Pravilna ishrana beba i dobre navike

Kako odvići bebu od sisanja i preći na ishranu čvrstom hranom. Pravilna ishrana beba počinje od reda u hranjenju. Kako uobročiti bebu?

 

Pravilna ishrana beba počinje od malih nogu. Beba je u drugoj godini. Zašlo je u doba kad se stiču sve nove i nove navike u svemu, pa i u ishrani. Za njegovu zdravstvenu budućnost i razvoj i napredak je od ogromnog značaja kakve treba ove navike da budu. Postoji pre svega izvestan red u hranjenju – uobročiti bebu, koga se treba pridržavati kako bi ishrana mogla dati ono što se od nje očekuje. Od tog reda zavisan je unos hrane, a tim samim i razvoj i napredak beba.

Nema dobre ni uspele ishrane bez pravilno rasporedjenih obroka. Dobrim i pravilnim rasporedom obroka daje se mogućnost priboru za varenje da primljenu hranu dobro svari, da se po varenju dobro odmori i za idući obrok pripremi. Kada su razmaci izmedju obroka dobro podešeni, onda će i dete bolje ogladneti, pa će hranu koja mu se daje radije da primi i sladje pojede. To se zove uobročiti bebu i dete.

Ponekad se čuje kako nije lako dete naviknuti na uredne obroke. Ovome shvatanju nema mesta. Nije ništa lakše nego dete na red naviknuti. Treba samo na vreme početi, biti strpljiv i istrajan. Hraniti u odredjeno vreme, ne davati ništa izmedju obroka, osim sok od voća, i ne popuštati.

Pravilna ishrana beba zahteva i adekvatan pristup hranjenju. Ne manje je važan i način primanja hrane. Još pre nego što je zašlo u drugu godinu odojče je na viknuto da svu tečnu hranu primi iz čaše, a gušću i čvršću kašičicom. Donedavno hranila ga je majka. Sad je vreme da se uči da se služi samo. A za ovo potrebna je duga i strpljiva vežba.

Stavimo detetu, u toku hranjenja, u ručicu kašičicu, ako ovu ono nije samo već zgrabilo i otelo, pa ga onda ostavimo da pokuša da se samo hrani. Videće se od samog početka kako je neuko i nespretno. Nevešto zahvata, prosipa po stolu i po sebi, i jedva da nekad uspe da i praznu izvrnutu kašičicu donese do usta. Onda se zabavlja, meša jelo i prosipa. Ništa „nepristojno“. Bilo bi pogrešno ako bi se ova vežba prekinula. Treba jednostavno imati pri ruci neku drugu kašičicu, pa njom hraniti, i ne obraćati mnogo pažnju na to šta dete sa svojom kašičicom radi. Kad se bude primetilo da počinje da se samo sa uspehom služi, onda mu pomoći da obrok dovrši, ili se odmaći pa naknadno proveriti da li je to moglo samo uraditi.

Nadje se odojče koje voli da jede prstima. Zamače ih u jelo pa ih onda prinosi ustima, i sisa i liže. Reklo bi se kao da se igra i zabavlja. To nije zabava, već prethodna vežba kako će se hrana uzimati kašičicom. Ako su mu prsti čisti, pustiti ga neka se „zabavlja“. Ne gledati mnogo na, ,,red i pristojnost“. I ovo će doći u toku vremena.

Iz onoga što je ranije rečeno o izboru hrane moglo se je lako uvideti da detetu u drugoj godini treba da se daje samo ono što mu je potrebno i što je za njega dobro ako se želi ostvariti pravilna ishrana beba. Ali je i malo dete veliki izbirač, naročito kad je u pitanju voće i povrće. Ipak, ako se zna šta se i koliko može i sme ponuditi, onda tu nezgodu neće biti teško mimoići. Ako dete ne uzima rado, na primer, jabuku, može mu se ponuditi neko drugo voće koga ima; ako neće spanać, možda će da primi boraniju ili mrkvu; a ako odbija čisto mleko, ovo mu se može dati pripremljeno i u nekom drugom vidu. Ostaviti, dakle, neka samo dete odabira od svega što može i sme da dobije. I osloniti se do izvesne mere i na njegov nagon u ishrani, bez bojazni da će se naneti neka šteta.

Treba biti strpljiv i istrajan, naročito u početku. Ne davati na silu što neće, nego nekad privremeno odustati, pa ponovo, kroz izvesno vreme, pokušati. Hraniti na silu to je isto sto i nesvesno stvarati nove i veće teškoće. Ne hraniti brzo, već pazljivo i strpljivo. Ne valja davati brzo kašičicu za kašičicom niti naglo napuniti usta, nego treba pričekati dok raniji zalogaj ne proguta. Ne brinuti i ne uzbudjivati se ako nekad nije do kraja primilo sve što mu je ponudjeno. Možda se to neće idući put ponoviti. Ako se ponovi prekinuti sa daljim hranjenjem, bez obzira na to što nije primilo ceo obrok.

U vezi sa ovim treba nastojati da se što ranije predje sa kašaste na viljuškom grubo prognječenu pa i nožem iseckanu hranu. Što se hrana koja je kašasta duže daje to se dete teže navikava na običnu hranu. Insistiranje na kašastoj hrani nije pravilna ishrana beba.

Pored toga, potrebno je imati na umu da ne valja nikad naglo menjati jelovnik ni odjednom uvoditi više novih jela, nego posle svakog novog jela malo pričekati da se vidi kako se podnosi. Pogotovu ne davati da „malo proba“ od onoga što drugi uzima. Pa ni onda kad bi pokušalo da to i plačem iznudi. To bi moglo stvoriti naviku da i dalje traže ono što možda za njega nije dobro i što mu se ne bi smelo dati.

Naposletku, mora se priznati da, bar u početku, sve ne ide tako lako. Pravilna ishrana beba zahteva strpljenje i veštinu. Ponekad se naidje na otpor. A najčešće kad je odbijanje kasno izvedeno, ili i na vreme završeno ali je odojče od početka steklo rdjave navike u ishrani. Naviklo je da mu se popušta. Uostalom, šta se drugo može i očekivati od deteta koje je već zašlo u drugu godinu a da nije okusnlo skoro ništa drugo osim mleka, mlečne kaše i variva nego da odbija sve ostalo što mu se ponudi. Čemu drugom može čovek da se nada od deteta koje sa prsiju neposredno seda za sto sa odraslima, nego da se rukom maši za sve što je na sto postavljeno. Da li je potrebno da se dokazuje koliko su ovakve navike rdjave i štetne! Jer one ne samo da stvaraju teškoće majci nego često porazno utiču i na zdravlje i napredak deteta.

. . .