BLAGOSLOV I MOLITVA ZA USPEŠAN RAD – Zašto tražiti blagoslov za poduhvat i molitva na početku rada
Zašto vernici traže blagoslov za početak rada i posla. Pre početka bilo kog posla i rada očita se molitva. Nedeljom se ne radi.
Tražite li blagoslov od Boga, Svetih, roditelja? Pravoslavni vernici bi trebalo da znaju nekoliko jednostavnih stvari i principa duhovnog života koji su vezani za posao i rad. Osim suštinske zapovesti da se radi pošteno, moralno i u skladu sa 10 Božijih zapovesti, velika većina savremenih vernika nije svesna nekoliko osnovnih pravila, a to su:
Molitva na početku rada i posla
1. Blagoslov tražiti za poduhvat. Rad na bilo kom novom poduhvatu, poslu, projektu, izgradnji kuće ili nekretnine, putovanju, trgovini, otvaranju firme, čemu god novom i krupnom što u životu radite, treba da zatražite blagoslov od svojih roditelja i od sveštenika. Treba tražiti blagoslov da vaša namera bude u skladu sa voljom Gospoda i poretkom koji treba poštovati. Blagoslov vam je pomoć sa Neba za vaš poduhvat.
2. Molitva na početku rada. Sve je na ovom svetu sa dopuštenjem Gospoda. Zato se pred svaki posao ili na početku dana treba pomoliti za početak posla, onog dnevnog, i za poduhvate i rabote koje treba da se obave. Molitva na početku rada i posla treba da nas uz već dobijeni blagoslov pomogne da nam poslovi idu smireno, lako i uspešno. Naravno, molitva na početku rada i posla će delovati samo ako je Bogu ugodna, ako nije za loše ciljeve i grešne stvari.
Na kraju dana treba se pomoliti za kraj rada – Molitva po svršetku rada
3. Nedeljom se ne radi. Nedeljom i velikim crkvenim praznicima sa crvenim slovom se ne radi. Gospod je u Bibliji zapovedio „šest dana radi a sedmi dan se odmaraj i nedelju posveti Gospodu“. U znak poštovanja prema svim darovima koje dobijamo od Gospoda, u znak poštovanja prema milosti i ljubavi prema Tvorcu, nedeljom se ne radi. Nedelju posvetite porodici, odlasku na liturgiju, duhovnom životu, šetnji u prirodi, odmoru, porodičnim aktivnostima.
Radeći nedeljom prkosite Gospodu, ne poštujete Njegovu volju i kako kažu svetitelji sve što radite nedeljom neće vam se primati niti uspevati. I navlačite greh na sebe jer nemate Božiji blagoslov. A ne raditi nedeljom nije teško, samo treba da odlučite da je nedelja za vas slobodan dan. Ubrzo ćete uočiti da je lako to organizovati i pitaćete se kako do toga niste došlli ranije.
Ne radi se takodje kada su veliki Crkveni praznici koji su obeleženi crvenim slovom u crkvenom kalendaru. Tih dana poštujete svetitelje koji se proslavljaju i njihov blagoslov koji nam daju. Svi oni koji misle da time što ne rade na crveno slovo nešto gube, da neće zaraditi, da je posao baš tada neophodan i slično, treba da budu svesni da će im se ako poštuju volju Gospodnju i poštuju praznik, to sve nadoknaditi na neki drugi način – poslovi će im bolje ići, više će zaradjivati, bolje će živeti.
Ko po prirodi stvari mora da radi na taj dan, lekari, vatrogasci, policajci, dežurne službe, trgovci, neka se pomole Gospodu i svetitelju i zamole za razumevanje i oproštaj.
Ko veruje, veruje – „vera tvoja spasla te je ženo“ – reče Gospod Isus Hrist ženi koja ga je molila za pomoć.
Ko ne veruje, i njemu nek je Bog u pomoći.
Molitva na početku rada.
Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog. Amin.
Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog. Amin.
Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog. Amin.
Gospode Isuse Hriste, Jedinorodni Sine Oca nebeskog, koji si bez početka, Ti si rekao Tvojim prečistim ustima:
»Bez mene ne možete ništa činiti».
Gospode moj, verom i srcem primam u dušu svoju to što si rekao, klanjajući se blagosti Tvojoj.
