Да, ми имамо патријархе и епископе и свештенике итд. Међутим, нема таквог схватања првенства и потчињености као код вас. ради се само о части која се указује неком од њих по чину али никако да је тај изнад свих и као “бог“.

Ми не кажемо да је ико од њих непогрешив него пуноћа Цркве, Црква у пуноћи јер је Глава Цркве Христос Непогрешиви Једини.

Идите на претходну страну да видите одговор, или на старије коментаре

Puno ste toga ovdje napisali a ja nekamo žurim, pa ukratko od mene. Ne nisam uvrijeđena, sad još manje nakon što ste se izrekli, dapače, zamišljam da sam ja na vašem mjestu vjerojatno u vašoj koži, kao pravoslavka i u vašoj crkvi, i ja bih isto tako možda govorila, stoga vas ne osuđujem. Niti imam pravo na to. Kad se čovjek rodi u nečemu to je duboko, znate. Ali ja vjerujem ponajprije zbog Krista koji se i meni objavio, pisala sam o tome, imala sam neizlječivu autoimunu bolest, multiplu sklerozu, i strašne bolove lubanje do povraćanja, htjela sam umrijeti i potražila sam Krista ali istiinski u svojoj sobi kao podstanar. Zavapila sam „ako postoji „da želim to znati iskustveno, da ga želim sresti, zamislite, Bog mi je jako brzo na to odgovorio i to se ne može posvjedočiti na način kako se doživi. Godinama me Bog kušao Abrahamovom vjerom i ozdravio čudesno od migrena, neuralgija, bolova u ušima i sve postepeno a ne odjednom, a najprije od multiple po vjeri, samo po vjeri. Oko mene je sve bilo da ne vjerujem i ljudi ali ja nisam puštala Isusa držeći ga čvrsto, jer je rekao da će nam biti kako vjerujemo. U crkvi su mi govorili da nosim križ a ja sam se osjećala prokletom i to sam rekla Isusu da ne želim taj križ. Poslije se pokazalo opet po mojoj vjeri da mi Bog pošalje svećenika jer sam ga to molila koji bi molio za mene….duga priča, Bog mi je i to ispunio,zaista Bog ne đavao, jer jednostavno znaš i razlikuješ što je od Boga a što ne u svojoj nutrini, to je DAR Duha Svetoga koji i vi i mi dobivamo na krštenju, razlikovanje duhova, (pustimo sad različitost vjere) , da skratim, bilo je to prokletstvo na dan vjenčanja. jedna ženska osoba koja je radila sa mojim suprugom htjela ga je za sebe, utjecala se hodži da nas rastavi, ja sam na dan vjenčanja bila bolesna, duga je to priča, jako duga ali i puna radosti i suza naravno, nitko nije znao kako mi je samo Bog. Kada sam vjerom počela ozdrvljati i po molitivi svećenika, onda se zlo razotkrilo, nije se moglo skriti, tako da sam vidjela i tamu i svjetlo, imala sam razna demonska mučenja, grebanja po tijelu, menstrualnu krv u grlu, noževe i taj put nije bio lak ali NIKADA nisam prestala osjećati Kristovu blizinu pa ni tada. Uvijek sam znala da je samnom. Eto, svetitelji jesu svjedoci vjere ali isto tako Krist je rekao da ćemo mu i mi bitii svjedoci, piše u Pismu. Zato, Soko, i ti i ja smo svjedoci da Krist postoji ako ništa drugo. Zar ne?

Ne ljutim se i nisam uvrijeđena. Svi znaju da je moja crkva imala mračnu prošlost, papa se zato ispričao za križarske ratove, ti ljudi su umrli, te pape su umrle, ali mi živimo i bitno je ispraviti loše, zaista.Sveti rat u našoj vjeri ne postoji, to je džihad kod muslimana iako nisam sigurna.

