Utopija i Priča o utopijama

Kako je sklonost ka utopiji navela ljude da žive u dva sveta i zašto, samim tim, Priču o utopiji od pola treba čitati kao Priču o čovečanstvu.

 

Utopija je zamisao o idealnom društvu u kome vlada pravda i svi su srećni i zadovoljni. Društvene utopije kao ideje života nastaju zbog nezadovljstva situacijom u društvu. Prvi utopista bio je Platon u delu „Država“ a zatim najpoznatiji autor koji je definisao i sam pojam utopije je Tomas More i njegovo čuveno književno delo „Utopija“. Značajan utopista bio je i Tomaso Kampanela i njegov spis „Grad Sunca“.

Moderna civilizacija nema mnogo utopijskih koliko ima antiutopijskih ideja, autora i poznatih knjiga. Surovost modernizacije iznedrila je anti utopiju ili negativnu utopiju, gorka shvatanje i pesimistička predvidjanje da svet ide u totalitarna i surova društva. Najpoznatiji predstavnici ove vrste utopije su sledeći autori i njihove knjige: Zamjatin  i knjiga „Mi“, Oldos Haksli i delo „Vrli novi svet“, te Džordž Orvel i njegov kultni roman „1984“.

Utopija je dugo vremena bila samo drugo ime za nerealno i nemoguće. Utopiju smo postavili nasuprot svetu. Ali, upravo su naše utopije ono što svet čini podnošljivim: gradovi i domovi o kojima ljudi sanjaju jesu oni u kojima na kraju i žive. Što više utiču na svoje okruženje i oblikuju ga po sopstvenom obrascu, ljudi sve istrajnije žive u utopiji; ali, kada se ukaže jaz između sveta činjenica i utopijske onostranosti, postajemo svesni udela sklonosti ka utopiji u našim životima, a svoje utopije opažamo kao odvojenu stvarnost.

U ovoj knjizi istražićemo upravo tu posebnu stvarnost utopije – Utopije kao sveta za sebe, podeljenog na idealne zajednice, sa svim svojim naseljima grupisanim oko ponositih gradova, koji smelo teži dobrom životu.

Oblik i boju raspravama o idealnim zajednicama daje vreme u kojima su pisane. Platonova Država je nastala u periodu društvene dezintegracije, posle Peloponeskog rata; nešto od njene jetke smelosti verovatno potiče iz beznadežnosti uslova kojima je Platon bio svedok.

Usred sličnog perioda pometnje i nasilja i ser Tomas Mor je postavio temelje svoje idealne zajednice: Utopija je bila most koji je trebalo da savlada jaz između starog poretka srednjeg veka i novih interesa i institucija renesanse.

U izlaganju te istorije i kritike utopija, možda i nas goni isti onaj interes koji je i Platona i Mora gurao napred; naime, tek kada oluja prođe, usuđujemo se da pogledom potražimo dûgu. Naš pad u ambis razočaranja podstakao nas je da još temeljnije razmotrimo krajnja
dobra, osnovne namere, ceo koncept „dobrog života“, kojim smo bili vođeni u ovo naše moderno doba. Zato možda treba narušiti sve te mlake i apatične rasprave koje se vode oko zakona o prohibiciji i „mirovnim“ konferencijama i zahtevati razgovor o suštinskim stvarima – razmotrimo Utopiju!

Čovek korača s nogama na zemlji i s glavom u vazduhu; a istorija onoga što se dogodilo na zemlji – istorija gradova, vojski i svih onih stvari koje imaju telo i oblik – čini samo polovinu Priče o čovečanstvu.

U svakoj epohi, vidljivi dekor ljudske drame bio je manje-više isti. Bilo je klimatskih oscilacija i promene terena; a mesta na kojima su nikle velike civilizacije, kao što je bila ona majanska, u Centralnoj Americi, danas pokriva neprohodna džungla; ali, brda oko Jerusalima su ista ona koja je gledao i David; a u okviru istorijskog perioda, potapanje nekog grada u Holandiji ili podizanje bedema nekog imanja na obalama Nju Džersija predstavlja tek nešto više od oguljene boje ili naprsline na gipsanoj fasadi. Ono što nazivamo materijalnim svetom stalno se menja, to se podrazumeva: planine ostaju bez drveća i postaju pustare, a pustinje se natapaju vodom i pretvaraju u vrtove. Ipak, glavni obrisi drže se iznenađujuće dobro; danas možemo bolje putovati kroz rimski period uz pomoć neke moderne mape, nego s najboljom kartom koju bi nam Ptolomej mogao ponuditi.

