Zli duhovi i ljudi. Uticaj zlih duhova na ljude.

Kako deluju zli duhovi na ljude. Demoni jure da grehom zarobe tvoju dušu.

 

Načini delovanja zlih duhova na ljude

 

Kako već rekosmo, svu svoju zlobu i mržnju demoni (zli duhovi) su usmerili na čoveka koji je lik Božiji. Svi njihovi napori su usmereni tome da pogube što je veći broj ljudskih duša. Radi toga oni upotrebljavaju svoje mogućnosti i moći. Djavo svuda ispituje – veli sveti Grigorije Bogoslov – osmatra gde da obori, gde da rani i da pronađe ono što nije zaštićeno i što je otkriveno za udarac; što više vidi čistote, to više teži da je oskrnavi… Zao duh prima na sebe dvostruki lik, razapinjući čas ovu, čas onu mrežu: on je ili najdublja tama (očigledno zlo) ili se pretvara u svetlog andjela (poprima privid dobra i vara umove krotkim osmehom), zbog čega je potrebna naročita opreznost da se umesto svetlosti ne bismo sreli sa smrću„.

Na neophodnost posebne pažnje i budnosti upozorava sveti apostol Pavle, govoreći: jer se sam satana pretvara u anđela svetlosti. Nije, dakle, ništa veliko ako se i sluge njegove pretvaraju da su sluge pravednosti, kojima će svršetak biti po delima njihovim (2. Kor. 11,14-15).

U borbi protiv čoveka pali duhovi deluju na njegovo telo, na misaonu, osećajnu i voljnu sferu. O karakteru uticaja na čovekovo telo već smo govorili u 3. delu ovog poglavlja, gde smo pokazali da demoni mogu da ubijaju ljude, da navode na njih bolesti i da ulaze u njih (to jest, da ovladavaju njihovim telom). Ovu poslednju tačku ćemo sada podrobnije razmotriti.

Demoni ulaze u unutrašnjost čovekovog tela svim svojim, uslovno govoreći, gasovitim bićem, slično kao što u njega ulazi vazduh. Podroban opis ove činjenice nalazimo kod Motovilova u njegovoj priči o tome kako je nečisti duh zavladao njegovim telom i mučio ga mnoge godine. Ušavši u čoveka, demon se ne meša s dušom, već boravi u telu, nasilno gospodareći dušom i telom.

Kako kaže sveti Ignjatije Brjančaninov, „gasovi imaju naročito svojstvo širenja, to jest, svojstvo da poprimaju zapreminu u različitoj meri; očigledno da i demoni imaju to svojstvo po kojem njihovo mnoštvo može da se smesti u jednom čoveku, kako o tome govori Evanđelje (Lk. 8,30)“. Ušavši u čoveka, kako svedoči sveti Jovan Kasijan15, „demoni izazivaju strašno pomračenje razumnih osećanja duše; (to se događa) poput pojava koje prouzrokuju vino, groznica ili preterana hladnoća“. Ali našu dušu demon ne može da načini svojim prebivalištem.

„Nečisti duhovi – tvrdi isti svetitelj – ne prodiru u telo onih koji su njima opsednuti drugačije do ovladavši najpre njihovim umovima i pomislima. Skinuvši sa umova odeću straha Božijeg, sećanja na Boga, zli duhovi ih napadaju kao na nenaoružane i lišene Božije pomoći i Božije zaštite i zato oni bivaju lako pobeđeni, i najzad, prave u njima obitavalište kao da je to njihov posed“.

Isto to kaže i sveti Grigorije Bogoslov: „Đavo ne može ni na koji način da ovlada nama u potpunosti: ako đavo ovlada nekima, to je samo zato što su oni po sopstvenoj slobodnoj volji dozvolili da ovlada njima bez otpora“ (Jk. 4,7). Na taj način, iz svega rečenog može se zaključiti da se neposredno useljavanje zlog duha u čoveka događa samo po naročitom dopuštenju Gospodnjem i često je posledica strasnog i lakomislenog života grešnika.