Vjerujte mi, svaku nedjelju mi se molimo za kršćansku braću i za sve ljude. U molitvi vjernika koja ide nakon Evanđelja. Vrlo se žurim za obvezama, ja sam srednjih godina ali sam uvijek raspoložena za miroljubivost među nama ako ništa drugo.ono što ja primjećujem, vi (ne vi ne vaša crkva) jako je fokusirana na ono što je bilo, na prošlost. Po meni, trebali bismo biti svi fokusirani na sada i sutra. Papa nije tako ogormana uloga kako vi mislite, pa tu je cijeli zbor crkvenih učitelja, teologa, ne može papa sve sam donijeti, varate se. Papa Ratzinhger je htio da s ekleči kod primanja pričesti za što sam i ja jer danas se jako ne poštuje tijelo Kristovo u koje mi vjerujemo, i nisu to odobrili nego se i dalje prima na ruku ili stojeći na jezik. Dakle, ne može papa sam donijeti nešto kako bi on htio.

Neću vas zamarati i daviti, neželim da se nervirate i imate obvezu da mi morate ovo ili ono napisati. Ja vam od srca želim svako dobro i Božji blagoslov, Kristov, i jednog dana nadam se, srest ćemo se u vječnosti. Vjerujem i radujem se.

Pozdrav

Благодарим на овако подељеном искуству и ја вама желим свако добро! Заиста посебно искуство. Заиста и мене обавезе гоне те не знам куд ћу пре.
Рећи ћу још да је и код мене било чуда оздрављења кроз веру али не желим да верујем због чуда.
Рекосте “ако постоји“. Ето Бог вам је објавио кроз то чудо одговор на питање које вас мучило и као да је рекао – да, постојим.
Тачно је – “по вери вашој нека вам буде“. Христос није одбио да излечи ни Хананејку, ни Самарићанки да открије Пут, јер Он јесте дошао због свакога човека, и тебе и мене. А то што сам ја у православној вери не значи аутоматски да сам спашен, могу и ја пропасти због непокајаних греха. Али по милости Божијој надам се ипак спасењу.
Можда је и заблуда у начину на који се тумачи сама реч – спасење. Али о томе други пут.
Ипак, чудо само по себи не мора да значи ништа, тачније не мора обавезно да буде доказ исправности нечије или веровања. Јер неко може бити и девственик цео живот и чудотворац а ипак ако греши у исповедању вере са њим нам није могуће остварити заједницу у Христу јер он није у Христу, не учи право.
Ја јесам рођен као крштени православни хришћанин, ипак то није пресудно утицало на моју потврду тог избора животног пута, тачније јесте благодат Божија од Светог Крштења усмеравала ме на пут спасења (“јер ово је живот вечни да познају Тебе, Јединог Истинитог Бога и Кога си послао Исуса Христа“ како каже Господ). Заиста је то узак пут који води у живот вечни и дуга је прича мог сусрета са Христом. И када сам као жедан јелен пронашао Извор Воде Живе, заиста се напојих Водом Живота, слава Богу по милости Божијој, опет не без тешких искушења и страдања за Истину. али, о томе сад немам времена…

