Strahovlada vlade

Kako je strahovlada političke elite stvorila stanje u Srbiji da je svaki dan Sudnji dan

 

Strahovlada

Godišnjica poslednjih parlamentarnih izbora- vladavina širenjem pandemije straha

 

 

Svaki dan sudnji dan

 

Od prvog dana vladavine sadašnje vladajuće koalicije, nastavljena je medijska strahovlada koju je sporovodila i Demokratska stranka, a u mnogo čemu je slična medijskoj diktaturi DOS-a, u vreme dok je Srbiju preko svih medija sluđivao Vladimir Popović, bivši šef takozvanog presbiroa Vlade Srbije. Sadašnji mediji svaki naredni dan proglašavaju sudnjim danom, a svaki potez, rečenicu ili misao podpredsednika Vlade Srbije Vučića smatraju istorijskim događajem bez presedana, od koga zavisi fizički opstanak srpske nacije i države.

U pozadini ove predstave ne dešava se ništa. Već odavno je odlučeno šta će biti sa Kosovom, koji će tajkun biti pomilovan i pošteđen od progona i koji će ljudi iz „protivničkog“ tabora biti zaštićeni. U prilog tome ide i činjenica da nijedan bivši ministar iz Demokratske stranke još nije odgovarao za nedela u vreme tranzicione otimačine. Širenje pandemije straha, vlastodršcima je važno samo zbog sopstvenog opstanka na vrhu piramide

Nikola Vlahović

Zastrašivanje građana i širenje panike, to je najvažnija politička strategija svih srpskih vlasti od dolaska takozvane demokratije pre dvanaest godina, pa sve do danas. Od vlade DOS-a pa do vlade SNS-a i “prijatelja“, Srbi su javno tretirani kao magarci, pa im je nuđeno svašta: od štapa do šargarepe, do najprovidnijih laži da će doći sudnji dan ako Srbija ne uđe u Evropsku uniju, ako ne uđe u NATO pakt, ili, ako ne prizna Kosovo kao nezavisnu albansku državu.

Sa druge strane, prethodni i sadašnji vladari, sve sami pokajnici iz devedesetih, besramno su prodavali patriotsku maglu parolama „Mi nikada nećemo ništa učiniti protiv interesa našeg naroda“, „Nećemo nikada pristati“, „Nećemo ponovo pristati“, „Nipošto i nikada nećemo…“, i slično. U međuvremenu, od kako Srpska napredna stranka vrši ulogu sveukupne vlasti u Srbiji, došlo je do prave pandemije straha. Šta će biti sa državom i narodom ako ne uđemo u Evropsku uniju, ne potpišemo sve ultimatume…

Govorili su Naprednjaci da će „u narednih 96 sati“, „72 sata“ ili „24 sata“, biti doneta sudbinska odluka za budućnost Srbije. Izgledalo je da ništa više posle toga neće ni postojati, ni neba ni zemlje, samo ako ne bude „kompromisa“ oko Kosova, mada nije reč o kompromisu nego o javnom, ponižavajućem priznanju jedne separatističke tvorevine. Naravno, nije bilo nikakvih pregovora o Kosovu, ono je već odavno okupirano od strane američke imperije, nego su se pregovori u Briselu vodili samo oko nadležnosti četiri srpske opštine u okviru nasilno stvorene i nepriznate albanske državice. Zašto je i ranijim i sadašnjim vlastodršcima bilo tako teško da izgovore ovu istinu?

Širenje straha i panike u narodu bila je metoda vladavine Demokratske stranke i njenih satelita od prvog dana formiranja vlade DOS-a. Vanredno stanje koje je zavedeno u to vreme nije prestalo ni danas. Traju obračuni sa neprijateljima, češće izmišljenim nego pravim. Uplašeni Dragan Đilas, koji je, ipak, sačuvan ( ne zauvek) od procesuiranja za neviđene pljačke Beograda, jedva je uspeo da progovori: „…Traje širenje ludila i straha koje podseća na devedesete godine a to vodi krahu privrede i urušavanju sistema vrednosti. Ljudi šapuću i sve češće se čuje da neće da pričaju mobilnim telefonom! Ljudi se plaše, pominju se hapšenja političara i vođa opozicionih stranaka“.