Kada bi svet u kojem ljudi žive bio samo onaj za koji zna neki geograf, imali bismo prilično prostu situaciju. Mogli bismo poslušati Vitmanov savet, da živimo kao životinje i jednom za svagda prestanemo s jadikovanjem zbog naših mana i grehova. Ono što od ljudske istorije čini tako neizvesnu i fascinantnu priču je to što ljudi žive u dva sveta – unutrašnjem i spoljašnjem – pri čemu je onaj unutrašnji prošao kroz promene koje su dezintegrisale materijalne stvari snagom i brzinom radijuma. Biću tako slobodan da taj unutrašnji svet nazovem našim idolumom (idó-lum) ili svetom ideja. Reč ideje ovde ne koristim sasvim u uobičajenom značenju. Pod time više podrazumevam ono što bi filozofi nazvali subjektivnim, a teolozi možda duhovnim svetom; a ja u njega uključujem sve filozofije, fantazije, racionalizacije, projekcije, slike i mišljenja u čijim okvirima ljudi stvaraju obrasce za svoje ponašanje. Taj svet ideja, u slučaju naučnih istina, na primer, ponekad grubo korespondira sa onim što ljudi nazivaju svetom; ali, važno je primetiti da idolum i u tom slučaju ima vlastite konture, sasvim nezavisne od materijalnog okruženja.

Ali, fizički svet je nešto konačno i neminovno. Njegove granice su uske i očigledne. Ponekad, ako imate dovoljno jak impuls, možete zameniti kopno morem ili otići u vrelu ili hladnu klimu; ali, ne možete raskinuti s materijalnim okruženjem a da ne okončate svoj život. Šta god mislili o tome, morate udisati vazduh, jesti hranu, piti vodu; kazna za ignorisanje tih uslova je neumoljiva. Samo bi ludak odbio da prizna to fizičko okruženje; ono čini sam temelj naših svakodnevnih života.

Ali, ako je fizički svet zemlja, onda svet ideja odgovara nebesima. Spavamo pod svetlošću davno iščezlih zvezda, a svoje postupke oblikujemo na osnovu ideja koje gube na realnosti čim ih proglasimo takvim. Ono što drži zajedno taj svet ideja – taj idolum – skoro je isto onoliko čvrsto, stvarno i neminovno kao i cigle naših kuća ili asfalt pod našim nogama.

„Verovanje“ da je svet ravan nekada je bilo važnije od „činjenice“ da je zapravo okrugao; to verovanje je u srednjem veku sprečavalo mornare da se previše udaljavaju od kopna, jednako efikasno kao i zid ratnih brodova ili podvodne mine. Ideja je čvrsta činjenica, teorija je čvrsta činjenica, praznoverje je čvrsta činjenica sve dok se ljudi u svom ponašanju rukovode tom idejom, teorijom ili praznoverjem; ništa do toga nije manje stvarno samo zato je izraženo nekom slikom ili zvukom.

Svet ideja ima mnogo namena. Među njima postoje dve posebno važne za naše istraživanje utopije. S jedne strane, pseudookruženje ili idolum služi kao zamena za spoljni svet; to je neka vrsta utočišta u koje se povlačimo kada naš dodir s „golim činjenicama“ postane suviše komplikovan za snalaženje ili suviše grub za suočavanje. S druge strane, upravo kroz idolum se činjenice svakodnevnog sveta sakupljaju i filtriraju, što stvara novu realnost, koja se projektuje nazad na spoljni svet.

Jedna od tih funkcija je bekstvo ili kompenzacija; ona teži trenutnom oslobađanju od teškoća ili životnih frustracija. Druga nastoji da sagleda uslove našeg budućeg ostvarenja. Zato ću o utopijama koje odgovaraju ovim dvema funkcijama govoriti kao eskapističkim, odnosno kao o utopijama rekonstrukcije.

Prve ostavljaju svet kakvim jeste; druge nastoje da ga promene, tako da se s njim bave pod sopstvenim uslovima. U jednima zidamo nemoguće kule u vazduhu; u drugima se savetujemo s geometrima, arhitektama i zidarima i nastavljamo da zidamo kuću koja treba da zadovolji naše suštinske potrebe; baš kao što to postižu i prave kuće, od kamena i maltera.

 

Odlomak iz knjige „Priča o utopijama“ autor Luis Mumford