Gordost i gordi ljudi zaslepljeni njome

Sveti Jovan Lestvičnik govori O bezglavoj gordosti koja vodi ljude. Gordost je najuporniji greh koji se najmanje primećuje

 

 

 

O BEZGLAVOJ  GORDOSTI

Pouka XXII

 

Gordost je odricanje Boga, pronalazak demona, nipodaštavanje ljudi, majka osuđivanja, potomak pohvala, znak duhovne jalovosti, proterivanje pomoći Božije, preteča ludila, vinovnik padova, podloga epilepsije, izvor gneva, vrata licemerstva, podupirač demona, čuvar grehova, uzročnik nemilosrđa, neznanje za samilost, surovi islednik, nečovečni sudija, protivnik Boga, koren hule.

Početak gordosti je tamo gde se završava taština; sredinu predstavlja nipodaštavanje bližnjeg, bestidno razglašavanje vlastitih podviga, hvalisavost u srcu, mržnja prema prekoru; a kraj je odbacivanje Božije pomoći, uzdanje u svoje vlastite snage, demonska narav.

Svi koji hoćemo da izbegnemo pad u ovu jamu, čujmo: ova strast se često i rado hrani blagodarnošću. (Ona nas ispočetka i ne navodi sasvim otvoreno da odbacimo Boga). Video sam ljude koji su na rečima zahvaljivali Bogu, a u mislima veličali sami sebe. To jasno svedoči onaj farisej, rekavši: Bože, hvala ti (Lk. 18,11)!

Gde se dogodio pad, tamo se prethodno nastanila gordost: drugo objavljuje dolazak prvoga.

Od jednog časnog starca čuo sam sledeće: „Pretpostavimo da ima dvanaest bestidnih strasti. I jedna od njih, tj. gordost, ako je zavoliš svesno, u stanju je da zauzme mesto svih ostalih jedanaest strasti“.

Gordouman monah osorno odgovara. A smirenouman ne odgovara ni na koji način.

Kiparis se ne savija i ne vuče po zemlji. Tako ni monah ohola srca ne može steći poslušnost.

Čovek gordoga srca želi da vlada. Zna se: on drukčije i ne može – bolje reći i ne želi – konačno da propadne. Gospod se protivi gordima (Jak.4,6). Ko ih, onda, može pomilovati? Nečist je pred Gospodom svaki čovek ohola srca (Priče,16,5). Ko, onda, takvoga može da očisti?

Gordome je čoveku pouka povod za pad, a podstrekač – demon, dok [duhovna] izvansebnost dovodi do ostavljenosti od Boga. U prva dva slučaja, ljude su često opet ljudi uspevali da izleče. Međutim, poslednje – čovek ne može da izleči.

Ko ne trpi prekore, ispoljava strast, a ko ih prima – oslobađa se od lanaca kojima je bio okovan.

Ako je neko pao s neba bez ikakve druge strasti, isključivo usled gordosti, treba ispitati: nije li mogućno smirenjem, bez svake druge vrline, uzići na nebo.

Gordost označava gubitak celokupnog duhovnog bogatstva, svega onog što se sa toliko znoja postiglo. Zavapiše – i ne beše spasioca (svakako zbog toga što su zavapili sa gordošću); zavapiše ka Gospodu, i ne usliši ih (bez sumnje zbog toga što nisu odsecali uzroke onoga protiv čega se moljahu) (Ps. 17,42).

Jedan starac, veoma posvećen u tajne duhovnog života, savetovaše oholog brata. A ovaj, zaslepljen, reče: „Oprosti, oče: ja nisam gord!“ A svemudri starac će na to reći: „Kakav bi mi jasniji dokaz mogao pružiti o svojoj gordosti, dete moje, ako ne time što kažeš: »Ja nisam gord«?“ Takvima veoma odgovara potčinjavanje, što suroviji i neugledniji način života i čitanje o natprirodnim podvizima svetih otaca. Možda u tome ima izvesne male nade da će se ovi bolesnici spasti.

Sramota je kititi se tuđim ukrasom, a krajnje je bezumlje ponositi se Božijim darovima. Ponosi se isključivo onim vrlinama koje bi izvršio pre svog rođenja: one vrline, naprotiv, koje si stekao posle svog rođenja, darovao ti je Bog, kao što ti je darovao i samo rođenje. Tvoje vrline bi mogle biti jedino one koje bi izvršio pre no što si došao do svesti: Bog ti je, međutim, i sam um darovao. Svome sopstvenom trudu mogao bi pripisati samo one pobede koje bi postigao bez svog tela: telo, pak, nije tvoja već Božija tvorevina.

