Veselinka Stojković

 

SUSRET SA PESNIKINJOM ZORICOM SENTIĆ  

 

Zorica Sentić

9. mart 2010, 23.02

Susret u Vranju

Poštovana, draga Zorice,

Evo, vratih se, dođoh iz grada, sa slikama i zvucima spontane književne večeri sklopljene s lepim poslom Darujmo reč! Odavno, ili i nikada, ne bejah na večeri poput ove, na književnom susretu poput ovog. Da, svaki je susret književni doživljaj duši poseban, ovaj je naročito poseban. Spontana i topla i zavičajna duši je Vaša reč, draga i poštovana Zorice, pa i veče takvo beše, u skladu, sasvim u skladu s njom, reči poetskom Vašom. Hvala Vam! I za ovu jabuku koju ponesoh kući.

Topli pozdravi!

S poštovanjem i lepom zahvalnošću za reč, za veče,

Veselinka Stojković

 

DRAGA  VESELINKA,

I DA SI JEDINA KOJOJ SE OVO VECE SVIDELO,

VREDELO JE BITI U VRANJU.

 

Zorica Sentić

10. mart 2010, 11.56

Susret u Vranju

 

Da sam samo ja, a nisam, Draga Zorice,

Da, da samo sam ja, jedna ja, jedan posetilac, jedan saučesnik i jedan samislenik i jedan saosetilac, sapesnik, i još i još!… da samo sam ja sa radosnim radostima, punim radostima, toplim, dragim, vratila se sa večeri, ali nisam. Ne da sam sigurna, nego čuh, osetih, videh: na licima, u očima, u rečima, i rukama – ne beše to publika, ni slušaoci i gledaoci, nego jedinstvo s Vama, rečju Vašom, pojavom svetlom duše Vaše, srca. I pregnuća Vašeg u izabranom, u Darujmo reč, Promišlju Božijom možda, i možda i jeste – Vama poslatom poslušanju – Da Knjiga Stigne Svuda Gde Je Nema. U Tvojoj Srbiji.

Pozdravljam Vas, mnogo! A odmori i najvećem i najneumornijem i najdarovnijem srcu su potrebni, proporcionalno njegovoj snazi, srca.

Činite, draga i poštovana Zorice, što Vam srce kaže sa rečima mojim, a one jesu čiste, iskrene, iz događaja i doživljaja večeri, samo u kasni čas što ih zapisah, malčice umorna od potonjih, posleknjiževnih časaka.

Još jedan pozdrav!

Veselinka Stojković

 

Zorica Sentić

11. mart 2010, 8.12

Susret u Vranju

 

Draga Zorice, molim Vas, zamenite tekst, malu ali važnu izmenu načinih – dodah 2 zapete i jednu crtu. Odmah odbacite prethodno primljenu verziju da Vas ne zbunjuje. A volela bih da mi pošaljete ime svoga učitelja, i kažete mi i kad i gde Vam je bio učitelj, razumeh u Levosoju, ne upamtih ime… I da mi kažete treba li što dodati, izmeniti…

Pozdravljam Vas i želim Vam lep dan! Javite mi se svakako!

11.20

 

DARUJMO REČ

 

JOŠ JEDNO VEČE SA PESNIKINJOM ZORICOM SENTIĆ

U NAŠEM GRADU

Slučajno, ako postoje slučajnosti, na Televiziji Vranje videh pesnikinju Zoricu Sentić iz dijaspore, prepoznah je po šeširu, njenoj kreaciji, po osmehu, po reči zavičajnoj, i saznah za veče koje se zbi nekoliko dana kasnije, u utorak, 9. marta 2010. u lepom, lepom prostoru Knjižare Biblioteke „Bora Stanković“ u Vranju.

