjom darmom, već sa privlačnošću koja je spoljna, teži da zadovolji naše bezbrojne zahteve. Ali civilizacija, koja je izvesni ideal, daje nam obilje snage da se odreknemo, a to je snaga koja predočava beskrajnost i nadahnjuje stvaralaštvo.
Taj veliki kineski mudrac rekao je: «Uvećati život je ono što se zove blagodat.»
Jer, uvećanje života ostvaruje večni život, a ipak ne prelazi granice jedinstva života. Planinski bor izrasta u visoko i prekrasno drvo, svaki njegov santimetar održava ritam unutarnje ravnoteže, i stoga on čak i u svojoj prividnoj preteranosti poseduje suzdržanu ljupkost vladanja sobom. Drvo i njegovi proizvodi pripadaju istom temeljnom ustrojstvu ritma; deblo, cvetovi, lišće i plodovi su jedno sa drvetom; njihova bujnost nije bolest već blagodat.
. . .
Odlomak iz knjige „Religija čoveka“ poglavlje X, autor Rabindranat Tagore