Pomozi mi grešnome na delu koje počinjem, da ga s Tobom dovršim, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Amin.
Molitva po svršetku rada
Neka je blagosloveno sveto ime Tvoje; Gospode Isuse Hriste, Bože i Spase naš, koji si ukrepio naše slabe snage da danas završimo ovaj posao naš i trud naš, Ti si Hriste Mnogomilostivi, punoća svakog dobra i nagrada svakoga bogougodnog truda i rada: ispuni radošću i veseljem srca naša i dela ruku naših ukrepi i blagoslovi, na slavu svetoga imena Tvog, i Bespočetnog Oca Tvog, i Božanskog Duha Tvog, Amin.
Kako je monah Danilo obnovio manastir Dubrava na Zlataru uz molitvu i Božiju pomoć. Monah Danilo objašnjava da se nijedan posao ne počinje bez molitve, i da sa molitvom sve ide lakše i čuda se dešavaju.
Свети Игњатије Брјанчанинов
О немогућности спасења иноверних и јеретика[1]
Достојан је горкога ридања овај призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима очи ретко могу да се зауставе на хришћанину који је то и именом и делом.
Питање које ви постављате сада питају сви редом. „Зашто се не спасавају“, пишете ви, „незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божијем… Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!“
Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања. Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повратку општењу (заједничарењу) са Богом. Ово општење (заједничарење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста изгубљених бића. Погибељ је удес свих људи, и врлинских и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху. „Са тугом ћу у гроб лећи за сином својим“, говори свети патријарх Јаков о себи и светом сину своме Јосифу целомудреном и прекрасном. Силазили су у ад по окончању земаљског странствовања не само грешници него и праведници Старога Завета. Таква је моћ добрих дела човекових. Таква је цена врлина наше пале природе. Да би се успоставило заједничарење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је Сам безгранични Бог. Казне – судбинa рода људског, замењене су Његовом казном, недостатак заслуга човечијих замењен је Његовим вечним достојанством. Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: „Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?“ Господ им је одговорио: „Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла.“ (Јн. 6,28 -29) Једно добро дело нужно нам је за спасење: вера. Но вера је дело. Вером, једино вером ми можемо ући у општење (заједничарење) са Богом посредством тајни које нам је Он даривао. Али узалуд и погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала. Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне. Црква је свагда сматрала да је једини Посредник спасења Искупитељ. Она је признавала да и највеће врлине пале природе нисходе у ад. Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хоћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством: вером у Искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела. Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења.
„Мислимо, дакле“, говори свети апостол Павле, „да ће се човек оправдати вером без дела закона.“ (Римљ. 3, 28) „И то је правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу.“ (Римљ. 3,22- 24) Ви ћете приговорити: „Свети апостол Јаков захтева неизоставно добра дела, он учи да је вера без дела мртва.“ Размотрите шта захтева свети апостол Јаков. Запазићете да он, као и сви богонадахнути писци Светог Писма, тражи дела вере, а не добра дела наше пале природе. Он тражи живу веру, потврђивану делима новога човека, а не добра дела пале природе противна вери. Он наводи поступак патријарха Авраама, дело из кога се пројавила вера праведника: то дело било је у приношењу на жртву Богу свога јединороднога сина. Заклати сина свога као жртву уопште није добро дело по природи човековој. Оно је добро дело као испуњење заповести Божије, као дело вере. Загледајте се у Нови Завет и уопште у цело Свето Писмо. Ви ћете наћи да оно захтева испуњење заповести Божијих, да се то испуњење назива делима, да од тога испуњења заповести Божијих вера у Бога постаје жива, као она која дела. Без њих она је мртва, као да је лишена сваког покрета. Насупрот томе, наћи ћете да су добра дела пале природе од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца недопуштена, одбачена. А баш та тако добра дела вама се и свиђају код незнабожаца и мухамеданаца. За њих ви хоћете да им се да спасење, мада би то било уз одбацивање Христа.