Hvala na dobrim blagoslovnim željama. Pitanje čuda. Kod mene. Ja sam teoretski znala da Bog postoji ali nisam imala iskustvo Živoga Boga niti sam se mogla puniti od vjere kad vjere nisam imala. Teorija i zanje koje nam je od roditelja prenijeto nije ta naounjena posuda. Išla sam u crkvu zato jer „moram“ i Bog će me kazniti ako sam loša. Ništa nisam razumjela ni Trojstvo ni kako je to tri Boga a jedan Bog….Otac Nebeski mi je bio neki starac sa bradom sa ispruženim prstom koji će me kazniti, Sin Božji mi je bio nejasan, čovjek a Bog, a Duh Sveti potpuno nepoznat, kao tajna kao stranac. Na nedjeljnu misu sam išla ni nisam išla. Majka bi me poslala u crkvu a ja bih otišla drugamo.Onda me je pitala koje je bilo Evanđelje a ja ne bih znala ništa reći, naravno, u to doba nije bilo interneta pa da pogledaš. Moj odgoj i moja vjera je bila u strogosti ali moji roditelji nisu znali prenijeti najbolje kad ni sami nisu dobili ono što su trebali, mislim, živjeli su tradicionalno i išli u crkvu ali mi puno toga nisu znali objasniti, imali su sakramente, tek u nekim teškim situacijama i bolestima našli su ono duboko. Hvala Bogu tata mi je umro na Isusovim rukama, u milosti, majka je živa i živi najbolje kako zna svoju vjeru, pomaže bolesnima, siromašnima i jako se utječe Blaženoj Djevici Mariji, zapravo sam i ja svoj život posvetila po nekim zavjetima Mariji, osobno je pa nećemo o tome. Dakle, imala sam teoretsko znanje i nisam čitala Božju Riječ, to mije bilo nerazumljivo i jako teško. Poslije, kad sam oboljela, iako sam znala da Bog postoji jer su me tako učili, u zaista užasnim bolovima a nije mi pomogao ni narkotik koji su mi nabavili (bilo je demonsko od strane hodže i osobe koja je to naručila za mene) ja sam doslovno „naredila“ Isusu da mi se objavi. Ne želim da se ovo krivo shvati da sam ja iznad Boga, ne, nego sam bila toliko očajna i jadna da nisam prihvaćala način da mi se ne objavi da postoji jer tada moj život ne bi imao smisla. Dakle, nisam posumnjala da Bog postoji nego sam trebala ŽIVU VJERU, trebala sam SNAGU i JAKOST za život, SMISAO da izdržim. Kao kad trebate lijek da vam pomogne. I to je bilo neopisivo iskustvo. Kada sam zavapila „Bože AKO postojiš pokaži mi da postojiš, uđi u moj život“. Ja čak nisam tražila ni da ozdravim taj tren nego sam trebala samo Boga, a i dalje nisam znala tko je Sin, tko je Otac tko je Duh Sveti. Išla sam u crkvu ali su mi govorili „nosi svoj križ“. E pa lako je to reći i nastaviti sa svojoim životom kad ne živiš tuđi. To mi nije ništa pomagalo, samo je izazivalo revolt i nerazumijevanje. Nakon moje molitve u par dana Bog mi je odgovorio. Danas toga više nema, zabranjeno je, nažalost…ali tu počinje moj put. Iz Teksasa je došao jedan katolički svećenik, evangelizator govoriti o Trojedinom Bogu. Mi kažemo karizmatik, zato jer koristi