Ali, kad je širenje „ludila i straha“ u pitanju, Srpska napredna stranka i njeni kolicinoni partneri, ne radi ništa drugo nego ono što su radile vođe Demokratske stranke, punih dvanaest godina, od kada je Vladimir Beba Popović počeo da „procesuira“ preko medija, pa do Borisa Tadića, koji je pretio u predizbornim kampanjama da će Srbija nepovratno otići u srednji vek, ukoliko DS ne ostane na vlasti. Toj praksi stalnog sluđivanja građana, Tadić je dodao i svoje specifično ludilo, pa je tako jednom prilikom, u vreme obeležavanja Dana državnosti i Dana vojske Srbije 2009. godine, doslovno naručio vojnu vežbu pod nazivom „Desant – Sretenje 2009″, u okviru koje su srpski specijalci izvršili „desant na terorističke položaje na obali Dunava“. I Dok se Tadić zabavljao desantom na „antisrpske položaje“ sa druge strane Dunava, u isto vreme je trajala organizovana pljačka najskupljeg poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini, pod komandom Demokratske stranke i uz njegovo odobrenje.

Tako su i Naprednjaci, čim su se proglasili za predvodnike obračuna protiv korupcije, kriminala i svih zamislivih i nezamislivih mafija, odmah citirali otrcanu frazu Borisa Tadića- „niko neće biti zaštićen“, i odmah dodao malo svoga ludila: „niko nije nedodirljiv“!

Bio je to početak panične potrage za državnim neprijateljima, po svaku cenu. Jer, šta su vođe bez neprijatelja? Ubrzo je postalo jasno da su njegova obećanja o beskompromisnoj borbi za čistotu države i njenih službenika, obična sprdnja sa građanima. Jer, nijedan od vodećih štetočina Demokratske stranke do današnjeg dana nije odgovarao za biblijsku pljačku države i naroda, a i kako bi, kad je odmah posle dolaska Naprednjaka na vlast, došlo do amnestije. Radila je „noćna diplomatija“ pa je Miodrag Rakić, bivši šef kabineta Borisa Tadića, već imao pripremljen spisak ljudi koje nikako ne treba dirati i spisak koje „za sada ne treba dirati“.

Ipak, nijedan prorok ne može bez obećanja. Tako su i naprednjački proroci obećali, još u predizbornoj kampanji, preobraćanje Srbije u pravnu državu i progon lopova i štetočina. Samo nisu rekli, ali je danas jasno, da i oni biraju svoje neprijatelje, uz malu pomoć prijatelja. Pandemija straha koju je zaveo ima svoju upotrebnu vrednost: dok ona traje trajaće i ova vlast. Zato nijedan dan u Srbiji ne sme da bude običan, nego će svaki dan biti sudnji dan! Sad ili nikad! Sutra ili nikad! Za „72 sata“ ili nikad. Dan „D“ ili dan „C“, svejedno, ali je važno da panika traje… Ali, nije ovo jedini način na koji srpski vlastodršci zastrašuju građane…

Nedavno je Mauricio Vanareze, ekspert evropske komisije, dobio zadatak iz Brisela da ispita granice špijunskog divljanja srpskih vlasti i ugrožavanja elementarnih prava građana praćenjem njihove elektronske pošte, telefona i drugih sredstava komunikacije. U njegovom izveštaju jasno piše da je stanje u Srbiji alarmantno, da vlasti sprovode najcrnji oblik kontrole građana i da srpske bezbednosne službe imaju poziciju potpune kontrole nad „obaveštajnim proizvodima“, te da one mogu da dođu do podataka o telefonskim listinzima i lokacijama bez znanja provajdera i naloga tužioca,bez obzira na to da li postoje posebni razlozi za obaveštajni rad ili krivičnu istragu. Takođe, i da mogu da obavljaju presretanje telefonskih razgovora bez sudskog naloga (jednostavnim pritiskom dugmeta) pri čemu krše Konvenciju o ljudskim pravima, član 41. srpskog Ustava i ZKP. Eskalacija ove špijunske pomame postala je obavezan dekor režimskih medija.