Ovladavanje čovekom, a ne useljavanje u njega, posredstvom spoljašnjeg podčinjavanja moći njegove duše demonskoj volji zapaža se daleko češće, nego besomučnost. Karakterističan primer je za to Juda. Reči Jevanđelja uđe satana u Judu ne treba razumeti tako da je Juda postao besomučan u pravom smislu te reči. Sveti Jovan Bogoslov kaže da je kroz strast srebroljublja satana najpre prodro u dušu učenikovu (Jn. 12,6), zatim je u potpunosti ovladao njegovim srcem (Jn. 13,2) i najzad se potpuno uselio u njega (Jn. 13,27). Ovde vidimo upečatljiv primer kako demon postepeno ovladava dušom grešnika putem strasti srebroljublja koja stalno jača.

Jedan od glavnih načina delovanja nečistih duhova na ljude jeste njihovo delovanje na misaonu sferu putem unošenja u nju različitih grehovnih pomisli. Nalazeći se van domašaja čovekovih telesnih čula, demoni, delujući na njegov um, unose u njega različite misli koje ličnost, koja ne vodi duhovni život, prihvata kao svoje. A ako ih prihvata i slaže se s njima, time postaje provodnik tuđe zle volje koja postepeno i u celini njime ovladava. „Često – kaže Antonije Veliki – budući da su sami nevidljivi, (zli dusi) se prikazuju kao pobožni sagovornici da bi obmanuli sličnošću lika i da bi one koje su prevarili uvukli u ono što žele“. Znajući da ljudi vole istinu, demoni stavljaju na sebe masku istine i tim sredstvom izlivaju otrov u svoje sledbenike. Tako je nekada đavo prevario Evu govoreći joj ne svoje reči, već tobože, ponavljajući reči Božije, pri tome izvrćući njihov smisao (Post. z, 1). Tako je prevario Jovovu ženu, naučivši je preteranoj ljubavi prema mužu, a otuda i huljenju na Boga, pohuli na Boš i umri (Jov. 2,9) – rekla je ona, verujući da se za bogohuljenje čovek odmah podvrgava smrti i samim tim se završavaju njegove teške zemaljske muke. Tako je prevario i obmanuo sve ljude, izvrćući suštinu stvari i sve je odvukao u provaliju zla.

Ali treba primetiti da u borbi protiv nas demoni ne poznaju sklonost naših srdaca, ne mogu da čitaju naše misli, nego iz reči koje mi izgovaramo u razgovoru, iz postupaka spoljašnjeg čoveka u razgovorima, „ustajanja, sedenja, hoda, pogleda sagledavaju, prema mišljenju Evagrija monaha – po ceo dan misle o prevari (Ps. 37,13) – naše unutrašnje stanje da bi za vreme molitve pomračivali naš um zlim pomislima koje odgovaraju strastvenim sklonostima“.

Ali evo šta o tome govori sveti Isidor Pelusiot: „đavo ne zna ono što je u našim mislima zato što to isključivo pripada sili Božijoj; ali po telesnim pokretima on lovi naše misli. Vidi li, na primer, da neko ispitivački gleda i uživa očima u tuđoj lepoti? Iskoristivši njegovo stanje, odmah podstiče takvog čoveka na preljubu. Ugleda li onoga ko je pobeđivan stomakougađanjem? Odmah mu živopisno prikazuje strasti koje izaziva stomakougađanje i podstiče ga da njegova namera bude sprovedena u delo. Podstiče i na otimanje i nepravedno sticanje“.

Podvigopoložnik – Hristos Bog – izjednačava snage onih koji se bore i kroti divlju jarost zlih duhova koji bez dopuštenja Božijeg ne mogu kušati ljude, kao što se to vidi iz Jovovog života. Demoni čak nemaju vlast ni da sami uđu u krdo svinja, već Gospod ne dopušta da oni iskušavaju čoveka više nego što on može da podnese. Ali u borbi daje hrišćaninu snage koje mu daju mogućnost da izađe kao pobednik.