darove Duha Svetoga, iako bi svaki Kristov svećenik to trebao biti ali….previše je komocije, ne smijem ogovarati, ima tu dosta propusta od vrha. Imala sam već onda u toj bolesti za koju se još nije znalo da baš to je, jer to je samo mjesec dana od vjenčanja prošlo….imala sam osjećaj dezorijentacije i nisam znala gdje idem i kako da dođem tamo gdje idem. Mulitpla skleroza je bolest u kojoj po nekoj „greški“ organizam napada sam sebe (autoimuna bolest), pa stradaju živčane ovojnice (mijelini) koje su poput izolacije a same se ne mogu obnoviti, ja ii dan danas imam rupe na njima ali sam zdrava skroz.Taj svećenik evangelizator nas je uveo u molitvu, da sve probleme ostavimo i da želimo svoj život predati Isusu. To je upravo ono ČUDO koje sam molila. Nisam molila za zdravlje prvotno nego za Život, a Isus je život i slava Bogu na tom čudu za mene. Ja sam žarko željela susresti Isusa, žarko….to se ne da opisati, jer sam bila potpuno sama, odbačena, neshvaćena, mislili su da sam hipohondor. Znala sam da ima Netko koga nisam upoznala da me želi ljubiti ako ja to želim. Silno sam trebala tu Ljubav. I to sam doživjela kako taj dan tako i sve dane moga života, nekad više nekad manje, jer na početku obraćenja, Isus nosi tebe a kasnije ti nosiš njega i ti intezivni osjećaji postaju GOLA VJERA. Ja se često prisjetim tih intezivnih osjaćaja i to mi daje snage za život, kako me je Bog volio i kako me još voli. ako bi me netko pitao koja mi je to najdraža uspomena u životu, nešto što mi daje radost, recimo kada dađu teški dani ja se prijestim baš tog kojeg ću opisati. Nije to dan moje zaljubljenosti u supruga ili nešto vezano za njega ili neku osobu, ne. To je dan mogu sureta sa Gospodinom, znam i datum.Evo, taj dan sam susrela i Duha Svetoga, ma kako da ja to znam, jednostavno znaš. Osjetila sam u duši i u tijelu ne znam kako bi drugačije rekla, Živu Ljubav kroz tijelo, um i srce, ta ljubav jest cio Bog ali u djelovanju Duha Svetoga, jer Duh Sveti je Ljubav. Zato kad sam rekla da za mene DUh Sveti izlazi i od Sina, to je iskustvo. Moliš se Isusu i Ocu osjećaj Duha, jer su Jedno, Otac i Sin su Jedno a nisu bez Duha, kada meni naš nebeski Otac odgovara na molitvu on šalje Duha, i ja ga osjetim, kada se molim Isusu osjećam Duha Svetoga, jer je Ljubav, Isus me ljubi i dao je život svoj za mene, a to se osjeća po Duhu Svetomu, jer Ljubav je Duh Sveti. Sva Trojica su u Ljubavi zajedno i zato kažem ako se molim Isusu molim se i Ocu i Duhu Svetomu, jer su skupa neodjeljivi. Ja vam to ovim ljudskim riječima ne mogu objasniti, ostat ću uvijek nedorečena. Ako kažem Isuse ja te trebam, dođi u moj život ja osjećam da me Bog po Duhu svetomu ljubi, da od Isusa dolazi ta ljubav koja je DUh Sveti ali tu je i Otac koji me grli …Ma crkve su nam se razišle zbog toga, baš ću ja nešto sad dokazati :)

