Vladislav Petković Dis – Među svojima

Crtica o ljubavi prema domovini i porodičnom životu i kratka biografija Vladislava Petkovića Dis-a

Vladislav Petković Dis, jedan od najpoznatijih srpskih pisaca dvadesetog veka, rođen je u Zablaću kod Čačka 10. marta 1880. godine. Roditelji su mu bili Dimitrije i Marija. Osnovnu školu završio je u rodnom selu i prvih šest razreda gimnazije u Čačku. Godine 1901. pokušao je da maturira u Zaječaru, ali bezuspešno. Radio je u opštini, zatim kao praktikant u sudu u Valjevu. Veći deo svog života pre braka provodio je po kafanama, trošeći sve do poslednje pare. Posle venčanja sa Hristinom Tinkom njegov život se menja iz korena. Ona postaje svetlost u njegovom životu, svetlost koja će u njemu tinjati sve do poslednjeg daha. Dobijaju dvoje dece – Gordanu i Milutina. Porodićna sreća ne može biti veća.

Njegovu porodičnu idilu srušiće rat. Godine 1915. Dis ostavlja porodicu u Čačku, sa vojskom prelazi Albaniju i stiže na Krf, a potom odlazi u Francusku. Odvojen od porodice kojoj je toliko privržen, stalno misli na nju. Tada i nastaje jedna od najlepših srpskih rodoljubivih pesama Među svojima. Pesma obiluje setom, tugom, bolom, crnim mislima, ljubavlju prema domovini i prema porodici:

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Mis’o da još živiš, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože! šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće. Došle su vam laste.
Oživele vode, đurđevak i ruže.
I miriše zemlja, koja stalno raste
U grob i tišinu, moj daleki druže.

Jedno tvoje veče. Ideš kući sporo
Ulicama straha, i duša ti jeca.
Tvoje gladne oči, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: „Neka žive deca.“

Ulaziš u sobu. Suze te vec guše.
A dva naša cveta iz četiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suše:
„Mama, zašto plačeš? Je l’ pisao tata?“

U velike patnje, nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plač ti trese grudi.
Na polju je vidno, kao pred svitanje.
Ko da će se dici grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to duša svetinje
Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.

Pesnik se u ovoj pesmi seća svog kraja, misli na svoju ženu koja je za njega i zvezda, i majka, i robinja. U mislima se vraća u Srbiju. Ipak, ta Srbija nije više mesto gde vlada mir, tišina, idila i sreća. Iako je tamo proleće, pesnika sve asocira na smrt. Dis priziva u sećanje trenutke koje njegova žena doživljava. Kroz svoju svest on želi da odleti kod nje makar na tren i da time malo rastereti svoju dušu. Ona plače i pati za njim, on je tačno vidi kako lije suze i utehu pokušava da pronađe u svojoj deci. Projektovanje sebe kraj nje je poslednji pokušaj da joj bar na neki način bude blizu. Onaj koga ona voli nije sa njom. Sama je sa decom. A on… On je daleko, i sluti svoju nesreću…

Dis kao da je predosećao da nikad više neće videti svoje. Svoj kraj, porodicu, prijatelje, kuću u kojoj je bio toliko srećan… Bol u njemu je rasla, svakim danom sve više. Dok je bio u Francuskoj, bio je opunomoćio jednog prijatelja da šalje njegovoj porodici novac. U jesen 1916. dobio je pismo od svoje supruge u kojem ga ona izveštava da nije primala novac koji joj je on slao. Bio je pogođen tom vešću. Žena i deca su mu gladovala, a on nije mogao da im pomogne. Prijatelj sa Krfa je njegov novac trošio po ostrvskim kafanama i time ga izdao. Još jedno razočaranje u nizu. Kao da njegova patnja nije dovoljna. Dis je zbog toga odlučio da krene na Krf. Pun misli o svojima, sanjajući o trenutku kada će ih ponovo videti, on ipak sluti da se to neće desiti. Njegove crne slutnje se realizuju. Nemačka podmornica je torpedovala italijanski brod koji je iz Francuske plovio prema Krfu i Dis se utopio u Jonskom moru 29. maja 1917. Time se završava priča o jednom životu, životu koji je bio slomljen, o čoveku koji nije našao ni poslednju utehu u tome da bar još jednom vidi svoje najmilije. Kroz pesmu nam je ostavio svedočenje o ogromnoj ljubavi, bolu, patnji i večitoj ljudskoj želji da se negde pripada, makar i u mislima.