Gledaj svoja posla – kaže Mudrost

Zašto je Mudrost rekla da ne treba da se mešam u stvari ovoga sveta i da gledam samo svoja posla

 

Mudrost i ja smo svojevremeno razgovarali. Mudrost je mudra a ja sam kombinacija dobre volje, lakomislenosti, mladalačkog žara i romantičnog pogleda na svet i moje mesto u njemu. Mudrost je stara i oduvek ista, pronicljiva i duboka, dok sam ja mlad, plitak i radoznao.

Kada smo se susreli i upoznali, meni se dopalo to što ona sve zna a mudrosti što ja sve hoću. Mudrost je ćutala a ja sam govorio i govorio. Mudrost me je pažljivo gledala a ja sam gledao u svoje snove i vizije. Tada nisam znao da je ona takodje gledala u moje misli i zamisli, jer je to mogla da vidi. Ja pak nisam mogao da vidim šta mudrost misli i zna, uostalom bio sam zaokupljen svojim mislima i idejama.

Najednom je Mudrost progovorila. Smireno ali odlučno.

Mudrost: „Konstantine, gledaj svoja posla. I ćuti.“

Konstantin:  „Ne razumem, pa pričamo, zar ne?“

Mudrost: „Da, ti pričaš a ja slušam. Ti sebe ne slušaš a ja tebi govorim ćutanjem“

Konstantin:  „Izvinjavam se! Mora da sam se zaneo. A jel to mislite da sada zaćutim ili da ćutim onako generalno?“

Mudrost: „Stalno ćuti. Kad nešto hoćeš da kažeš, kaži to nakon promišljanja i slušanja, i kaži kratko. Kaži to tako kao da gledaš svoja posla i da te drugi ne interesuju“

Konstantin:  „ Da, razumem, ali to nisam ja, ja hoću ljudima da pomognem! Treba ih savetovati, podučiti, ukazati im na rešenje. Ljudima treba pomoć“

Mudrost: „Da li stvarno misliš da ćete oni saslušati i poslušati Konstantine?“

Konstantin:  „Neko i hoće. Ne sasvim, ali hoće, ako nadjem prave reči i budem ubedljiv“

Mudrost: „A zašto to tebi treba?“

Konstantin:  „Pa rekoh, da pomognem ljudima. To me čini zadovoljnim. To me ispunjava.“

Mudrost: „Možda grešiš da i ljude tvoja pomoć čini srećnim i zadovoljnim. Možda ih nerviraš, možda ih gneviš, možda se ne slažu sa tobom Konstantine“

Konstantin:  „Ima i toga svakako. Ali ih ne mogu prepustiti da budu bespomoćni“

Mudrost: „Hoćeš reći da ti budeš moćan?“

Konstantin:  „A ne, ne! Ne želim da budem moćniji od njih zato što im pomažem. Želim stvarno da im pomažem!“

Mudrost: „Da li ti to oni traže Konstantine?“

Konstantin:  „Ne uvek, priznajem“

Mudrost: „I opet im ti pomažeš, zar ne? Gledaš njihova a ne svoja posla?“

Konstantin:  „Tako nekako“

Mudrost: „Duplu štetu činiš Konstantine, duplu štetu. Baviš se tudjim poslom a svoj zanemaruješ. I još jediš ljude svojom netraženom pomoći. Ko ti bude tražio pomoć, ti mu pomozi. Ostale pusti da gledaju svoja posla“

Konstantin:  „Razumem. Da, shvatam. To je ekonomija vremena i energije. Fokus. Budi fokusiran i efektan.“

Mudrost: „Ne Konstantine, to je mudrost. Pruži ljudim onoliko koliko oni to od tebe traže i pruži sebi maksimum. Tako će biti dupla sreća, i za tebe i za njih. Oni će dobiti ono što hoće, a ti ćeš se napokon posvetiti sebi. I to nije ni ekonomija vremena a ni energije, niti je to sebičnost, to je mudrost života“

Konstantin:  „Ali, to baš izgleda sebično. U se i u svoje kljuse“

Mudrost:  „Samo ti se tako čini mladiću. Ne mešaj se u stvari ovoga sveta da se u njima ne bi upetljao. Jer te sve što nije tvoje vezuje za druge i njihove probleme. Zato gledaj svoja posla.“

Konstantin:  „Lako je to reći!“

Mudrost: „Zato ćuti!“