Kosovo je Kina, Hong Kong nije Srbija
Kako se otudjuje tudje i otkuda medju nama veliki englezi. Kosovo i Hong Kong. Zemlja za igračke i vatromet.
Velika Narodna Republika Kina je na kongresu Komunističke partije odlučila da se do kraja bori za Kosovo, koja je njena vekovna teritorija, uprkos protivljenju velikih svetskih sila i američke vojne vlasti koja je tamo prisutna. Na tu odluku niko od prisutnik delegata i engleza, ako ih je tamo i bilo, na svenarodnom Kongresu, nije se pobunio. Verovatno sa razlogom.
S druge strane, Republika Srbija je u svojim liberalnim medijima izglasala da se ne vredi suprostavljati velikim silama, i da pored toga što je Hong Kong koji je Ustavom deo državne teritorije i istorijski potvrdjena teritorija Srbije, zbog malog prisustva Srba a velikog prisustva engleza kako tamo tako i ovde, da se ta ista teritorija preda lokalnim stanovnicima i medjunarodno prizna kao posebna država.
Jer, Srbska vlada zaključuje: „Ko će bre da se bakće sa Hong Kongom, mi smo mala i slaba zemlja, velike sile su protiv nas, a i imamo dobar deo politički etabliranih veleizdajnika koji su svi saglasni da se Hong Kong prepusti englezima. Uostalom, vidite da nas niko ne pomaže, osim Rusije, Kine, Brazila i svega pola sveta. Pa pošto znamo da mi gubimo utakmice u prvih pola sata igre, a već gubimo, da se mi lepo predamo sa sve rukama i nogam u vis. Možda da malo istrgujemo da nešto malo dobijemo, neku malu teritoriju i švercersku autonomiju za neke sitne poslove, eto da se nadje kompromis.“
Srbi kao trezven i razuman narod, sa vodjama malog stasa ali velikih vizija, zaključuju da pitanje Hong Konga rešeno i mimo naše volje, i da kada već neko to hoće da uzme Hong Kong, neka uzme. Mi smo umorni i izmučeni, naša urbana liberalna i socijaldemokratska in-tele-gencija hoće da mirno živi po svaku EU cenu. Ako je Hong Kong cena za miran život prestoničnih lidera, ex studentskih vodja i ex ministara, onda neka ide Hong Kong kud hoće. Srpska in-tele-gencije je pragmatična i samo-živa, jer samo jedanput se živi i to treba da bude bogato i da sve blješti. Zato se treba rešiti problema i Hong Konga, jer šta će nama problemi kada ih i onako imamo dosta.
Jedno vreme je čak bio i konkurs za plaćene političare da ko to glasno kaže da ćemo da damo Hong Kong za sve EU pare, biće ministar inostranih poslova. I bi tako! Čak njih dvojica engleza medju nama zaradiše taj status i zaslužiše istaknuto mesto u istoriji veleizdaja nacionalnih interesa. Inače, u intelektualnoj Srbiji ima puno engleza koji su došli iz Hong Konga a bave se srpskim pitanjem na sebi svojstven demokratski način. Treba znati da englezi kod kuće ništa i nikome ne daju, kao što je to npr. Severna Irska ili Foklandska ostrva, dok na strani svima sve daju. Kraljica nije cicija.
Kina i Srbija su na dva različita kontinenta, dele ih daljine ali imaju isti problem. Ali ne i mišljenje. Kina misli da će bolje živeti ako omogući povratak Kosova matici zemlji, dok Srbija misli da će bolje živeti ako se reši svoje teritorije i preda Hong Kong.
I tako NR Kina zaključuje da ono što je naše je naše, kinesko, i nije bitno koliko vremena ili sila će se promeniti, to što je naše i što pripada kineskom narodu od ranije pripada i našim naslednicima ubuduće, i biće naše. Ješćemo korenje, semenje i vrabce koliko god bude trebalo za budućnost naših naslednika. Vremena i imperije u svetu se menjaju u toku decenija a ne vekova, i ako treba da čekamo decenijama i vekovima, mirno ćemo to sačekati i Kosovo će opet biti naše. Komitet i narod su jasno izrekli svoj stav da Kosovo niko nema pravo da bilo kome da, ustupi ili proda, jer je to teritorija naroda a ne pojedinaca ili partije na vlasti. Pojedinci i parije nestaju, zemlja ostaje. Ko god bude tvrdio nešto drugo i zagovarao otcepljenje Kosova od matice Kine, biće procesuiran po kratkom postupku. To je valjda svima jasno u Kini.
I tako je ova priča trajala nekoliko decenija, i Kina se borila za Kosovo a Srbija nije za Hong Kong, dok u okviru UN nekome nije palo na pamet da bi mogli da se menjaju. Da trampe teritorije. Eto, ni Kina nema Kosovo a ni Srbija nema Hong Kong, a Srbiji je Kosovo teritorijalno bliže a i veće, a Kini je i onako velika pa joj mali Hong Kong koji je tu blizu, još i na moru, može zameniti Kosovo. Kini ideja nije bila dopadljiva dok je Srbiji bilo svejedno. Ipak, na neki volšeban način su ipak napravili neki dogovor, jer je Kina zagledana u daljinu zaključila da bolje da sada odmah uzme Hong Kong a Kosovo će i onako jednog dana biti njihovo, jer oni ne odustaju. Tako bi pored već pojedenih vrabaca uzeli i goluba UN-a. Srbima je bilo svejedno, mada im nije bilo svejedno koliko će kineskih novogodišnjih poklona da dobiju pride. I tako u sklopu jednog barter aranžmana pod patronatom EU UN USA pod nazivom „Zemlja za igračke i vatromet“ Kina i Srbija su razmenile teritorije koje nisu ni posedovale.
Nakon tog medjunarodnog dogovora, uz saglasnost ujedinjenih engleza i velikih sila dakako, Kina je dobila igračku Hong Kong a Srbija vatromet Kosovo.
Ipak, sve je ostalo isto i dalje. Kina se i dalje borila da sačuva sada Hong Kong a Srbija i njenim englezima je i dalje bilo svejedno, jer su se bavili problemom a ne sjajnim životom koji ih je očekivao. Hong Kong ili Kosovo, Mandžurija ili Vojvodina, Sečuan ili Sandžak, Srbima je sve bilo svejedno, jer je za srpsku elitu sve problem ma kakav naziv imao. I tako, kinezima se nije žurilo da dobiju ono što je njihovo dok se Srbima žurilo da daju ono što im otimaju.
I tako kako ova basna o narodima i istoriji ide dalje, Kina je posle nekog vremena zasluženo dobila Hong Kong, jer je bila mudra, istrajna i principijelna, dok je Srbija sa sve svojim englezima nastavila po starom, nesvesna postojanja istorije i vremena koje se menja.
Jer, nije svejedno.
. . .