Чудно је ваше расуђивање о здравом разуму. Откуд га, с каквим правом, налазите и препознајете код себе? Ако сте хришћани, онда треба да имате о овом питању схватање хришћанско, а не какво друго, самовољно или прихваћено ко зна где. Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, да разум пале природе наше, какво год урођено достојанство имао, ма како био изоштрен ученошћу овога света, очувава наслеђе стечено падом, остаје лажно названи разум. Њега треба одбацити и предати се руковођењу вере. Под тим руковођењем, у своје време, после знатних подвига у побожности, Бог дарује верном слуги Своме разум Истине, или разум духовни. Овај је разум могуће и дужно сматрати здравим разумом, он је објављена вера, тако ненадмашно описана од светог апостола Павла у 11. глави његове посланице Јеврејима. Темељ духовног расуђивања је Бог. На овом тврдом камену он се зида и зато се не колеба, не пада. A то што ви називате здравим разумом ми, хришћани, сматрамо разумом толико болесним, толико помраченим и заблуделим, да се његово излечење друкчије и не може остварити него одсецањем свих знања која га сачињавају, мачем вере, и њиховим одбацивањем. А ако се сматра здравим и признаје таквим на некаквом темељу неизвесном, климавом, неодређеном, који се непрестано мења, онда ће он, као „здрав“, неминовно одбацити Христа. Ово је доказано искуством. Па шта вам то говори ваш здрави разум? Да је сматрати погибију добрих људи, који не верују у Христа, противно вашем здравом разуму. И не само то, таква пропаст врлих противна је милосрђу тако свеблагог Бића, какво је Бог. Разуме се дошло вам је откривење свише о овом предмету, о томе шта је противно а шта није противно милосрђу Божијем? Није, него здрав разум показује ово.
Ах, ваш здрави разум!… Међутим, будући при вашем здравом разуму, како то мислите да можете сопственим ограниченим човечијим умом да схватите шта је противно и шта није противно милосрђу Божијем? Дозволите да кажем наше мишљење. Јеванђеље, односно Христово учење, или Свето Писмо, друкчије још речено, света Васељенска Црква, открили су нам све што човек може знати о милосрђу Божијем, које превазилази свако умовање, и оно је недоступно сваком људском поимању. Узалудно је заношење ума човековог када настоји да дефинише безграничног Бога, када настоји да објасни необјашњиво, и да потчини својој уобразиљи… кога? Бога! Такав подухват је прегнуће сатанско!… Носиш име хришћанско, а не знаш учење Христово! Ако се из овог благодатног, небеског учења ниси научио да је Бог несазнајан, пођи у школу и чуј чему се уче деца. Њима објашњавају предавачи математике у теорији бесконачног да се оно, као неодређена величина, не потчињава оним законима којима су потчињене одређене величине – бројеви, да резултати његови могу бити сасвим супротни резултатима бројева. А ти хоћеш да ограничиш законе дејства милосрђа Божијег и говориш: ово је у складу са њим, ово му је противно. To је у складу или у нескладу са твојим здравим разумом, са твојим схватањима и осећањима. Следи ли из тога да је Бог дужан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? А управо то и захтеваш од Бога. To је сасвим неразуман и крајње горди подухват. Па не окривљуј расуђивања Цркве за недостатак здравог смисла и смирења: то је твој недостатак! Она, света Црква, само постојано следи учење Божије о дејствима Божијим, која је Сам Бог открио. Послушно за њом иду истинска њена чеда, просвећујући се вером, потирући разметљиви разум, који устаје на Бога. Верујемо да можемо знати о Богу само оно што је Бог благоволео да нам открије. Ако би било другог пута ка Богопознању, пута који бисмо могли прокрчити (уму своме) сопственим напорима, не би нам било даровано откривење. Оно је дано зато што нам је неопходно. Пуста су и лажна самоизмишљања и скитања ума човечијег.
