Farisejstvo i fariseji

Za koga se kaže da je farisej? Ko su fariseji iz Biblije koje je Gospod Isus Hrist osudio za farisejstvo

 

FARISEJSTVO

• Potrudimo se da predstavimo fariseja, pozajmljujući njegovu sliku iz Jevanđelja, kako bi svako ko pogleda to čudovišno izobraženje, mogao pažljivo da se čuva, po zaveštanju Gospodnjem, od kvasca farisejskoga (Mt. 16,6): to znači od farisejskog načina razmišljanja, od njihovih pravila i njihovog držanja.

Zadovoljavajući se ispunjavanjem spoljašnjih religioznih obreda i činjenjem nekih vidljivih dobrih dela, koja nisu strana ni neznabošcima, farisej ulizički služi strastima koje stalno pokušava da prikrije i koje u značajnoj meri ne vidi i ne priznaje u sebi, a koje ga čine potpuno slepim u odnosu na Boga i celokupno Božansko učenje. Poznanje, a potom i viđenje dejstva duševnih strasti u sebi omogućava se pokajanjem; ali farisej je zatvoren za pokajna osećanja. Kako može da se skruši, umili i smiri srce koje je zadovoljno sobom? Nesposoban za pokajanje, on nije u stanju da vidi svetlost zapovesti Božijih, koje prosvećuju oči uma. Iako se bavi čitanjem Svetog Pisma, iako u njemu vidi ove zapovesti, on se u svojoj pomračenosti ne zadržava na njima: one izmiču njegovim pogledima i on ih zamenjuje sopstvenim mudrovanjem, besmislenim i izopačenim. Šta može biti čudnije i neumesnije od farisejskog mudrovanja pomenutog u Jevanđelju! Ako se ko kune hramom, to nije ništa tvrdili su fariseji a ko se kune zlatom hramovnim, kriv je (Mt. 23,16). Ostavljajući ispunjavanje zapovesti Božijih, koje čine suštinu Zakona, farisej teži ka detaljnom ispunjavanju spoljašnjih sitnica, makar to bilo uz očigledno narušavanje zapovesti. Svete zapovesti Božije, u kojima je život večni, fariseji su potpuno zanemarivali, potpuno su ih zaboravljali! Dajete desetak govorio im je Gospod od metvice, i od kopra, i od kima, a ostaviste što je pretežnije u Zakonu: pravdu i milost i veru… Vođi slepi, koji oceđujete komarca a kamilu proždirete (Mt. 23,23‐24).

Najskrivenija od svih duševnih strasti je sujeta. Ova strast se više od drugih maskira pred ljudskim srcem, pružajući mu zadovoljstvo koje se često doživljava kao uteha savesti, kao Božanska uteha. Upravo sujetom je zakvašen farisej. On sve čini radi ljudske pohvale; on voli da i njegova milostinja, i post, i molitva imaju svedoke. On ne može da bude učenik Gospoda Isusa Koji je Svojim sledbenicima naredio da prenebregavaju ljudsku slavu i da idu putem poniženja, lišavanja, stradanja… Misao o nebeskoj, duhovnoj slavi, o slavi Božijoj, večnoj, o samoj večnosti, nema pristup njegovoj duši koja se vuče po zemlji, po zemaljskom prahu i truleži. Fa risej je srebroljubiv. Njegovo srce je tamo gde je njegovo blago. Tamo je vera njegova, tamo je nada njegova, tamo je ljubav njegova! Ustima, krajem jezika on ispoveda Boga, a srcem ga odbacuje. Nikada ne oseća prisustvo Božije, ne vidi promisao Božiji, ne zna opitno šta znači strah Božiji. Za njegovo srce Boga nema, nema ni bližnjih. On je sav od zemlje, sav telesan, sav u vlasti duševnih strasti one ga pokreću, upravljaju njime, vuku ga ka svakom bezakonju; on živi i deluje jedino iz samoljublja. U toj duši podignut je idol ʺjaʺ. Idolu se neprestano kadi tamjanom, neprestano mu se prinose žrtve. Kako u toj duši može da se sjedini služenje svesvetom Bogu, sa služenjem gnusnom kumiru? Ta duša je u strašnoj zapuštenosti, u strašnom mraku, u strašnom mrtvilu. To je mračna pećina u kojoj obitavaju samo divlje zveri ili čak pre ljuti razbojnici. To je grob ukrašen spolja, za čulne ljudske oči koje je tako lako obmanuti, a unutra ispunjen mrtvim kostima, smradom, crvima, svačim nečistim i bogomrskim.

