Poezija jednog srca – Zorica Sentić

Srpska duša van Srbije…

 

 

Poezija se piše srcem. A kako se to radi? Kako se dobija poezija iz srca i duše? Uzme se malo od sećanja, uspomena, malo od svakodnevice, malo od prijateljstva, prirode, biljaka, životinja, i sve to se pomeša sa mnogo ljubavi. Sa ljubavlju prema domovini, prema porodičnom ognjištu, prema prijateljima, i, naravno, prema onome koga je srce odabralo kao svoju srodnu dušu. Svi ti sastojci pomešani čine da se dobije poezija koja izražava čitav jedan unutrašnji svet u kome je pokatkad mirno more, katkad duvaju bure, svetle zvezde, pada mrak, opet sviće zora, oluja briše sve pred sobom, smiraj dana donosi mir. Poezija Zorice Sentić imamo svako od ovih osećanja ispevano na tanani način, na način koji nas čitaoce približava dubokim osećanjima koje pesnikinja nosi u sebi.

U svojim dvema zbirkama – Ugasi tišinu i Ugasi tišinu br. 2 ja nȃs volim, pesnikinja peva o ljubavi, ljubavi prema muškarcu, prema domovini, prema porodici koja joj je zauvek urezana u pamćenje.

U navedenim pesničkim zbirkama dominira tema ljubavi. Najveći broj pesama govori o ljubavi prema muškarcu, o čežnji, patnji, pokušaju da se prizna ljubav nekome ko za tu ljubav i ne zna. Pesma Ah, kako napisati ljubav napisana je u obliku slova A, slova koje predstavlja početak, rađanje, kratko i jasno kaže da je ljubav povezana samo sa jednom osobom, da bez te druge osobe ljubav ne može ni da postoji. Ljubav je slovo A, prapočetak svega. Ova pesma je jedna od uvodnih pesama zbirke Ugasi tišinu. Želja za rečju kao nečim što nosi sva ljudska osećanja, sve plime i oseke, kao nešto odakle se čita ljubav iskazana je u pesmi Reč. Ova pesma se može smatrati programskom pesmom Zorice Sentić. U njoj je objedinjeno shvatanje reči kao osnove svega, reči kao sredstvo za iskazivanje misli i osećanja, među njima najviše za iskazivanje osećanja ljubavi i pripadnosti. Reči su te koje osećanja prenose dragom.

Pesma koja ostavlja veliki utisak jeste pesma Našla sam te. U ovoj pesmi pesnikinja uzdiže ljubav na visinu iznad života. Bog je ljubav i on upravlja ljubavlju. Bog je taj koji je poslao tu svetlu silu ljudima kako bi ih povezao. Kada se spoje srodne duše, ni daljina nije bitna, ni razdvojenost. Te dve duše su jedno. One upotpunjuju jedno drugom svet, boje bojama života i radosti. Tada ništa nije crno-belo, već je ispunjeno najlepšim bojama, bojama sreće. Bez one druge duše, svet pojedinca je mračan i siv. Ljubav je ta koja u njihov život unosi svetlost i nadu, pretvara snove u javu, stvara bajku.

Na raskršću je pesma koja govori o pronalaženju, večitom pronalaženju i verovanju da ponovni susret mora doći. Ta jedna ljubav je dovoljna za više života. Susret dveju duša samo je pitanje vremena. Možda će se sresti u ovom vremenu, možda i ne. Svakako, do tog susreta mora doći. Ljubav prema nekoj osobi oseća se i pre nego što se ta osoba sretne, u snovima i u maštanjima.

Pored ljubavi prema muškarcu, jedna od glavnih preokupacija pesnikinje Zorice Sentić jeste ljubav prema domovini. Odvojena od svog rodnog mesta, živi van svoje zemlje i večito sanja o rodnoj grudi. Ona u tim pesmama kao da se vraća, vraća unazad i ponovo doživljava svoju prošlost sa svim detaljima. Takve pesme su dirljive, prepune emocija. Svako ima neko mesto iz detinjstva kome se uvek vraća u sećanjima. To mesto ga uvek prati, bilo gde da ode. Dovoljna je jedna pesma da se i on vrati daleko, uspomenama koje su mu srcu. Za Zoricu Sentić, to mesto je Levosoje, malo selo kraj Bujanovca, selo koje za nju odiše mirom u koje bi se uvek vratila, da ponovo proživi srećne trenutke. O tome govori pesma Malo selo:

Tamo daleko

U južnoj Srbiji

…

Tamo daleko

Kao dete živeh

Mnogo toga što mi je u srcu

U selu je ostalo

…

Selo malo Levosoje

Puno dobrih duša

Cveće miriše do Vranja

Zvezde su sjajne

Grožđe je slatko

Sunce je jako

Pesnikinja se seća i pouka svoje bake Katarine, pouka koje su joj bile putokaz u daljem životu. Te bakine priče se čuvaju duboko u srcu, u svakoj pori jednog bića (pesma Baka mi je pričala):

Ona je pričala toliko i toliko

Često je ponavljala

Zemlja je lepa

Dovoljno je sasvim malo

Da budemo srećni

Malo beline

Vedrine i veštine

Spretnosti i nežnosti

Osetljivosti za sve

Baka je simbol ljubavi, simbol istrajanja u teškim vremenima. Kada čitamo ovu pesmu, setimo se pouka svojih mudrih baka i žudimo za bar još jednim trenutkom kada ćemo čuti taj mio glas koji nam govori životne tajne. Ipak, nekima od nas to nije moguće. Ostala su samo sećanja i tuga za nepovratnim vremenom kada smo sedeli kraj tople vatre i samo slušali…

Poezija Zorice Sentić je tiha, ali glasna. Ona ćuti, ali govori na sav glas. Govori o ljubavi, o sreći, o porodici.  Autor ovog teksta nada se da će navedeni stihovi podstaći čitaoce da se udube u ovu poeziju, da joj posvete svoje vreme. Priče koje ove pesme nose u sebi, vanvremene su, i ne pripadaju određenoj generaciji. U njima se svako može pronaći i tumačiti ih na neki svoj način. Pesme su tu da budu čitane, a na čitaocu je da otkrije njihov svet i da ih u sebi izmašta na samo sebi svojstven način.

Kada čitamo pesme Zorice Sentić, mi čujemo: VOLI, VOLI I TVOJA SVRHA JE ISPUNJENA! VOLI SVE OKO SEBE – LJUDE, ŽIVOT, PRIRODU, ŽIVOTINJE! SAMO TAKO ĆEŠ POSTIĆI ONO SAVRŠENSTVO U ŽIVOTU KOME SVI TEŽE. PRONAĆI ĆEŠ MIR I SPOKOJSTVO, SRODNU DUŠU ZA CEO ŽIVOT…

Kako napisati ljubav – Zorica Sentic

Brankica Živković, profesor srpskog jezika i književnosti-master