Кажете: „Јеретици су такође хришћани.“ Откуд вам то? Зар ће неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства: богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, a јерес зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха богохуљења. Ко прочита пажљиво „Одлуке Сабора“, тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када им се пружи прилика, решавају на све најстрашније преступе и злодела. Нарочито је приметна њихова непомирљива мржња према чедима истините Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, упорно се одржава у души њоме зараженој и тешко је човека исцелити од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење. Свети Флавијан, патријарх константинопољски, који је запечатио крвљу исповедање истините вере, произнео је одлуку помесног Константинопољског сабора према јересијарху Евтихију следећим речима: „Евтихије, до сада јереј, архимандрит, потпуно је разоткривен и у прошлим својим поступцима и у садашњим својим изјашњењима о заблудама Валентина и Аполинарија, у упорном слеђењу њиховог богохулства, тим више што он чак није ни саслушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И зато, плачући и уздишући због његове коначне погибије, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохулство, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром, дајући на знање свима који од сада буду општили са њим, или га посећивали, да ће сами бити подвргнути одлучењу.“ Ова одлука је образац заједничког мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; то опредељење је признала сва Црква, a потврдио га је Васељенски Халкидонски сабор. Евтихијева јерес састојала се у томе што он није исповедао две природе у Христу по оваплоћењу, како исповеда Црква, већ је допуштао једино природу Божанску. Рећи ћете: само то!…
Забаван је по своме недостатку истинског знања и горко жалостан по своме својству и последицама одговор неког лица, коме је поверена власт овога света, светом Александру, патријарху александријском, о аријанској јереси. To лице саветује патријарха да сачува мир, да не започиње препирке, толико противне духу хришћанства, због неколико речи. Пише он да не налази ништа за осуду у учењу Аријевом, само понеку разлику у обртима тек толико речи! Ти обрти речи, примећује историчар Флери, у којима „нема ничег за осуду“, одбацују Божанство Господа нашег Исуса Христа – само то! Оповргавају, значи, сву веру хришћанску – тек толико! Приметно је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се смењивале, тежиле једном циљу: одбацивале су Божанство Логоса (Речи) и изопачавале догмат о оваплоћењу.
Најновије понајвише настоје да одбаце дејства Светога Духа: са ужасним хулама оне су одбациле Божанствену Литургију, све свете Тајне, све, све оно где је Васељенска Црква свагда препознавала дејство Светога Духа. И све су то назвале установљењима људским, дрскије: празноверјем, заблудом! Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божији, тамо је одбачен и похуљен Дух Свети – само толико! Онај ко је прихватио богохулно учење и држи га се, онај ко произноси богохуљење, не отима, не краде, чак и чини добра дела пале природе – он је предиван човек! Како може Бог њему да ускрати спасење!…
Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, a са учењем сатанским. Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити. А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа. Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог Завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Тереза, не Фрања и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце). Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање које је Бог дао на дар свим људима посредством хришћанства.
НАПОМЕНЕ:
Глас из вечности (писма монасима и мирјанима), писмо 203. – Образ Светачки, Београд 200
ХРИШЋАНСТВО – РЕЛИГИЈА ИСТИНЕ И ЉУБАВИ
Posted on 25/02/2015 by Православље Живот Вечни
Међу бројним подметањима савремених модерниста посебно треба издвојити њихову омиљену и најкоришћенију фразу да је „хришћанство религија љубави“ и- само то! „Љубав, љубав, љубав!“, реч је коју непрестано чујемо од њих. У име те „љубави“ они захтевају помирње и заједништво буквално са свима, не искључујући чак ни оне који су нескривени непријатељи хришћанства, непријатељи Христа Спаситеља, који отворено поричу саму веру у Бога. Ова реч је, у већини случајева, најобичнија пропаганда, док у пракси не показују љубав чак ни према онима који су им најближи по вери и крви. Према онима, који не деле њихово мишљење или им, не дај Боже, не подилазе, увреде их или оштете, модернисти не само да се не односе са љубављу, већ, напротив, са жестоким непријатељством и мржњом. Заправо, пропагирајући љубав према „даљним“, они као да заборављају да је хришћанима на првом месту, што је и сасвим природно, љубав према „ближњима“, својима, блискима у вери.
Из Речи Божије заиста јасно видимо да „хришћанство јесте религија љубави“, јер „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“, како нам казује „Апостол љубави“, свети Јован Богослов (1 Јн 4,16). Али, да ли је у питању само љубав?
Да ли се целокупно хришћанство своди само на љубав? Шта сведочи Реч Божија: шта Он говори својим ученицима, зашто је дошао на земљу Сам Оваплоћени Јединородни Син Божији Господ Исус Христос?
На Пилатово питање шта је учинио па га Јудеји тако оптужују, Он је одговорио чувеним речима, које нам откривају суштину хришћанства:
„Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим Истину. И сваки који је од истине слуша глас Мој“ (Јн 18, 37).
