Веселинка Стојковић: „Маргарете“. Ужице, Градска галерија 2004.
Ученици Медицинске школе у Ужицу:
Љиљана са венцем маргарета, Бојан, Јована,
Владимир са гитаром, на прозору Бранка, у углу Милина.
Веселинка Стојковић
ПЕВАО ЈЕ
Са књигом у рукама
Певао је
Када
У тешком огртачу
Застала сам
Опчињена
Само је подигао очи
И наставио
Не знам колико дуго
Ни колико кратко
Стајала сам
Опчињена
Добринка Ћоровић и Валентина Златановић Марковић (стоји), проф. српског језика и књижевности.
Веселинка Стојковић (у средини).
САМО
САМ ИШЛА
Ни убрзала ни успорила
Ход свој
Нисам
Кад сам Те угледала
Само сам ишла
Ка Теби
Ка Теби
Ка Теби
Ни колико дуго
ни колико кратко
Нисам знала
Путовање је било
Када сам стигла
Веселинка Стојковић са професорима и ђацима Медицинске школе у Ужицу 12. јуна 2004.
Опчињен Вашом песмом ја бих певао:
Дођи,
Да пролеће
Не постане јесен.
Дођи,
Да очи разбистре реку
Наших вечери.
Дођи!
Па то је добро – кад се песма роди! Нека их буде, боље песама него туге.
Juste parfait!