Moje iskustvo je takvo da Bog uvijek djeluje skupa prema čovjeku. I kad se čovjek moli Bogu molitva iz srca putuje po Duhu Svetomu, tako ja mislim, tako osjećam. Duh Sveti je sama nježnost, radost, izvor nepresušni, duhovna posuda koja se prelijeva, onaj koji me oživljuje, koji umiruje koji je ako hoćete i svaka dobrohotnost prema ljudima. Evo, vratit ću se na susret sa Gospodinom, posvjedočit ću sada. Ostavila sam svoje brige i žarko sam željela susresti Boga, nije bilo veće želje od te za moj život, sve je bilo nebitno. Da bih uopće došla na mjesto susreta, jedna velika sportska dvorana u Zagrebu, a ja nisam imala orijentaciju, ja sam vam se pomila svom anđelu čuvaru da me on odvede tamo. Nisam mu se inače molila, moja vjera je bila mrtva ali sam sam ga se sjetila da ga imam. On, iako nevidljiv, me vodio i zamislite, autobusom sam stigla sat vremena ranije. Sjela sam na najviše mjesto na tribinama, i došla sam sama, da me nitko ne dira ne pita i pusti na miru i da me nitko ne sažalijeva. Htjela sam biti sama sa Bogom. Kada je svećenik rekao da pustimo sve svoje brige jer je Isus tu ja znam da sam samo željela to, slijedeće što sam osjetila je bilo tako neposiva toplina u tijelu, toplina koja te ljubi, grli i neda od sebe, počela sam jako plakati, od sreće valjda i od mnogih rana koje su mi ljudi nanijeli, jer kad te Bog dodirne on cjeliva rane. Cjeliva osjećaj odbačenosti, cjeliva povrijeđenosti, meni je cjelivao duhovne rane. Taj osjećaj ognja, to možda više priliči da kažem, se najprije manifestirao po vrhu moje glave (kao da razlupate jaje) pa se širio čitavim tijelom sve do nožnih prstiju ali u velikoj snazi, snazi iz koje najradije nikada ne biste izašli jer vam ništa drugo i ne treba. I istovremeno imate snažan osjećaj prisutnosti Žive Osobe kojoj je nepisivo stalo do vas, i sad idu suze kad pišem.O kako Bog ljubi to je neizmjerljivo a mi sami to ne možemo sve ni primiti, sada.Naše tijelo ne bi moglo izdržati tu jačinu kada bismo htjeli sve primiti.Božja ljubav je neograničena i nemjerljiva. Gdje je Isus, tu je i Otac i Duh Sveti, po tom iskustvu oni se prožimaju u zajedništvu, pa vam zato mislim da Duh Sveti, on je istobitan i sa OCem i Sinom, nije Sin manji od Oca jer rođen od Oca prije svih vjekova, Sin je Očeva bit, a ako od Oca izlazi Duh Sveti, tada je i od Sina u biti DUh Sveti. Ali ja to osjetim u molitvi kao što sam spomenula.Uz oganj istovremeno sam osjetila snagu tako jaku da se nisam mogla pomaknuti, u mom tijelu kao da je bio potres iako se nisam vidljivo tresla. Ono najvažnije se dogodilo u srcu, ja sam se osjećala Djetetom Božjim, kao da ti je netko dao novo srce i novi um. Drugi ljudi su primejtili da sjajim i zračim.A svećenik koji me nije mogao vidjeti od te mase ljudi po daru Duha Svetoga je rekao ono što se i događalo samnom, vatreno krštenje u Duhu Svetom, rekao je da je jedna osoba u centralnom dijelu na vrhu tribina (to sam bila ja) primila pomazanje Duha Svetoga i da više nikada neće biti ista i to je istina. Bila sam jako potresena i radosna i nikada nećeu zaboraviti kako mi je Bog došao u moj život. Isus Krist ne neki drugi bog. Isus.Ja sam i dalje bila bolesna nakon tog susreta godinama ali mi je duh ozdravio, s vremenom su se događala ozdravljenja u mom životu po vjeri i ja sam danas skroz zdrava. Bog mi je slao iskušenja, primjerice slao mi je ljude koje nikada u životu nisam više srela. Evo, kad sam imala migrene (kod mene su sve bolesti bile odjednom u kompletu od dana vjenčanja) jednog dana sam stala ispod raspela u kuhinji i rekla, Isus ja ću sad baciti u wc anidepresive jer mi čine zlo. Osjećam se ko živi mrtvac od njih. Ne želim živjeti bez emocija, bez žalosti i radosti bez volje (jer „lijek“ mi nije činio ništa dobro, nit je bol prestala a duh mi je ubijao), evo, ja ti vjerujem da želiš da sam zdrava jer i ja to želim da te mogu bolje i zdušnije slaviti i davati se, Isuse ozdravi me.“ još sam rekla, evo ja Ti vjerujem, pošalji mi koga hoćeš, pomoći ću toj osobi,što god hoćeš ja ću učiniti… i nakon što sam bacila „lijek“, netko zvoni na vrata. otvorim i ugledam staru baku u crnini kao se sela odjevena žena u gradu, pogrbljena i lijepa čista lica, pita me „imaš li što za pojesti gladna sam?“ i ja se sjetim što sam rekla, ispraznila sam čitavi firžider, novaca nisam imala, muž je sam radio i bili smo podstanari, što sam imala dala sam. Baka me nakon toga blagoslovila „Bog te blagoslovio“ i nikada više nije došla! Onaj koji prosi uvijek dođe na mjesto gdje može dobiti zar ne? Ja sam znala da je u toj osobi došao moj Isus. I ja sam ozdravila od migrena. Bez svećenika, po vjeri. I danas isto tako živim moleći se Božanskoj Providnosti i predajem se u ruke Božje i danas isto u svojim situacijama mogu reći Bog me voli i vjeran je. Jako.

To su samo mali detalji iz mog života, toliko toga ima da bi knjigu mogla napisati. I ovom prilikom zahvaljujem jer ste potakli da ovo posvjedočim, svaki put kad posvjedočim milost Isusa Krista za moj život (spontano kad je prilika kao sad) ja se osjećam neopisivo radosno i osjećam Boga uz sebe na jedan poseban način, osjećam Njegovu radost što to posvjedočim. I taj dan kad posvjedočim čitav mi je blagoslovljen.

Ovim bih završila i nemojte imati obvezu odgovora, ja sam ispričala ono što je Istinito u mom životu.
Ispričala sam da je Isus Krist pavi Bog i da je Živ.

Pozdrav