Отуда је свакоме савршено јасно да је хришћанство пре свега религија Истине, коју је на земљу донео Син Божији од Оца Свог Небеског (Јн 12, 49). Господ Исус Христос обећао је да ће послати Духа Светога својим ученицима, ни због чега другог сем због тога да би их Он, Дух Истине, увео у сву истину (Јн 16, 13).
Та божанствена Истина и јесте најважнија у хришћанству, она је сама суштина хришћанства, а ње треба да се држи сваки хришћанин више него било чега другог на свету – за коју ће, ако то буде потребно, и живот дати, као што што су то чинили бројни мученици, исповедници и свети оци Цркве, који су се неуморно борили против лажиучитеља- јеретика који су одступали од те Истине.
На Тајној вечери Господ Исус Христос је још једном нагласио Својим ученицима да је Он „Пут, Истина и Живот“ (Јн 14, 16) и завршио је Своју веома потресну Првосвештеничку молитву за ученике речима:
„Посвети их истином Твојом: ријеч Твоја јесте истина“ (Јн 17, 17).
Истина је да је, на Тајној вечери, Господ Исус Христос више пута говорио о неопходности узајамне љубави међу Његовим ученицима и следбеницима, истичући ту љубав као највећи доказ да су заиста Његови ученици. Али, Он је наглашавао љубав која је усмерена према браћи – хришћанима, а не некакву магловиту, нејасну, неодређену љубав према свима уопште, како то лукаво подмећу савремени модернисти – екуменисти, која потпуно игнорише божанску Истину Христовог учења. Тим пре, не може бити ни говора о томе да истински хришћани треба да имају љубав према злу, према онима који сеју и шире ђаволско и антихристово зло, које за циљ има уништење хришћанства. Да љубави, какву је проповедао Христос Својим ученицима, не може бити према онима који искривљују и изврћу истинито учење Христово, према лажним учитељима – јеретицима, видљиво је на многим местима у посланицама светих апостола.
Велики „Апостол љубави“, св. Јован Богослов, који је много и дирљиво говорио о хришћанској љубави, увек је на прво место стављао Истину, не допуштајући ни помисао о љубави према кваритељима и прогонитељима божанске Истине.
Хришћанство је делатељно религија љубави. Али та хришћанска љубав нема ништа заједничко са простом земаљском љубављу, која је далеко од истините љубави, као земља од неба. Хришћанска љубав је духовна и задобија се само кроз благодат Божију, а земаљска љубав је душевна и плотска, настала из огреховљене људске природе.
Ево како „Апостол љубави“ опомиње хришћане: „Не љубите свијет ни што је на свијету“. А затим: „Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему“ (1 Јн 2, 15).
Не мање снажно и одлучно о овоме говори и св. апостол Јаков, брат Господњи: „Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје“ (Јак 4, 4), јер „свијет сав у злу лежи“ (1 Јн 5, 19).
Зар није довољно јасно да се љубав истинских хришћана не може односити на све и свја, онако насумице? Она је пре свега љубав према Богу и ономе што садржи печат Божије Истине, а не према онима који тону у безбожним лажима. Ми, хришћани, који љубимо Бога и Истину дату нам преко Христа Спаситеља, не можемо љубити оне који против Бога устају и уништавају Његову Истину. О томе недвосмислено учи Реч Божија.
„Апостол љубави“ прави разлику међу „децом Божијом“ и „децом ђавола“ и упозорава нас на „антихристе“, који су се почели појављивати још у његово време, као претече Антихриста који треба да дође пред крај света. Он нас не учи љубави према њима, говорећи „од нас изиђоше, али не бијаху од нас“ (1 Јн 2, 19) и „не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет“ (1 Јн 4, 1).
„По овоме распознавајте Духа Божијег“, говори он. „Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свијету“- важно је напоменути: у виду његових претеча- лажиучитеља (1 Јн 4, 2-3).
Како треба да се односимо према тим лажиучитељима?
Треба ли да их волимо као нашу браћу у Христу?
Као што смо видели – не треба, јер свети Јован Богослов говори о њима овако: „Ако неко долази к вама и ово учење не доноси (тј. истинито хришћанско учење), не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим дјелима“ (2 Јн 10-11).
Потпуно сагласан са „Апостолом љубави“ је и „Апостол незнабожаца“, св. Павле.
„Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио“ (Тит 3, 10-11)- саветује он свог ученика Тита, кога је поставио за епископа на острву Криту.
Из свега горе наведеног сасвим је јасно због чега је Хришћанска Црква увек забрањивала свако молитвено заједништво са јеретицима, како се може и видети из целог низа црквено-канонских правила.
Модернисти овог нашег времена, којих има и међу свештенослужитељима и високом црквеном јерархијом, игноришу све ово и упорно пропагирају општење са јеретицима и отвореним непријатељима Христа Спаситеља, под изговором „хришћанске љубави“. Игноришући божанску Истину Христовог учења, они на прво место стављају љубав и у име те „љубави“ спремни су да одбаце све оно чему нас учи богомдана Реч Божија и канони и правила.
Не смемо заборавити да и Христос и Његови апостоли уче о безусловној потреби да љубимо, јер је то главни знак по чему се познаје да смо истински хришћани, али јасно имајући на уму љубав међу браћом- хришћанима. Нико не говори о неопходности љубави према јеретицима или непријатељима хришћанства – „синовима ђавола“ (1 Јн 3, 10).
Наравно, хришћанин је дужан, подражавајући Божанственом Учитељу Христу, буде испуњен љубављу према свима, али како? Тако што његова љубав не потире и не оповргава Истину: он је дужан да буде милостив према онима који страдају и да свима жели спасење.
Веома значајне за разумевање Истине су речи које „Апостол љубави“, св. Јован Богослов, пише „љубљеном Гају“: „Од тога немам веће радости него да чујем како моја дјеца живе у истини“ (3 Јн ст. 4).
За Истину су у страшним мукама умрли бројни свети мученици, за победу те Истине бескомпромисно су се борили са јеретицима велики и славни свети оци Цркве, прави стубови Православља, које поштујемо и од којих молимо заступништво пред Богом.
Како треба да реагујемо на чињеницу да се у 20. веку појавило веома много не само обичних „хришћана“, него и свештенослужитеља и високих јерарха, који не само да се не боре за Истину, него у име такозване „хришћанске љубави“ иду на све могуће компромисе са Лажју и тако лако и безочно издају Истину, замењујући је сопственим изопаченим људским мудровањем? Како је могућа хришћанска љубав према лажи и онима који је сеју?
За истинског хришћанина ту нема питања; нема никакве дилеме како да се односи према таквим људима: он не може сматрати такве људе православним хришћанима, па макар они носили највећи свештенички чин! И, наравно, са њима нема заједништва у хришћанској љубави и молитвама. Права хришћанска љубав може да постоји само међу уједињеним у истини – једнодушним. Није случајно да на Божанственој Литургији, пред почетак евхаристијског канона, слушамо возглас: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“, а сви верујући одговарају: „Оца, и Сина, и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву“.
Без овог једнодушја немогуће је заједништво љубави, заједништво у молитви и нарочито – заједништво у страшној Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовим- у Божанственој Литургији.
И узалуд је некима наводити речи Апостола да „не буде раздора међу вама“. Апостол ово предвиђа, не изражава одобравање и ово наводи као нешто лоше. У апостолским посланицама налазимо много позива на потпуно јединство и једнодушје (Рим 12, 16 и др.), како би се испунила Првосвештеничка молитва Христова: „Да сви буду једно“ (Јн. 17, 21), као икона јединства Свете Тројице: „као Ти, Оче, што си у Мени, и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду“.
О раздорима Реч Божија говори са јасном осудом: „Пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се“ (Рим 16, 17), а нигде није речено: „уједините се са њима“, како безбожно уче савремени „ујединитељи“!
Важно је увек знати и разумети да хришћанство није само „религија љубави“, него, пре свега, религија Истине, у којој је потпуно недопустиво у име „љубави“, која је заправо жалосна пародија на љубав, жртвовати Истину, јер је за хришћане љубав пре свега Истина, која, природно, и јесте главни објекат љубави. Погрешно је мешати хришћанску љубав са хришћанским милосрђем према страдајућима и сиромашнима, као што данас чине неки, који намерно мешају ове појмове. То двоје није исто. Позовимо се опет на ауторитет Апостола љубави, који пише „изабраној госпођи и дјеци њезиној“, које он, по сопственим речима, „воли у истини“ и „не само он, него и сви који су познали истину, ради истине која остаје у нама и с нама ће бити вавијек“ (2 Јн ст. 1-2).
