Tatjanino ljubavno pismo Onjeginu

Koliko jedno pismo može da učini za ljubav?

 

Ljubavno pismo Tatjanino pismo Onjeginu

Tatjanino ljubavno pismo Onjeginu

Danas, u eri kompjutera, kada je dovoljno samo ući na internet i poslati poruku, ili to učiniti sa mobilnog telefona (i jedan i drugi način su jednako mučni za ljubav), danas smo zaboravili na vrednost pisane reči, na to koliko ljubavno pismo može da trone jednu dušu. Zašto bi neko seo i pisao ručno ljubavno pismo, pomučio se malo za voljenu osobu, kad to može da učini mnogo lakše, bez ikakvog većeg truda? Ta, valjda ta osoba zna da je volimo tako da veći trud i nije neophodan?! Ipak, treba naći papir, olovku, sedeti nad papirom i pisati, pisati, možda pola sata, možda i sat ili više, onda naći odgovarajuću kovertu (za one osećajne, ali lenje, poslužila bi i obična plava, „poslovna“ koverta), onda adresirati, otići u poštu i poslati! Koliko muka! Ovako, samo otkucamo šta imamo, enter i ode poruka! Bez problema! Određena osoba zna da mislimo na nju, tako da nema potrebe za pisanjem ljubavnih pisama i romantikom. Čemu sve to? Zašto teže ako može lakše?

U davnijim vremenima (ipak, ne tako davnim da bi se zaboravilo na to i da bismo se tako lako pomirili da sadašnjim stanjem), ljubav se iskazivala na mnogo lepši i romantičniji način – preko ljubavnih pisama. Taj neko u ljubavno pismo svojoj voljenoj osobi ne stavi samo pisani trag, svoj rukopis, već stavi i deo svoje duše i srca, pomeša to sa jednim osmehom, sa ljubavlju koju nosi, i tako dobijemo recept za ogromnu sreću onoga koji pismo čita. U književnosti imamo mnogo takvih ljubavnih pisama, ljubavnih pisama koja u sebi nose pečat jedne duše.

Jedno od najlepših ljubavnih pisama u književnosti jeste ono koje nam je ostavio Aleksandar Sergejevič Puškin, pismo koje je svedočanstvo jedne velike ljubavi i patnje, svedočanstvo treperenja jedne skromne i nevine duše pri susretu sa drugom dušom. To je Tatjanino ljubavno pismo Onjeginu. Tatjana je u njemu iskazala sva tanana osećanja svog srca, u nadi da će time dirnuti jedno drugo srce. Ona, sa mnogo stida, ali stida koji biva nadvladan jednim mnogo jačim osećanjem, otkriva svoje srce i svoju dušu čoveku kojeg voli, pišući mu ljubavno pismo. Njena duša strepi od odgovora, ali ipak Tatjana skuplja hrabrost i obelodanjuje svoja osećanja. Tatjanino ljubavno pismo (odabrani delovi):

“Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj
udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali vi ni sada…

U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će ga znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.
Drugi!… Al` ne, ja nikom ne bih
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…

Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam, strepim…
Od stida više nemam daha…
Al` vaša čast mi jamči lepim
i predajem se njoj bez straha…”.

Tako je pisala Tatjana… U pismu je otkrila svoja osećanja, misli i želje. Na Onjeginu je ostalo da vidi istinu i da postupi po savesti… Bez obzira na tadašnju praksu da devojka nikad ne sme otkriti svoja osećanja momku, da on mora biti taj koji će učiniti prvi korak, Tatjana je učinila suprotno, rizikovala je. Borila se za svoju veliku ljubav. Znala je, taj rizik joj može doneti ili najveću sreću ili najveću tugu – jednu od dveju nepomirljivih suprotnosti. Nažalost, život joj je doneo ovo drugo – tugu – bila je odbijena… Ipak, znala je da se borila za svoju ljubav, borila se protiv društva i njegovih konvencija. Znala je da je učinila ono što joj je srce govorilo i to joj je bila jedina uteha za dane bola koji su usledili… Ljubavno pismo je ostalo kao večiti zalog njene ljubavi.

Evgenije Onjegin, Tatjanino pismo Onjeginu – Aleksandar Sergejevič Puškin

httpv://www.youtube.com/watch?v=DBre7qIo_lo

Brankica Živković, profesor srpskog jezika i književnosti-master