Budući da je tuđ Bogu, farisej ima potrebu da se pred ljudima pokazuje kao služitelj Božiji; budući ispunjen svim bezakonjima, on ima potrebu da se ljudima predstavlja kao da je ispunjen dobrodeteljima; stremeći ka tome da udovolji svojim strastima, on ima potrebu da svoje postupke učini spolja doličnima. Fariseju je neophodna maska. On nikako ne želi da bude zaista blagočestiv i dobrodeteljan, nego samo hoće da ga ljudi smatraju za takvog, pa se stoga oblači u licemerje. Sve je u njemu namešteno, sve je u njemu unapred smišljeno! Dela, reči, čitav njegov život, sve predstavlja neprestanu laž. Njegovo srce, kao mračni ad, preispunjeno je svakoja kim strastima, svakojakim porocima, neprekidnim mučenjem. Upravo to njegovo adsko srce odiše protiv bližnjeg nečovečnošću, ubistvenim osećajem sablazni i osuđivanja Farisej koji se trudi da ispadne pravedan pred ljudima, budući u duši čedo satane, uzima iz Zakona Božijeg neke crte i ukrašava se njima kako neopitne oči u njemu ne bi prepoznale neprijatelja Božijeg, nego da mu se povere kao prijatelju Božijem i tako postanu njegova žrtva. Farisej ne osuđuje zlo u bližnjima, niti porok, niti narušavanje Zakona Božijeg. He! Kako može da osuđuje zlo kome je drug i miljenik? Njegove strele usmerene su na dobrodetelj. Ali, da bi bio precizniji, on kleveće dobrodetelj, pripisujući joj zlo, sablažnjavajući se na to zlo, i dok naoko pobeđuje zlo, on ubija omraženog slugu Hristovog.

•

Kako je sitničav i zlonameran osećaj sablažnjenosti! Farisej se pretvara i uz cepidlačenje se drži forme Zakona, dok suštinu njegovu gazi. Fariseju mračni i slepi! Čuj šta ti veli Gospod: milosti hoću. Kad uvidiš nedostatak bližnjeg, neka se tvoje srce smiluje nad njim: on je ud tvoj! Nemoć koju danas primećuješ kod njega, sutra može da postane tvoja nemoć. Ti se sablažnjavaš samo zato što si gord i slep! Dičiš se sobom zato što ispunjavaš neke spoljašnje odredbe zakona; prezireš i osuđuješ bližnje, kod kojih primećuješ svaki sitan prestup, a ne primećuješ ispunjavanje velikih, skrivenih dobrodetelji, omiljenih Bogu, a nepoznatih tvom nadmenom, gnevnom srcu. Nisi se dovoljno zagledao u sebe; nisi video sebe: samo zato ne smatraš sebe za grešnika. Zato se nije skrušilo tvoje srce, nije se ispunilo pokajanjem i smirenjem; zato nisi shvatio da je i tebi jednako kao i svim drugim ljudima potrebna milost Božija i spasenje. Strašno je ne smatrati sebe za grešnika! Isus se odriče onoga ko sebe ne smatra za grešnika: Nisam došao veli On da pozovem pravednike, nego grešnike na pokajanje.

•

Otrov, koji je potpuno zatrovao postupke fariseja, sastoji se u tome što oni sva dela svoja čine da ih vide ljudi (Mt. 23,5). Osnov njihovog delovanja je traženje ljudske slave; sredstvo za dostizanje tog cilja je licemerje. Licemerje sačinjava karakter fariseja. Gospod je licemerje nazvao kvascem njihovim (Lk. 12,1). Celokupno delanje fariseja prožeto je licemerjem; suština svakog njihovog dela je licemerje. Licemerje, koje se rađa od sujete, to jest od traženja ljudskih pohvala i slave kod ljudi, svojim uspesima hrani sujetu. Kada pak sujeta dostigne zreo uzrast, tada se njeno dejstvo iz nagonskog pretvara u postojano stremljenje; tada od sujete nastaje bezumna i slepa strast ‐ gordost. Gordost je smrt duše u duhovnom pogledu: duša obuzeta gordošću nije sposobna ni za smirenje, ni za pokajanje, ni za milosrđe, niti za bilo kakve druge duhovne misli ili osećanja, koji pružaju živo poznanje Iskupitelja i približavaju čoveka Njemu. Da bismo odvratili od sebe strašni otrov koji donosi farisejski kvasac, potrudimo se, po zaveštanju Jevanđelja (Mt. 6), da zapovesti Božije ispunjavamo jedino radi Boga, brižljivo skrivajući to ispunjavanje od razornih ljudskih pogleda. Na zemlji delajmo radi Boga i neba, a ne radi ljudi! Delajmo i radi ljudi, ali ne s tim da od njih izmamimo pohvalu za sebe, nego da im istinski pomognemo i pružimo korist, za šta oni često rastrgnu svoje dobrotvore, kao što glupe i svirepe zveri često rastrgnu one koji ih obilaze i hrane. Tako su postupili sa svetim apostolima i mnogim drugim ugodnicima Božijim.

Neumorno sledimo za sobom, primećujmo svoje pogreške i nedostatke! Molimo Boga da nam otkrije naš pad i ogrehovljenost! Postojano stremljenje ka ispunjavanju volje Božije malo pomalo uništiće u nama zadovoljstvo sobom i obući će nas u blaženo siromaštvo duha. Obučeni u tu svetu blagodatnu odeću, mi ćemo se naučiti bogougodnom stajanju pred Bogom, zbog koga je smireni carinik pohvaljen u Jevanđelju.

Moleći se Bogu iz duboke i iskrene svesti srca o svojoj grešnosti, mi ćemo dobiti oproštaj grehova i obilje istinskih dobara, prolaznih i večnih: jer svako ko se smirava, uzvisiće se svemoćnom i sveblagom desnicom Gospoda Boga, Tvorca i Spasitelja našeg.

 

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV – ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVNOG DUHOVNOG ŽIVOTA