.

Suveniri Srbije – Vaš deo Srbije®

Licider ili licidersko srce na dar – priča o starom zanatu i preduzetništvu

Šta je to i kako se pravi liciderski kolačić odgovara nam majstor za licidere. Licidersko srce na dar.

 

Otkako smo pokrenuli projekat Suveniri Srbije gotovo svakodnevno se susrećemo sa pitanjem „Šta je to suvenir naše zemlje?“, i u stalnom dodiru sa suvenirskom ponudom Srbije, iskristalisao se jedan odgovor: „Ma kako mala zemlja bila, isuviše je velika i raznovrsna za samo jedan suvenir. Svako područje ima svoju priču, svoju autentičnost. Svesti divnu šarenolikost Srbije na samo jedan suvenir – nije ni lako ni poželjno.“

Jedan od najtraženijih suvenira već godinama je licidersko srce (ovom prilikom nećemo pričati o poreklu ovog starozanatskog proizvoda i kojim putevima je zanat stigao do Srbije), kolačić koji je ukras vašara i slatki podsetnik na bezbrižno detinjstvo. Danas u Srbiji ne postoji veliki broj zanatlija koji prave liciderske kolačiće i licidersko srce, i ovom prilikom smo razgovarali sa jednim od najmlađih proizvođača liciderskih srca, Đorđem Petrovićem iz Vrnjačke Banje.

Ovo je priča o želji da se savlada jedan stari zanat i da se od hobija stigne do lepe i uspešne poslovne priče.

 

 

P: Kada i zašto ste odlučili da se bavite proizvodnjom liciderskih kolača?

O: Oduvek sam se bavio nekom proizvodnjom, odrastao sam u jednoj radionici mog oca u kojoj su se šile torbe, ranci, trenerke i sto čuda, pa sve do proizvodnje obuće tj. papuča i sandala od kože, a otac se i dalje time bavi, kada mu vreme dozvoli. U svet suvenira sam ušao tako što sam sa bratom od strica počeo da šijem i proizvodim čuvena plišana srca sa natpisima „najboljoj mami“ i slično. Plišana srca se i dalje proizvode i prodaju širom Srbije i Crne Gore, ali ja više ne učestvujem u proizvodnji.

Uviđajući potencijale od proizvodnje i prodaje suvenira, odlučio sam da se osamostalim, smislim nešto novo. U kući su se stalno „vukla“ neka liciderska srca koja smo dobijali na poklon od jednog rođaka. Bila je zima i višak slobodnog vremena, a manjak novca i sinula je ideja da se pokušaju napraviti liciderska srca.

P: Kako ste naučili zanat i ko sve učestvuje u proizvodnji? Da li je istina da se tajna pravljenja licidera prenosi sa kolena na koleno i da se u proizvodnji koristi i „tajni sastojak“?

O: Eksperimenti da se naprave prva liciderska srca su rađeni u kuhinji koja je cela bila bela od brašna. To je trajalo danima, a kuhinja se polako demolirala od svakodnevnog mešenja testa koje je obično završavalo u kanti za smeće. Nažalost, iz tog perioda nemam sliku, a mislim da bismo se danas slatko smejali našim mukama i brašnjavim licima. Umesto da vremenom bude lakše i uspešnije, bilo je sve gore i gore i sve teže zamesiti testo koje se može razvući oklagijom, izmodlati srca, pa ih ispeći, a da se srca ne deformišu. Javlja se neverovatna upornost i želja da se ne odustane u potrazi za najboljim receptom za liciderko testo. Posle mesec dana, navodno sam došao do recepture uz malu pomoć literature, interneta i majke koja se uključila u svo to istraživanje.

Tada sa majkom počinjem svakodnevno da pečem licidere i po par stotina komada dnevno, sve to nije izgledalo baš najbolje, ali nas neuspeh nije pokolebao. Stvarno, vremenom je išlo sve bolje i ona naša receptura sa početka se često menjala. Do pravog recepta za testo došli smo posle nekoliko meseci i nekoliko hiljada ispečenih liciderskih srca.

Na red je tada došlo i farbanje u osnovnu boju, najčešće crvenu (želatiniranje), a to je bila još jedna „noćna mora“ koja je srećom mnogo kraće trajala i to smo brzo „usavršili“. Dolazi na red ukrašavanje, a tada već imamo preko 5000 ispečenih licidera i skoro sva su ofarbana u crvenu boju. Zaista nisam znao na koji način ću doći do recepta za smesu sa kojom se ukrašavaju licideri, mislio sam da će mi već neko reći i da makar taj deo nije komplikovan. Pokušavao sam da pitam ljude koji se bavi poslastičarstvom i sličnim zanatima – nikakav odgovor, kao ni pomoć ili smernice, nisam dobio. Najviše sam saznao sam, putem interneta. U se i u svoje kljuse.

I da kažem, nema tajnog sastojka za licidersko srce, ali ovaj recept ćemo svakako prenositi sa kolena na koleno jer smo vrlo ponosni na njega.

P: Ko oslikava, dizajnira, osmišljava brend i kako izgleda jedan radni dan starog zanatlije?

O: U proizvodnji danas, pored mene, učestvuju i majka Đurđica i otac Dragan, koji peku i farbaju licidere. Mene su potpuno oslobodili toga, da bih se ja posvetio ukrašavanju. To radim svaki dan nekoliko sati, a kada je specijalna narudžbina, npr. za mladence, i kada je letnja turistička sezona, oslikavam i radim 10-12 sati dnevno. To je izuzetno naporno za leđa i naročito desnu ruku jer je masa za ukrašavanje vrlo tvrda prilikom rada.

P: Na koji način prodajete, ko su najčešći kupci?

O: Najviše prodajemo na sopstvenom štandu u Vrnjačkoj Banji, a izuzetno veliki broj porudžbina nam stiže preko interneta i Suvenira Srbije. Danas su kupci turisti, kompanije i vrlo često – mladenci. Za njih pravimo liciderske kolačiće različitih oblika i sa posebnim natpisima. Za naša liciderska srca osmislili smo i lepa pakovanja.

Ponosni smo što su naši licideri otišli u sve krajeve sveta, bili su na nedelji mode u Holandiji i biće na London Fashion Week-u.

 

 

P: Da li i na koji način država pomaže ovaj sektor?

O: I ako pomažu na neki način, mi nismo upoznati sa tim. Trenutno više želimo da ne odmažu.

P: Koje su najveće prepreke koje ste imali u radu?

O: Doći do pravog recepta, steći sigurnu i poslušnu ruku, ovladati tehnikom.

 

P: Planovi za budućnost?

O: Novi oblici, nova tržišta. U pripremi su i liciderski kolačići za Uskrs, počinjemo na vreme.

P: Na koji način se promovišete i koji oblik promocije donosi najviše rezultata?

O: Internet nam danas omogućava prepoznatljivost i dolazak na nova tržišta, dostupniji smo onima koji nisu gosti Vrnjačke Banje. Pored interneta, najvažnija je i preporuka koju šire naši kupci.

Više o Đorđu Petroviću i suvenirima „Licider na dar“ (kontakt podaci): http://www.suvenirisrbije.com/proizvodjac.php?lang=2&IDProizvodjac=180