За школску приредбу

Борисав Станковић (Врање, 1876 – Београд, 1927)

 

 

ЂУРЂЕВДАН (1898), одломци

 

1. младић:  Ако икада срце заболи,

душа се раздрага

и слатка туга обузме душу –

то је при успоменама на прошлост,

минуле дане,

другове из детињства…

2. младић:  Оне који су помрли,

спомињеш с побожношћу

и поштовањем,

а оне, који су још живи,

гледаш чудом како су се променили.

 

1. младић:  Гледам живу, тесну улицу,

ограђену високим зидовима,

с великим капијама и високим дрвећем,

које се пружа, те је кити зеленилом.

 

2. младић:  Слушам вику другова,

где ме зову да идемо на реку

и сечемо зелене врбе.

1. младић:  Видим мајку,

како погурена иде по башти

и бере разне траве,

па све то са ускршњим јајем

и сребрном водицом

меће у чанак воде под бокор ружа.

 

2. младић: Сутра је Ђурђев-дан.

 

1. младић:  Вече.

На небу сија месец,

а ја седим на прагу

и пратим његово јурење преко облака.

 

2. младић:  Просула се она слатка,

пуна чежње, месечева светлост,

те све обасјала и обавила мекотом и сном.

 

1. младић:  Дрвеће, сенке,

шуштање лишћа, цврчање попаца,

све то клизи, бруји

и обузима душу,

а она дрхти и стрепи.

Хтела би да полети, али не зна куда?

Да бројим звезде? Да певам?

 

2. младић: Са улице се чују гласи и бâт корака.

По неко запева,

глас му се простре, разастре на све стране

и полако, дршћући,

утоне у ову слатку, летњу, тиху,

вечерњу тишину.

 

1. младић: У рану зору буди ме мати.

Онако санан и раздраган јутарњом свежином

идем у башту.

Ту, међу цвећем, испод ружа,

стоји вода,

а по њој плива црвено јаје, здравац, дрен

и друге лековите траве.

Свлачим се и купам.

 

2. младић: Тамо, у реци,

сваки се купа.

Јер ко се тада – на Ђурђев-дан,

у јутру, пре сунчева изласка – окупа,

биће целе године здрав као дрен,

чије лишће, тада набацано, плива по води.

 

1. младић: Пошто се окупах,

зађох по башти

и отпочех да берем цвеће,

које ће мати, са свећом,

однети на очев гроб.

 

2. младић: Међу ружама опазих повећи земљани суд –

ћупче, покривено лишћем.

– Шта је ово, нано? – питам,

а већ сам се сагао

и дижем мараму којом беше покривено.

Баба Злата:  – Не, не! Остави, сине, то је мантафа*.

 

1. младић: Полако дође па и прође подне.

Сео сам близу прозора и узео да читам.

Из баште душе ветрић.

Занесе ме читање, утонуо сам у приповест,

па готово и не дишем.

Одједном чух кикот,

тргох се и погледах,

а оно башта пуна комшијских девојака.

 

2. младић: Скупиле се око оног ћупчета.

Све лепо обучене.

 

1. младић: Нагох се на прозор.

– Шта ћете? – питам их.

Девојке: – Та сад ћемо да вадимо мантафу.

Знаш ли да и ти имаш? Метнула је Она.

 

2. младић:  – Добро, добро.

А смем ли и ја тамо,

међу вас да дођем?

Девојке: – У твом је двору, па можеш!

 

1. младић: Кад се све искупише,

дођоше њих неколико у собу,

код мене,

те пробудише матер.

 

2. младић:  Тек што да почну, дође и Она…

С благим и милим осмехом,

дође

и седе баш до моје матере.

 

1. младић: И отпоче се мантафа.

 

Баба Злата:  “Ја не знам шта ми је! (девојке су око ње, стидљиве, радознале)

Откад те видех, свет ми је тесан.

Узалуд игра, песма и весеље,

узалуд све!…“

 

Баба Злата:  “…Реци ми, погледај ме, насмеј се,

те и ја да видим бисер твој,

да и мене огреје сунце твојих очију…“

 

Баба Злата:  “…Ах, моје цвеће тако лепо цвета,

јер га сузама заливам;

тице ми тако слатко и тужно поју,

јер их леблебијом храним,

што сам за тебе чувала…“

 

2. младић:  И отпочеше се ређати све лепша за лепшом…

Оне се све скупиле, згуриле и,

зајапурених образа,

светлих погледа,

заталасаних груди,

слушају мантафе,

а ручицама стискају срце,

да им не куца тако јако и силно…

 

1. младић: Одједном изиђе и моја.

Познадоше је по црвеној врпци..

 

Баба Злата:  “Не бој се ти мене!

У дно мора сићи ћу,

да извадим алем за твоје чело;

злато целога света донећу ти,

да те украсим, накитим и нагиздам!…

Све што се може, то ћу ја да учиним,

само тебе да обасјам и узнесем…“

 

Баба Злата:  “…Кад месец обасја, ноћ дође, јави ми се.

Реци да ме волиш, те да лакше спавам…

Да ме не пије светлост месечева

и блага, тиха ноћ…“

 

Баба Злата:  “…Хоћеш ли? Узећемо се за руке,

поћи ћемо у свет, да се љубимо и грлимо…

Бежаћемо далеко, далеко…“

 

2. младић:  Изиђе и њена:

 

Баба Злата:  “Сву ноћ седим и мислим на тебе.

Ђерђев не могу да држим.

Ако везем, везем твоје око и уста;

ако певам, певам твоје песме!…“

 

1 младић:  Мати умуче.

Она се нагнула к њој,

ручицом јој запушила уста,

а, од стида сва зажарена и уздрхтала,

сакрила лице у њена недра.

Стана: – Тето, молим ти се, стани… Слатка тето!…

 

2. младић: Мати метну руку у ћупче,

па кад виде да у њему нема више кита,

шану јој нешто,

она скочи, узе оно ћупче

и поче прскати из њега водом…

Јер која буде том водом попрскана,

биће скоро удата.

 

1. младић:  И она их прскаше…

Једва дишући, сва зажарена,, врела,

прскаше она другарице

које бежаху испред ње смејући се и кикоћући.

 

2. младић: Са зајапуреним лицем и као крв рујним устима

дође она и до мене, заста – па онда голом до лаката,

белом ручицом зграби воде и попрска ме.

Стана: – На! Ево и тебе!
1. младић: У том њеном раздраганом усклику

беше толико пркоса и љубави,

да ми душа полете…

 

––––––––––

* Букетић цвећа који симболише љубавну чежњу.

 

Ђурђевдан.

У дворишту Борине куће – крај бунара.

Ћуп са водом и букетићима цвећа.

Бора је дошао на ферије (распуст).

Први и други младић – Бора (лакше је, него да један младић преузме све).

Стана (Паса) – Борина љубав (Увела ружа).

Девојке се тискају око Баба Злате која говори мантафе; свака девојка препознаје своју мантафу.

––––––––––

Припремила: Веселинка Стојковић

 

Борисав Станковић, Сабрана дела, Стари дани, Божји људи, Просвета, Београд 1970.

В. Стојковић, Књига утисака / Етно-кућа Борисава Станковића, Врање 2005.