Osim misaone sfere, pali duhovi mogu još napadati i čulnu i voljnu stranu čovekove duše. Evo šta o tome piše prepodobni Nil Sinajski: „Kada zavidljivi demon ne uspeva da pokrene sećanje, tada deluje na krv i sokove da bi preko njih proizveo u umu maštanje i ispunio ga slikama“. Delujući na telo, demon izaziva u čoveku osećanje pohote, besa, gneva i slično. To se očigledno vidi na primeru svete Justine u kojoj je demon, koga je slao čarobnjak, raspaljivao osećanje pohote i sladostrašća, ali je bio odagnan molitvom svetiteljke.

Delujući na voljnu sferu čovekove duše, demon kao da lišava čoveka snage, energije i sposobnosti za odlučno delovanje i za svako delovanje uopšte ali opet prilikom molitve odlazi pobeđen silom Hristovom.

Evagrije monah piše da se demoni razlikuju po stepenu zla i moći, vršeći različita služenja. To potvrđuje i sveti Jovan Kasijan, govoreći da se „neki od njih naslađuju nečistim i sramnim pohotama, neki vole bogohuljenje, neki gnev i bes, neki se teše tugom, neki taštinom i gordošću – i svaki onu strast u čovekovo srce uliva kojom se i sam naslađuje – ali ne podstiču strasti svi zajedno, već naizmenično, u skladu sa okolnostima vremena, mesta i prijemčivosti kušanog“. O duhovnom nevidljivom ratu svedoči isti podvižnik: „Na neiskusne i nemoćne napadaju najslabiji duhovi, a kada ovi budu pobeđeni, tada se šalju oni jači“, ali to se događa u meri umnožavanja duhovnih moći vojnika Hristovog.

Dakle, kako vidimo, demoni imaju svojevrsnu „specijalizaciju“, nalazeći se u zlu, imaju izvesnu slobodu zato što mogu od mnogih zala da biraju jedno zlo koje je njima najprijatnije. Od te strasti oni i žive, trude se da je raspale u čoveku kako bi kroz to dobili pristup njegovoj duši i telu. Osim toga, sasvim je moguće pretpostaviti da se demoni mogu hraniti i jačati na račun čovekove energije koja se transformiše u strasno uživanje.

Ako, po rečima svetog Jovana Damaskina, anđeli „sozercavaju Boga onoliko koliko je to za njih moguće i imaju to za hranu“, demoni, kojima je sozercanje nemoguće, izgleda da mogu da dobijaju energiju posrednim putem, preko čoveka, pretvarajući njegovu životnu silu u svoje napajanje. Radi toga oni najpre moraju da upodobe čoveka sebi, dobivši kroz to pristup njegovoj duši. Strastan i greholjubiv čovek je za pale duhove izvrsna hranljiva sredina. Raspirujući u njemu energiju strasti, energiju koja proždire njegove životne sile, demon se hrani i jača u takvoj sredini. Posle toga, ovladavši grešnikom, pali duh koristi njegovo telo kao instrument za dobijanje veće naslade strašću. Eto još jednog razloga zašto je strastan i greholjubiv čovek bukvalno oblepljen demonima.

Neophodno je takođe istaći da pali duhovi mogu da daju svojim služiteljima posebnu demonsku vrstu energije, koja omogućava pokornim izvršiocima volje sila zla da neumorno rade na polju umnožavanja greha. Ali usled svoje destruktivne suštine, budući da su lišeni sposobnosti za stvaranje, demoni na kraju krajeva uništavaju i svoje sledbenike.

 

Otac Rodion Petrogradski

Odlomak iz knjige LjUDI I DEMONI – Kako pali duhovi kušaju savremenog čoveka