Дакле, основа хришћанске љубави је истина! Без истине не може бити ни љубави!
Архиепископ Аверкије Џорданвилски
Преузето из часописа „Свети кнез Лазар“
Бр. 14/15 (80/81)
Година XIX, Београд 2014 (стр. 99-105)
Хтео бих нешто рећи о самој теми, па никако и то…
Не морате се ни Ви осећати обавезном на одговор. Без обзира на одговор или не – пишем.
Благодат је тамо где је Истина. Често се и сам ђаво претвара у анђела светлости како би нас обмануо. Постоје истинита и постоје лажна искуства поводом благодати. Стога сам ја условно рекао да Бог као да је вама рекао “да, постојим“. Врло често се дешава да и сам ђаво “нуди“ своја чуда и искуства како би човека укоренио у свом робовању. Ја за вас не кажем ни једно ни друго. То јест ни да јесте ни да није то искуство, а рекох АКО јесте онда ксо да сте добили горњи одговор “постојим“ ради уверења и потврде, као призив на пут покајања и тражења Истине. Никако и да је то последица оне вероисповести којој припадате.
Ми за разлику од вас, колик осам приметио, немамо неку потребу за истицањем али пре свега и за прихватањем од стране других људи ли вероисповести. Ми ту потврду носимо у тајни наше вере која се открива постепено ономе ко тражи и не излажемо као робу на пијацу сваком показујући свој труд јер је то неразумно, него самоме Богу Коме су сва наша дела позната.
Желим да напоменем нешто о дејствима истинске благодати Божије и лажног искуства благодати, тачније прелести демонске, ако стигнем у наставку
Odgovorit ću vam u ljubavi kako mi to Krist nalaže, ali sada nikako ne stignem od obaveza.
@ Соко Србије
Da si rođen u Bosni, u muslimanskoj porodici, da li bi bio pravoslavac ili musliman? Da si rođen u Hrvatskoj, u katoličkoj porodici, da li bi bio pravoslavac ili katolik? Da si rođen u Indiji, u hinduističkoj porodici, da li bi bio pravoslavac ili mnogobožac? Da si rođen u Kini, u komunističkoj porodici, da li bi bio pravoslavac ili agnostik?
Što dosađuješ ljudima? Bog zna kako da spase svakog pojedinačnog čovjeka. Njemu ne treba tvoja pomoć.
Gordošću i svađom, možeš jedino da odvedeš, i sebe i druge, u smrt. Što se ne moliš i samoprekorijevaš? To ne može da ti nahrani dušu, je li? A, svađa i gordost, mogu?
Nisam ni ja ništa bolji od tebe. Nemoj zamjerit’ što sam ti se obratio na ovakav način, ali si stvarno više svima dosadio, a ne umiješ da prestaneš.
@Taklberi
Не брини, већ сам хтео да одустанем али нисам могао да не одговорим на одређене ствари о којима је писала Мартина јер су јако важне. коме је досадно-не мора да чита. У сваком случају одлазим одавде јер ми није намера да наставим даље, осим једне теме оју најавих. Тако да ћете сви моћи да одахнете.
Е, сад, што се тиче тога где је ко рођен и шта је по националности или вероисповести по рођењу – то уопште није ни од каквог пресудног значаја, али заиста. Нити је неки аргумент. Свако има данас слободу да изабере- али ако зна између чега бира. Према томе, то да сам рођен тамо или овамо је одавно оспорено и оспорава се и дан данас јер многи који су рођени у другим вероисповедањима ипак налазе пут ка истини ако то само од срца зажеле. За то има тако много доказа и животних прича чак и из атеистичких комунистичких средина. Доказ: патријарх јерусалимски Иринеј који је заточен неправедно… Његов тешки животни пут… и ИЗБОР. Избор је онда прави када знаш између чега бираш. Ако је само један Бог, а јесте, онда је и само једна једина вера у Њега исправна и води ка Богу. Ако се овде представљају друге разлличите вере и кривовере због чега не би могло и Православље? и због чега, питам, и њих не упитате исто то што и мене и њима не кажете да су досадили? Зар они нису можда и више писали од мене? Зато што Истину не жели свако да чује. ЈА ЈЕ НЕ НАМЕЋЕМ; ВЕЋ САМО ДАЈЕМ МОГУЋНОСТ ДА СЕ И ЊЕН ГЛАС ОД МНОШТВА ДРУГИХ НЕИСТИНИТИХ ЧУЈЕ ПА СВАКО НЕК ИЗАБЕРЕ ШТА ГОД ХОЋЕ. Кад већ могу сви зашто не и ја да се огласим?