Nemoj se osećati sigurnim dokle god ne primiš presudu, imajući na umu onoga kome su vezali ruke i noge, i koga su bacili u tamu najkrajnju, iako je već sedeo za svadbenom trpezom. Ne budi ohol zemljani stvore! Mnogi su svrgnuti s neba, mada bejahu sveti i bestelesni.

Kada čvrsto zasedne u svojim služiteljima, demon gordosti im (u snu ili na javi u vidu svetlog anđela ili nekog mučenika) otkriva izvesne tajne ili daje prividnu blagodat, kako bi se ti bednici prevarili i potpuno izgubili pamet.

Kada bismo hiljade smrti podneli za Hrista, ni tada ne bismo odužili svoj dug. Drugo je krv Boga, a drugo krv robova (po vrednosti, a ne po suštini).

Nikada nemojmo prestati da ispitujemo i upoređujemo sebe sa ocima i svetilnicima koji su živeli pre nas. Tako ćemo naći da još nismo ni kročili na put pravog podvižništva, da nismo ispunili svoj zavet onako kako treba, te da još živimo svetski.

Pravi monah je onaj čovek koji ima nenadmeno oko duše i nepokretno telesno čulo. Monah je onaj koji svoje nevidljive neprijatelje doziva i draži kao zveri, čak i kada beže od njega. Monah je neprestano ushićenje i živonosna tuga. Monah je čovek koji izvršuje vrline onako kako drugi zadovoljavaju svoje strasti. Monah je neprestana svetlost u oku srca. Monah je okean smirenja, u koji je survao i utopio svakoga zlog duha.

Nadmenost dovodi do zaboravljanja grehova, a sećanje na grehe je posrednik smirenoumlja.

Gordost je krajnja beda duše koja u svome pomračenju misli da je bogata. Ta pogana strast ne samo što nam ne dopušta da napredujemo, nego nas i sa postignute visine ruši. Gordost je nar, unutra gnjio, a spolja gladak i lep.

Gordome monahu demon nije potreban: on je samome sebi postao demon i neprijatelj.

Tama je tuđa svetlosti. Tako je i gordeljivac tuđ svakoj vrlini.

U gordim srcima rađaju se bogohulne reči, a u smirenim dušama – nebeska viđenja.

Lopov mrzi sunce, a gordeljivac nipodaštava krotke.

Većina gordih ljudi (kako, ne znam) zavarava se sve do smrti uverenjem da su bestrasni. Tek tada oni uvide kolika je njihova beda.

Čoveku koga je ulovila gordost, samo Gospod može pomoći. Svako ljudsko sredstvo za spasavanje bilo bi mu nekorisno.

Jednom prilikom sam uhvatio ovu bezglavu varalicu, koja se uvukla u moje srce na ramenima svoje matere. Svezavši i jednu i drugu užetom poslušnosti i izudaravši ih bičem skromnosti, pritisnuh ih da mi kažu kako su ušle u mene. Najzad, pod udarcima, progovoriše: „Mi nemamo ni početka, ni rođenja, jer smo same i početak i roditelj svih strasti. Skrušenost srca koja se rađa u potčinjavanju – ne malo ratuje s nama. Mi ne trpimo da bilo ko nad nama vlada. Sa neba smo otpale upravo stoga što smo i tamo htele da vladamo. Ukratko rečeno, mi smo roditelj svega onoga što se protivi smirenoumlju; sve što smirenoumlju pomaže – nama je suprotno. Uostalom, i na nebu se bejasmo osilile: gde, onda, da pobegneš od nas? Mi često idemo iza trpljenja uvrede, iza poslušnosti i bezgnevlja, iza nepamćenja zla i predanog služenja. Naše potomstvo čine: padovi duhovnih ljudi, gnev, ogovaranje, samovolja, nepokornost. Postoji samo jedna jedina stvar na koju nismo u stanju da nasrnemo. Reći ćemo ti šta je to, jer nas tvoji udarci strašno bole: ako pred Gospodom iskreno okriviš sebe, smatraćeš nas za paučinu„.

Kao što vidiš, konj na kome jaši gordost jeste taština. Prepodobno smirenje i samoosuđivanje, međutim, nasmejaće se konju i jahaču njegovu, pevajući sa oduševljenjem pobedničku pesmu: Zapevajmo Gospodu, jer se slavno proslavi: konja i jahača bacio je u more (Izl.15,1), i u bezdan smirenja.

Dvadeset drugi stupanj: onaj koji se popeo, ako je uopšte bio u stanju da se popne, obelodanio je ogromnu snagu.

Knjiga Lestvice – Sveti Jovan Lestvičnik