Борисав Станковић (Врање, 1876–Београд, 1927)

 

ОПЕТ САМ ТЕ СНЕВАО

 

… Опет сам те сневао!

Како жалим

Што сан оде

Те и ти с њиме!

Како бих волео

Да то не беше

Само сан,

Сан,

И ништa више.

Али хвала и сну.

Слађе је сневати

Него ли збиљу гледати…

                    Из приповетке Увела ружа (1899)

 

Сцена из Увеле руже (1997)

Паса – Јелена Стефановић, Бора – Драган Марјановић

Баба Злата – Љиљана Радивојевић

Позориште „Бора Станковић“, Врање 1997.

Драматизација и режија: Радослав Радивојевић

Сценографија: Душан Станић

Костимографија: Зора Живадиновић Давидовић,

унука Борисава Станковића

Музика: Ненад Милосављевић Неша – Галија

Сценски покрет: Анђелија Тодоровић

 

Борисав Станковић, Сабрана дела, Стари дани, Божји људи, Просвета, Београд 1970.

В. Стојковић, Књига утисака – етно-кућа Борисава Станковића, Врање 2005.