Свако то добро и заиста ја бих одавно престао са писањем да није било нужде одговорити.
поздрав свима и хвала на трпљењу и пажњи
@Taklberi
Ako te smara prijatelju slobodno pali na drugu temu, a covek ima pravo da iznese svoje misljenje , kao i ostali ovde. Posto ne videh nijedan argument vec prazne babske baljezgarije o nekakvoj ljubavi i razumevanju, koju ni sam nemas jer ti je obracanje pre svega nekulturno.Posto si se zakitio stranim sinonimom, napisi ga bar kako treba,jes da se na srpskom Tacklbery cita Taklberi, al ajmo da budemo dosledni kad vec popujemo drugima.
Martina,
dok smatram da je Vaš ,,dodir“ sa Duhom istinit (neću obrazlagati, nije ni potrebno), uzdržaću se od suda. Ono o čemu bih Vam govorio je da ste ga pogrešno protumačili sa bogoslovske tačke gledišta. To što ste osetili nije da Duh proishodi (izlazi, ističe) od Sina, nego ,,Trojica, Jednosuštna i Nerazdeljiva“. To znači da je ,,Sin u Ocu i Otac u Sinu i Obojica u Duhu Svetome i Duh Sveti u Njima“. Pitanje ishođenja Duha je druga vrsta odnosa i postojanja. Iz Svetog Pisma se može nedvosmisleno zaključiti da Duh ne ishodi iz Sina, ako čitate o Pedesetnici. O ovoj temi se u opštem slučaju ima još reći, ali ne bih dužio.
Nevezano za ovu temu, a vezano za sve teme, predlažem svima ovu knjigu svetog Ignjatija Brjančaninova: https://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/EnciklopedijaSpasenja/Lat_Enciklopedija02.htm Mogu samo da žalim što nisam ranije uzeo da je čitam.
Zašto sam baš kod ,,b“ stao? Aktuelno je.
Od silne diskusije i komentara ne videh da je iko pomenuo koliko je korisna i vredna sama Molitva za početak posla. Slučajno sam je otkrio, počeo da je izgovaram i danas ne mogu da zamisli da radni dan ne počnem sa njom a da dan ne završim sa molitvom za završetak posla. Dakako, molitva za rad se ne moli nedeljom i crkvenim praznicima ali zato svaki drugi dan je potreba.
Iz iskustva ću vam preneti da molitva za rad i posao vas preokrene za 180 stepeni. Ne znate kako, ali sve vam se nekako počne u poslu slagati kako treba, radite jednostavnije, uspešnije, radite fokusiranije i ne brinete se ako nešto i ne uradite, jer je verovatno to bilo nebitno. Svakome kome sam je preporučio a ko je u njoj istrajao neko vreme, više nije prestajao sa molitvom, brzo osetivši nevidljivo vodjstvo koje vam poslovne stvari slaže na lep način. Poslovne brige su me napustile od kada dan počinjem sa molitvom za početak rada, iako mi se sam posao ili materijalno blagostanje nisu nešto drastično promenili, sve je tu u skladu sa mogućnostima, ali je sve nekako lakše.
Blagoslovim onoga ko mi je otkrio molitvu za početak i kraj rada!
Soko Srbije,
samo vi pišite i ne obazirite se na zlurade komentare.Iz vaših pisanija se svakako ima šta da nauči,naročito će koristiti mladom i neupućenom čoveku koji smatra napr. da je moguće istovremeno biti i pravoslavac i budista,ili možda da svi putevi u hrišćanstvu vode do Hrista.Treba pisati i služiti kao svetiljka u sveopštem mraku,samo tako nastavite i kao što rekoh, ne obazirite se. Haklbery ima onoliko još da pročita o lekovitom bilju,široka mu je Bašta Balkana.