Pre samo godinu dana, u vreme predizborne kampanje, Demokratska stranka na čelu sa Borisom Tadićem, uporno je širila propagandu o zastrašujućem ishodu po Srbiju i njene građane u slučaju da izgube izbore i da vlast preuzmu naprednjaci. Pola godine kasnije, Boris Tadić je, gostujući u jednoj emisiji Hrvatske radiotelevizije (HRT), javno priznao da je „dobio zadatak iz Brisela da napravi sebi opoziciju“, te je tako na političkoj pozornici Srbije ustoličena SNS kao takozvana evropska desnica…Kraće rečeno, Tadić je priznao kako su ga udruženi evroatlanski „prijatelji“ oterali sa vlasti kao običnog klovna, samozvanog „učitelja demokratije“. Ostalo je poznato. Odmah po odlasku Tadića, došlo je do dogovora o nenapadanju između Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa. „Mirovno veće“ je imalo je jednog člana. Bio je to Miodrag Rakić. Kralj je mrtav-živeo kralj, kliktao je Rakić u sebi.

Tako je smisao sprdačine sa narodom u Srbiji dobio nove elemente: novi lideri tvrde da se na njih „vrše napadi“, da su postali kost u grlu svim „državnim neprijateljima“, i da su baš oni razapeti za sve nas kao Isus iz Nazareta… Ima li perverznijeg epiloga ove dugogodišnje svinjarije koju trpe građani Srbije!

Srbija je danas izbezumljena od raznih datuma i sudbonosnih sati, ubijena je pričom o strašnom sudu koji stalno zaseda. U jedinoj evropskoj, a verovatno i svetskoj državi koja ima Specijalni suda za organizovani kriminal, smenjuju se vladari, ali ne i metode vladanja. Strah, panika, najave obračuna, najave hapšenja, spremne kamere za snimanje spektakularnih vezivanja i privođenja…To je danas slika Srbije, ojađene i ponižene, opljačkane i svedene na dve trećine svoje teritorije, sa daljom tendencijom čerupanja preostale teritorije, kroz lažnu regionalizaciju.

Pare ili život!

Repertoar zastrašivanja građana Srbije je neiscrpan. Tadićeve vlasti zastrašivale su sudnjim danom ako slučajno Demokratska stranka izgubi vlast, a sadašnje vlasti drže milione ljudi u panici: šta će biti ako ne dobijemo datum za početak pregovora sa Evropskom unijom?

U oba slučaja, reč je o tome da se milionima ljudi skrene pažnja sa nedela pljačkaške elite, i zastrašujućeg ekonomskog propadanja. Da narod ne vidi sopstveni pakao koji se već desio. Srbima je obećavan sudnji dan ako ne plate struju (pare ili život!), TV pretplatu, ako se ne vakcinišu protiv svinjskog gripa, ako ne kupe tipske sandučiće za poštu (neće dobijati pisma!), ako ne glasaju za svaku vlast, ako ne pristanu na teroristička poskupljenja osnovnih životnih namirnica, ako ne poveruju u svaku laž koja im se svakodnevno nudi…

Strah čovjeku često obraz kalja, zapisao je Njegoš. A kada prezreni, koje mori glad ustanu na noge, onda je to revolucija. A revolucije nema bez potoka krvi. Dakle, čeka nas prolivanje krvi.

Preuzeto sa sajta Magazin Tabloid – originalni tekst.