Pohrlih, i ne pogreših. I zato što se nađoh u knjigom uređenom prostoru, prostranom i plemenitom knjižarskom kutku, i među divnim mladim ljudima, a u svetlom susretu sa pesnikinjom širokog srca i toplih očiju i toplih ruku, Zoricom Sentić, prepoznatljivoj i po šeširu i kikama s obe strane, koje, uzgred, bajkovitom je čine i više. A ruke Njene i oči i srce, činilo mi se, obuhvatiše čitav grad i sva sela njegova ove večeri i snažnije, i čitav region u isto vreme, i celu Srbiju, čitavog čoveka, toplim, dragim, ljubljećim, ljubljeće-velikim zagrljajem.

Godine 2005. Zorica nam stiže sa prvom knjigom pesama zanimljivog i izazovnog naslova „Ugasi tišinU“, sada s novim pesničkim izdanjima „Ugasi tišinU“, „Ugasi tišinU br. 2 ja nâs volim“ i pesničkom prozom „Priče ne priče“, i sa još jednim Poslanjem-Poslušanjem – DARUJMO REČ. I veče se sreza od Njenih knjiga, Njenih omamljujućih, svetlih i osvetljavajućih reči, velikih reči, ljudskih reči, dragih reči, darovitih i darovnih i pozivnih na susretanje i primanje i stvaranje i darovanje, i od žive akcije sreza se veče da se Daruje Reč Svakoj Školi, Svakom Selu, Srbiji, Svuda, Tamo Gde Je Nema, KNjIGA – Tamo Gde Se Do Nje Teško Dolazi. I što i najbolje od najboljeg bi ove večeri, to su mladi, naši, i iz našega grada, kao diljem, već, Srbije, koji Poznaše Dušu Akcije i krenuše za njom, a sa Pesnikinjom. A Zorica Sentić, draga nam pesnikinja i zato što je naročito posebna, ne samo što je naša, u našem kraju je i započela akciju Knjiga Za Moje Selo, Moje Levosoje, za koje je sakupila 3000 knjiga, pa se proširila i raširila i još se širi po Srbiji sa dobrim ljudima, bibliotekama, medijima, kao pomoćnicima: „Vi pomalo, a ja ću ostalo“, mnogo puta ponovila je i ove večeri Zorica – a i imenom kao da je upisana u ovu kulturnu i socijalnu i geografsku i istorijsku i filozofsku i ljudsku veliku priču DARUJMO REČ. „Mogu ja začas da osnujem nevladinu organizaciju, ali neću. Hoću da mladi ljudi vide da se i bez para, bez para! može uraditi mnogo, MNOGO. Do Nobelove nagrade mnogo!“

Gradska biblioteka i mediji gradski, i, izdvojeno, Televizija 017, i prijatelji iz Pozorišta „Bora Stanković“ i Muzičke škole „Stevan Mokranjac“, i mladi ljudi – oni najprijemčivije su sa Prvim Darovateljem Reči – Zoricom Sentić, i još drugi. I istaknimo, treba! učitelj Zorice Sentić, Milentije Popović (Levosoje, 1963–1966), te večeri je pre večeri doneo paketić knjiga Reč Na Dar – prvi! Divno, najdivnije, dirljivo, pravo, veliko, učiteljsko. Učiteljsko.

A poštovanu i dragu našu Francuskinju-Zemljakinju slušah i na Sajmu knjiga prošlogodišnjem u Žaru Njenom za DARUJMO REČ. Pa darujmo reč deci našoj i našem selu i našoj Srbijici i našoj Zorici, ne samo što Zorica to hoće, nego zato što i mi hoćemo, a Zorici budimo zahvalni što nas je podsetila, i uverila, da nešto što i možemo i hoćemo – i možemo i hoćemo!

Ne pogreših kad krenuh u ovo veče najviše ljudske poezije. A vratih se i sa jabukom, živim simbolom večeri i svih susreta Njenih, kako nam reče, sa našim srcem, ljudskim srcem. Susretâ srca sa srcem.

Hvala Zorici! Makedonki, jer je rođena u Skoplju, Srpkinji, jer su joj roditelji Srbi iz Levosoja kod Bujanovca, i Vranjanki, jer je zagrlismo kao svoju i ona nas, Francuskinji iz Kana, jer tamo živi sa svojom porodicom.

VRANJE, 9/10. mart 2010, noćni čas